GRČKOŠKOLSKA ULICA: Istorija novosadske varoši u 150 koraka (FOTO)

Grčkoškolska ulica u centru, na granici Podbare, istorijska niska grada urezana u Novi Sad, jedna je od najstarijih ulica u vojvođanskoj prestonici. Još bolje je reći da je to jedan od retkih sokaka koji nije menjao ime od nastanka grada. Možda ovi mlađi vrapci ne znaju, pa nije zgoreg ponoviti da je Grčkoškolska sa svojom dužom komšinicom, Ulicom Zlatne grede, najviša tačka grada koju Dunav nikad nije plavio, a da je u velikoj poplavi 1876. godine voda prešla breg, ceo Novi Sad bi bio poplavljen.

Ulica je naziv dobila po Grčkoj školi koju je osnovala zajednica Grka, nastanjena u Novom Sadu od 1739. godine. Svedočanstvo o ovoj ustanovi na broju 3 je još uvek tu, spomen-ploča, ispisana na grčkom jeziku, na fasadi objekta. Grci su ovu školu 1869. godine poklonili Srpskoj pravoslavnoj velikoj gimnaziji u Novom Sadu. Tu je i tabla posvećena prvom srpskom anatomu dr Jovanu Andrejeviću Jolesu (1833-1864) koji je u toj kući živeo i radio.

U ovom starom šoru kuće su izgrađene pre više od dva veka, a prve su bile od drveta. Upravo na tim "strehama" se odvijao život tog prvobitnog Novog Sada, iz ove perspektive nama nedokučive poluorijentalne varoši. U Grčkoškolskoj ulici su uvek živele najuglednije novosadske trgovačke porodice i bilo je prestižno baš tu imati kuću, da bi kasnije počeli da se doseljavaju i bankari, ali i značajne istorijske ličnosti.

Iako se u njoj nalazi svega desetak kuća, iako spada u kraće novosadske šorove, u tih laganih 150 koraka stala je istorija celog grada. Nema zdanja u njoj koje ne odiše zaboravljenim predanjima, a vidljive bore na građevinama i dva preostala kibicfenstera (ne)uspešno odolevaju zubu vremena, ali i šalju snažnu poruku, da "Zaboraviti pretke znači, biti potok bez izvora, stablo bez korena".

Najimpozantnija zgrada je s desne strane, na uglu s Miletićevom ulicom. U njoj se nalazila nekada poznata Ljubljanska banka, da bi se nakon turbulentnih devedesetih godina prošlog veka na ulazu pojavio natpis "Zepter". Ko ne zna, nek obavezno podigne pogled i na vrhu kupole će videti pozlaćenu figuru grčkog boga Hermesa, sa štapom obavijenim zmijom. Nekad je taj Merkur bio orijentir za Novosađane. "Nađemo se kod Zlatnog čoveka".

Preko puta, na isto tako prelepom zdanju, ove godine je postavljena info-tabla posvećena stradanju Novosađana tokom Novosadske racije. Na drugom kraju ulice, kod ugla sa Ćurčijskom ulicom (Pašićeva) je i kuća "kod ikone" koja je posle šest decenija ponovo oslikana na fasadi prema radu Uroša Predića. Inače, to je kuća srpske dobrotvorke Marije Trandafil.

Vlada Srbije je pre više od deceniju staro jezgro Novog Sada proglasila za kulturno dobro i stavilo ga pod zaštitu države. U obrazloženju je navedeno da je ovaj deo grada uvršćen u kulturna dobra kao kulturno-istorijska celina koja je počela da se oblikuje od kraja 17. veka na suvim gredama omeđenim rukavcima Dunava, na mestu srednjevekovnog naselja, uz napomenu da je urbana matrica gradskog jezgra oblikovana pre 1745. I kako kod nas to i biva, o čemu brigu preuzme država, to počinje da propada. Tako  danas ta kratka šetnja kroz dugu istoriju može biti i opasna, jer su fasade oronule i njihovi delovi prete padom.

Većina kuća je ruinirana i o njima niko ne vodi računa. Dozvolili smo sebi da zaboravimo svoju istoriju i kulturu. Bilo je slučajeva kad su cigle i šut padali sa terasa i krovova, ali, srećom, za sada niko nije povređen. S obzirom na to da su zdanja od istorijskog značaja i pod zaštitom države, građani imaju poteškoće jer ne mogu da renoviraju kuće u kojima žive. O ruglu škrabotina po zidovima, ne vredi ni trošiti reči. Jednom rečju, zapušteno nacionalno blago.

Milanovi stihovi "Velika, čista poslovna zgrada, novac u rukama, prljavo đubre na ulazu grada, novac u rukama" najbolje opisuju situaciju, da je srušena jedna od starih kuća i podignuta zgrada. Mnogi će reći da je to pravo skrnavljenje ulice, ali se ne pitaju. Nekad tu beše salon nameštaja, a danas je advokatska kancelarija, ovih dana često spominjanog pravnog zastupnika.

A živele su ovoj ulici mnoge gradske face i, da su danas žive, sigurno ne bi dozvolile da se baština raspada. Đoka Jovanović, Arkadije Varađanin, Miša Dimitrijević, Dušan Jovanović, Đorđe Natošević, Marija Trandafil, Jovan Radovanović, Miloš Dimitrijević, Isidor Bajić, Teodor Mandić, Kosta Hadži, Branko Magarašević, Mladen Leskovac, porodica Dunđerski, Milan Petrović, Dera Savković, Aleksandar Moč, Teodor Grbić, Mihajlo Polit-Desančić i mnogi drugi.

Pred Drugi svetski rat nikla je kuća u modernističkom duhu, sa sve velikim natpisom "Teodor Grbić". Znao je gospodin Grbić još onda značaj reklame, te otud natpis, s obzirom da je u prizemlju bila nadaleko poznata krojačka radnja. Svi viđeniji Novosađani su se tu oblačili. Sad već davne, 1983. godine, umesto legendarne šnajdernice otvoren je kafić. Prvo beše "Kirbi", a zatim čuveni "DB", neizbežni šank u odrastanju mnogih generacija. Naziv je lokal dobio po početnim slovima vlasnika, Dada i Bajac. Danas je tu "DV", sa identičnim enterijerom i zadržanom opušteno, urbanom atmosferom koja čuva od zaborava onaj Novi Sad o kojem svi pričaju sa setom. U samom centru ste, a sklonjeni od gradske vreve.

Ovaj topli, mali kafić je dugi niz godina bio smernica noćnog izlaska u Novom Sadu. Potez od "Atrijuma" do "DB-a" bio je pravi mali korzo kojim su šetale sve generacije Novosađana. "DB" je toliko bio dobar za provod, da je masa i na minus temperaturama znala da cupka ispred lokala, čekajući slobodno mesto u kockastom prostoru ispunjenom odličnom muzikom. Bezbrižno sedenje leti na zelenim klupicama ispred kafea ili blejanje kroz šankerisani separe u izlogu odgovaralo je ravničarskom raspoloženju i bilo je deo identiteta svakog garesa tog doba. Uspeh "DB-a" bio je jednostavan. Dobra muzika, opuštena atmosfera, sjajna masa i dobri fazoni šankera. Skupljali su se tu zanimljivi ljudi. Prostor dva sa dva, a, u stvari, dosta se toga odigravalo napolju, pa je zakrčenje saobraćaja bila redovna pojava.

U brevijaru noćnog provoda, Grčkoškolska ulica može da se pohvali i klubom "Ara" koji je neko vreme iz podruma preko puta "DB-a" gruvao rok i metal, da bi ga kasnije zamenila "Art klinika". Danas je, naravno, katanac na vratima. Slična je sudbina zadesila i podrum pića "Vučko". Tu su se vina točila "za poneti", pa je bio neozabilazna stanica pred večernje špartanje ili otpadanje.

Sad su u jednosmernoj ulici prisutne neke druge delatnosti. Frizeraj, turistička agencija, školica, Stevča Soul Food, tamburaška konoba, galerija, pekara, internet klub, poliklinika… I vrapcima s početka teksta je jasno da istorijski i kulturni značaj Grčkoškolske ulice, kao i većine drugih, nije adekvatno prepoznat i zaštićen. Evo kako je Mihajlo Polit-Desančić (1833-1920) zabeležio u svojim "Uspomenama".

"Onoga Novoga Sada, što je pre bune postojao, nema više… Bilo je tu kuća, baš i na pijaci sa rognjevima, sa doksatima, dućana sa takozvanim ćepencima. Kuće su imale široke streje, tako da si po kiši mogao ići po suvu čitavim dunavskim, ćurčijskim sokakom pa i pijacom. Te široke niske streje činile su da su ulice sasvim uzane izgledale… Na pijaci bila je znamenita simidžinica kir Fotina na takozvanoj bari, gde je danas ribna pijaca. Ta kuća i danas postoji… Današnja ribna pijaca pre bune zaista je bila na 'bari'. Kaldrme nije bilo, a bilo je mnogo dubokih jama, vodom i đubretom napunjenih…"