Izvor: mojnovisad.com / / Autor: Aleksandar Jovanović Fotografija: Nebojša Babić
Glumica Jasna Đuričić: Ohrabruju me mrve humanosti, morala i čestitosti u ovom ludilu
Dugo godina Jasna Đuričić bila je stalna članica Srpskog narodnog pozorišta, gde je bila i prvakinja drame. Profesorka je glume na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Brojne pozorišne i filmske uloge donele su joj značajne nagrade, među kojima su i četiri Sterijine nagrade i Zlatni lovorov venac, a pre deset godina dodeljen joj je Dobričin prsten. Za glavnu ulogu u filmu "Quo Vadis, Aida?" proglašena je najboljom glumicom na dodeli 34. Evropske filmske nagrade.
Novosadska publika će je uskoro gledati u predstavi "1981", koja će u režiji Tomija Janežiča premijerno biti izvedena 18. oktobra u Novosadskom pozorištu/Újvideki Szinház. Posle novosadske premijere, predstava će se naći i na repertoaru u Novoj Gorici, u oktobru 2025. godine, u okviru manifestacije Evropska prestonica kulture.
U razgovoru za portal Mojnovisad.com govori o predstavi, saradnji sa Janežičem i sa ansamblom Novosadskog pozorišta čiji rad izuzetno poštuje, ali i o tome koliko joj je rad na ovom projektu pomogao da shvati koliko postupci predaka utiču na potomke.
O čemu govori predstava?
– Predstava se zove "1981". Dakle ta godina, ali u Novom Sadu. To je projekat Tomija Janežiča za Evropsku prestonicu kulture koja je sledeće godine u Novoj Gorici, gde on pravi tu dodekalogiju.
Nadam se samo da publika neće očekivati da to bude priča o tome šta se 1981. godine dešavalo u Novom Sadu. Ima i toga i mi smo to izučavali i sećali se, ali suština je priča o porodici. Ono što je nekako karakteristično za Vojvodinu je multikulturalizam, miks naroda i narodnosti i ovo je priča o tome, o jednoj široj novosadskoj familiji. Mislim da to za gledaoce može da bude veoma zanimljivo.
Nadam se samo da publika neće očekivati da to bude priča o tome šta se 1981. godine dešavalo u Novom Sadu...
– Interesantno je kako je uopšte nastao tekst. Tako što smo mi pričali neke lične priče iz svojih porodica. Onda je to sklopljeno u neku opštu priču. Gotovo svaka priča je izmenila svoj kraj, ili početak, više ne znam kod koga je moja priča i obrnuto. Dakle, zarad dramaturgije čitave predstave mislim da smo stvorili nešto veoma zanimljivo. Ti možda i nisi svestan, ali onda u nekom trenutku se osvestiš koliko smo povezani.
Mene, u ovoj fazi života, zanima čovek, ljudsko biće i šta se u njemu dešava. Zanimaju me strašno ti porodični odnosi, koji su, priznaćete, prelepi, ali istovremeno znaju da budu komplikovani.
Moram da kažem da sam zahvalna Tomiju što sam neko veće vreme posvetila svojoj porodici, ne mislim na užu porodicu, mislim na širu familiju i saznala neke nove stvari. Eto zbog toga, mnogi nisu živi, ali su mi postali bliski nekako i onda lakše razumem i sebe.
Šta je Vama bilo važno tokom ovog procesa rada i kako se ovaj proces razlikuje od ranijih saradnji sa Janežičem?
– Mi smo mnogo predstava radili zajedno i ne bih izdvojila ovaj proces kao nešto drugačije u tom postupku. Ono što je drugačije, to je ansambl mađarskog pozorišta jer radim prvi put u životu sa njima, bez obzira na to koliko sam do sada radila u Novom Sadu. Sad smo se prvi put sreli na sceni i ja sam presrećna zbog toga. To i vrapci znaju da se radi o jednom od najboljih ansambala u Srbiji i ja sam uvek uživala da ih gledam, divila se tome koliko su oni moćni svi. I evo sada se to obistinilo i to mi je jako drago. Tu je Tomi Janežič majstor, da nekako napravi uslove da se glumci brzo povežu.
Šta Vama u glumačkom smislu daje rad sa Janežičem?
– Tomi zapravo nekako dođe taman kada mi je potrebno. Svaki put se pojavi kada treba da pređem na sledeći nivo u "igrici". Eto, tako je to sa njim. Ne bih rekla da je to nešto inovativno kod Janežiča. On samo glumca vrati na bazične postulate, kako se radi taj posao, kako bi trebalo, zašto smo svi tu, zbog čega smo tu, zbog čega si upisao glumu, zašto se ovom baviš i tako dalje...
Taj rad na istinitosti je neverovatan sa njim i to je čini mi se kao neka vrsta higijene, mentalne, duševne i profesionalne. Malo kad zarđam, evo ga, on se pojavi. Drugi reditelji isto to rade, ali možda na neke druge načine, a neki to ne rade uopšte. Zavisi to i od sadržaja kojim se bavimo.
Na sceni ste ponovo u Novom Sadu i to sa Borisom Isakovićem. Da li je to stimulativno, ili donosi više treme i zebnje?
– Ne, ne.. Mi smo već preko 30 godina u poslu. Mogu Vam reći vrlo retko smo mi zajedno u projektima. Nekada kada se desi u filmovima i serijama, kao budemo u istom filmu, ali nemamo uopšte zajedničke scene. Tako da mi je strašno drago što smo zajedno u ovome i to sa Tomijem i sa ovim divnim ansamblom.
Naš posao je takav, mi smo stalno u koferima, stalno na putu i uvek se radujemo jedno drugom. Super je to da se ti probudiš ujutru i popiješ kafu i krenemo zajedno na posao, pa se zajedno vratimo. To je nama baš nedostajalo. Diskutujemo o poslu, ali to je deo nas, ti više ne znaš šta je posao, šta je privatan život, kuvaš ručak pa kažeš šta misliš o nečemu vezano za posao.
Naš posao je takav, mi smo stalno u koferima, stalno na putu i uvek se radujemo jedno drugom...
Kakve projekte volite najviše posle ovoliko godina iskustva, nagrada i priznanja?
– Volim te priče o ljudima koje su na pravi način ispričane, na neki jednostavan način, koje lako mogu da dođu do gledaoca kojem će to isto značiti. Ali istinski značiti, a ne pozorište kao vid zabave, mada i to je potrebno i nemam ništa ni protiv toga. Meni je to zadovoljstvo, kad mogu taj sadržaj kojim smo se bavili mesec ili dva, da podelim na pravi način sa gledaocem i da njemu to zaista nešto znači i sutra ujutru kada ustane da mu ovaj život bude malo lakši.
Da li uspeva nešto da Vas pozitivno iznenadi u današnjem društvu i poslu kojim se bavite?
– Ono što mene najviše ohrabruje, to su neki ljudski potezi, kada je najgore, a neko ispadne čovek. Uradi nešto natčovečanski. Toga je malo naravno, ali ja mislim da je toga uvek bilo nedovoljno. To me jako ohrabruje u čitavom ovom ludilu. Te mrve humanosti, morala, etike, dostojanstva i čestitosti.
Mi danas živimo u veoma distopijskom vremenu, objektivno i realno je tako. Niko nije to izmislio. Toliko ratova i žrtava, klimatske promene. Užasno je. Nekako sva ta medijska snaga je usmerena na uvećavanje straha, na negativno, na stalno zastrašivanje. A nije tačno da je sve tako, ima puno pozitivnih priča, ali čini mi se da to u ovom trenutku vremena u kojem mi živimo, to prosto nije popularno. Nije u trendu, rekla bih.
Gde Vas publika ovih dana još može videti, u kojim projektima?
– Uglavnom, što se pozorišta tiče, imam predstavu u Jugoslavenskom dramskom pozorištu, igram jednu u Hartefakt kući u Bitef teatru. Predstave "Putujuće pozorište Šopalović", "Dok nas smrt ne razdvoji" i "Lepa Brena Project" to su Novosađani već nekoliko puta imali priliku da gledaju. Sad će biti predstava "1981".
Biljana
pre 27 dana i 8 sati
toliko je lepog rečeno u ovom intervjuu...
Игор
pre 26 dana i 10 sati
Мене госпођа глумица изненађује са својим празним осећањима после улоге у филму који поред лажне слике о Србији и Србима , још и пуно лоше пропаганде и мржње шири! А нама то наравно не смета јер је код нас то нормално и свако има право да ради што жели! Али код господе суседа наших, мало теже! Мир вам свима од Бога!