Igor Bjelac, humanitarni radnik: Najbolji osećaj je kad nekom pomogneš i učiniš ga srećnim

Igor Bjelac, humanitarni radnik: Najbolji osećaj je kad nekom pomogneš i učiniš ga srećnim

Bliže nam se novogodišnji i božićni praznici koje doživljavamo kao vreme darivanja. I u naletu euforije, uvek kažemo da taj ritual treba negovati tokom cele godine, a ne samo tokom praznika. Nije poenta u materijalnom. Svakog dana imamo mnogo prilika da darujemo nekog osmehom, podrškom, pažnjom, lepom rečju. Zašto to ne činimo?

Ljudska veličina, Igor Bjelac upravo to radi bez obzira na datum i zemlju. Za njega je pomaganje dobar put ka mentalnom zdravlju. Odrastao je u blizini "Fokstrota", pohađao OŠ "Branko Radičević", završio Fakultet sporta i fizičkog vaspitanja.  

̶  Posle fakulteta, odabrao sam civilno služenje vojnog roka, i to u Dečijem selu u Sremskoj Kamenici. Na fakultetu sam upoznao profesora Miodraga Tumina i pod njegovim vođstvom 2005. godine, kao grupa entuzijasta, volontera organizujemo prvi sportsko-ekološki kamp za decu bez roditelja i adekvatnog roditeljskog staranja iz Dečijeg sela nazvan "Košnica prijateljstva". Kasnije taj kamp postaje internacionalni, okupljajući decu i volontere iz čitavog sveta  započeo je priču Igor.
 

Znači, iz "Košnice" je krenuo tvoj humanitarni rad? 

̶  Veliki primer sam imao u svom dedi koji je uvek nesebično pomagao. Humanitarna misao je došla jedne večeri u društvu sa prijateljima, ponavljajući je po ko zna koji put isto veče. Smeh je tu, muzika dobra kao i atmosfera, ali opet nešto fali. To nešto što je meni falilo je osećaj kada ti srce poskoči jer si video da je delo tvojih ruku nekom pomoglo i učinilo ga srećnim. Dovoljna su i mala dela, ali su ona velika onome kome pomažete.



 

Zbog čega si napustio Srbiju? 

̶  Srbiju sam napustio iz jednog razloga. Politika je potpuno upletena u sve pore društva i iz tog razloga svaki tvoj potez zavisi od nekog drugog. I tako u krug. Toliko o mojim razlozima.
 

Kako je izbor pao na Kanadu? 

̶  Izbor Kanade kao sledeće destinacije za život je bio prilično lak. Prvo sam je posetio kao turista 2008. godine i tu sam uhvatio pelcer tako što smo se supruga Snežana i ja venčali na divnoj plaži. Matičarka je pitala da li želimo venčanje po standardnim ili običajima starosedelaca. Izabrali smo običaje i uživali u priči o suncu, vazduhu, vodi i vatri dok je zapljuskivao Pacifik. Još jedna i značajno olakšavajuća okolnost je bila to što je moja sestra Jasminka emigrirala nekih desetak godina pre mene u Kanadu. Ona i njen suprug su praktično otvorili kanadska vrata za moju porodicu tako što su zaposlili moju suprugu, pa smo tako dobili prvo radnu dozvolu, a potom stalni boravak. Konačno smo se preselili 2015, a ove godine smo dobili kanadsko državljanstvo.

Za Vankuver kažu da je jedan od najpoželjnijih gradova za život?

̶  Britansku Kolumbiju i Vankuver zovu kanadskim tropima. Temperatura retko ide ispod minusa, a i kad ode ne traje dugo. Snega ima, ali ne kao u drugim delovima zemlje. Prošle godine smo imali tri dana snega. Naravno, nije sve idealno, pa ko ne voli kišu Britanska Kolumbija će mu biti pakao. Britanska Kolumbija je poznata po proizvodnji voća, povrća i vina. Ima snažnu drvnu industriju. Drveće seku mnogo više nego u Amazoniji, ali istom brzinom i sade nove mladice. Dve najveće privredne grane su turizam i filmska industrija. Skoro svaki veći film ili serija se dobrim delom snima u Vankuveru, pa se u običnoj šetnji gradom možeš pojaviti kao prolaznik u "Spajdermenu". Kvalitet vode i vazduha je neprocenjiv. Moje iskustvo je za sada samo iz jedne provincije, ali se nadam da ću uskoro imati i to zadovojstvo da obiđem i druge delove Kanade. 

U Srbiji sam imao utisak da svake godine krećem iz početka dok se u Kanadi tvoj rad akumulira i sabira, pa je svake godine sve lakše

Zašto su Kanađani srećniji od stanovnika Srbije?

̶  Sretniji su jer političari ne iskaču iz frižidera, policajci nisu drumski razbojnici željni svog malog mita. Kod lekara se ide praznih ruku, a drvo ne mozeš da posečeš iako je u tvom dvorištu. Pre nekoliko godina uhvatili su političare da su lažno prikazali putne troškove. Morali su da vrate sve do poslednjeg centa. Kanađani kažnjavaju političare tako što više ne glasaju za njih na izborima. Ovde su lokalni izbori izuzetno važni jer je to tvoj glas u Parlamentu Kanade. Za mene lično, velika je razlika u kontinuitetu posla. U Srbiji sam imao utisak da svake sledeće godine krećem iz početka sa nesigurnošću kako će biti do kraja iste. U Kanadi, tvoj rad se akumulira i sabira pa je svake godine sve lakše. Jednostavno naučiš sistem, prihvatiš poslovnu etiku i guraš u zavisnosti od tvojih kvaliteta i inspiracije gde sebe vidiš. A ako uporedimo ono ljudsko što je u nama, ne postoje razlike između Srbina i Kanađanina. Iste muke mučimo kao i svi na svetu. Sreća nije u novcu ili granici, nego u nama samima.

U akciji sa ćerkom Sarom


Pretpostavljam da ti kao doseljeniku nije bilo lako u početku?

̶  Dolazak u Kanadu je bio pun izazova. Prvi je bio jezik, drugi kultura življenja, treći klima i tako redom. Dete smo upisali u školu, supruga se zaposlila kao nastavnik engleskog. Sve to vremenom postane normalno i posle se pitaš kako si ranije i živeo bez svega toga. Imao sam neke ideje šta bi mogao da radim, ali je jedna bila najjača, a to je da nastavim sa humanitarnim radom. U početku sam radio na postavljanju ograda. Krajem prve godine sam krenuo u državno sponzorisanu školu za engleski jezik. Tamo sam upoznao moje sadašnje saradnike, a to su Ali i Reihaneh iz Irana, Basem iz Egipta i Young iz Južne Koreje. Sa njima sam organizovao udruženje "Immigrant Link Centre Society- Charity", a potom i social enterprise "Soul Bite Food Inc" kao finansijsku podršku za naše udruženje.


Na koji način vaše udruženje pomaže drugim ljudima?

̶  Banke hrane u Kanadi su do pre nekoliko godina radile isključivo sa suvom i konzerviranom hranom, pa samim tim njihovi konzumenti nisu imali nutritivno i vitaminski izbalansiranu hranu. To praktično znači da, ako si siromašan, osuđen si na konzerve i pastu. Sudbina ili slučajnost, ali u Kanadi sam imao zadovoljstvo da sretnem i upoznam Tom LittleWooda. On mi je pokazao kako da priđem velikim trgovinskim lancima i pokrenem redistribuciju svežih namirnica. Pre šest godina, samo su tri organizacije radile sa svežom hranom u Vankuveru i mi smo bili među tim pionirima. Sada ih ima na desetine. Prošle godine kanadska vlada je kao prioritet postavila sigurnost u hrani za ugrožene i samim tim ozvaničila naš rad i svrstala ga u neophodan. Zaboravlja se da kada se hrana odnese na deponiju, počinje da truli i proizvodi metan koji je 25 puta štetniji od ugljen dioksida. Sprečavanjem bacanja hrane mi pomažemo našoj okolini da bude manje zagađena. Ova nova komponenta se zove Carbon Neutral i počinje da se vrednuje kao novac. Teoretski, barem za sada.


Mi nemamo ni predstavu koliko se zapravo hrane baca u svetu?

̶  Zaista se šokantna količina hrane baci u Severnoj Americi. Samo u Kanadi godišnje se baci oko 50 milijardi dolara, što je godišnji budžet Srbije. Kad sam prvi put video hranu koju bacaju, pomislio sam na 1993. godinu, našu inflaciju i prazne rafove u radnjama. Baš veliki šok i kulturna razlika. Više razloga je za stvaranje viška i bacanje hrane u Kanadi. Jedan, potpuno neverovatan je što oni hranu nazivaju ružnom, a to su oni proizvodi koji nemaju savršeni oblik. Takvi produkti se ne prodaju i ostaju neiskorišćeni, njih 40% ostaje na rafovima. Drugi razlog je Best Before Date, što je datum koji kaže da je hrana savršena do tog dana. Oni je u prodavnicama bacaju nekoliko dana pre isteka tog roka što znači da bacaju skoro savršenu hranu. Treći razlog je što su ovde kupci suviše razmaženi. Ako banana ima braon pege izbegavaće da je kupe iako je tada u stvari zrela i najbolja za konzumiranje.

Kako ste uspeli celu priču da isfinansirate?

̶  Prvih nekoliko godina smo isključivo koristili lična sredstva za razvijanje organizacije i distribuciju hrane. Kada je broj korisnika prešao hiljadu potražili smo pomoć od vlasti i drugih institucija. Dobili smo iskren odgovor da nam mogu pomoći u početku i kratko, ali ako želimo da vodimo organizaciju na duge staze moramo imati svoj izvor prihoda. Uz velikodušnu pomoć grada, države i pojedinaca nastavili smo da povećavamo broj korisnika, širimo mrežu radnji i partnera sa kojima sarađujemo. Prošle godine smo proglašeni za Non-For-Profit of The Year. Svakako je bolje razgaliti srca toplom supom nego baciti hranu.

Predstavljanje projekta gradskim čelnicima

 

Brojke za poštovanje i divljenje

Od Igora smo saznali, da godišnje spasu i podele 974 tone svežeg voća, povrća, mlečnih proizvoda, hleba i mesa što je 1.622.947 obroka u vrednosti od 5.550.477 kanadskih dolara. 

"Na to se dodaje i 1.850.725 CO2 sprečene emisije štetnih gasova. Trenutno smo u 10 gradova i imamo 28 distributivnih jedinica gde se dele paketi besplatne hrane za preko 3.500 ljudi mesečno i sve to pokriva 175 volontera 365 dana godišnje. Svaki od paketa može mesečno da uštedi između 250 i 700 dolara u zavisnosti od broja članova porodice. Ostatak hrane koji se ne distribuira našim klijentima odlazi drugim organizacijama i njihovim programima. Na taj način pomažemo škole, penzionerske domove, ženske i muške sigurne kuće, svratišta za beskućnike, javne kuhinje…",  čuli smo od novosadskog humanitarca.

 

I tako ste počeli da razmišljate o socijalnom preduzetništvu?

̶  Da, kao dugoročnoj samoodrživoj strategiji. Prvo smo se okrenuli našim klijentima jer smo videli da su mnoge žene u dobroj radnoj kondiciji, ali sa manjkom znanja engleskog jezika ili radnog iskustva što im čini veliku prepreku u napredovanju. Među njima smo našli zaista talentovane kuvarice iz Sirije, Libana, Meksika, Srbije, Irana, Egipta, Južne Koreje, Brazila… Obezbedili smo materijal i počeli da proizvodimo džemove i turšiju po njihovim receptima. Prodavali smo ih na nedeljnim marketima. Tako su naši klijenti mogli dodatno da zarade, steknu prvo radno iskustvo, vežbaju engleski jezik, da se socijalizuju i upoznaju druge kulture. Na našu žalost vrlo brzo smo shvatili da je postojeći sitem ograničen i da ne može da obezbedi dovoljno novca za sve naše ambicije u budućnosti. 

Štand na nedeljnom marketu


Iz toga se izrodila ideja za
"Soul Bite Food Inc"?

̶  Napisali smo predlog projekta nazvan "Soul Bite Food Inc" i otišli u Van City Credit Union. Entuzijazam se isplatio, ideja je prepoznata i dobili smo podršku u vidu granta za lokalnu inicijativu. Najvrednije je što smo dobili konekciju sa agencijom koja nam je pomogla da pronađemo pravi put za našu zamisao. Ovoga puta je na stolu bilo 35 recepata iz Istočne Evrope i sa Bliskog Istoka, a izabrali smo pet za početak proizvodnje i proboj na vankuversko tržište trgovinskih lanaca. Lane smo testirali naše proizvode na sajmu koji okuplja nove proizvode i proizvođače u Britanskoj Kolumbiji. Osvojili smo drugo mesto i dobili dobru startnu poziciju na tržištu. Ove godine smo dobili pohvalu i podršku premijera Britanske Kolumbije za ukupan napor i trud na polju društvenog uticaja i nagradu Asocijacije za hranu i piće Britanske Kolumbije. Još uvek je rano da dajem prognoze o uspešnosti projekta, ali početak je obećavajući. 

Premijer Britanske Kolumbije pruža podršku


Da li ste razmišljali o saradnji sa vašim matičnim zemljama?

̶  Još tamo negde na početku dok beše samo reč i želja, međusobno smo se dogovorili da ćemo jednog dana sve to preneti i na naše zemlje. Sada smo sve bliži tome i svakako je uzbuđenje sve veće. Iskustvo je tu, a na tržištu je da li će ga prepoznati.

Pratiš li dešavanja u Srbiji? 

̶  Ispred nas su godine koje donose izazov. Ovde se već sada oseća nestašica repromaterijala. Cene su poskupele i do 40%, inflacija pokazuje svoje prve snažnije znake. Srbiju i Kanadu ne mogu da poredim, ali isto tako ne razmišljam o Srbiji kao nekad i sad. Sve je isto od kada ja pamtim, čak su i likovi isti.

Svaka individua ima ograničeno vreme na planeti, a na nama samima je da odaberemo kako ćemo ga iskoristiti 

Dok su mladi kod nas zadojeni mržnjom, ti sarađuješ sa ljudima iz celog sveta?

̶  Za mene je najlepše iskustvo sticanje novih prijatelja i upoznavanje njihovih kultura. Posebno mi srce kuca za moje velike prijatelje Alija i Reihaneh sa kojima učestvujem u svakodnevnoj igri stvaranja. Srbija je vrlo slična Iranu i Egiptu po srdačnim ljudima, punim gostoprimstva. Južna Koreja je nešto drugo, ali se na kraju sve svede na isto. Bez obzira na kulturu ili zemlju, ipak je do čoveka kako će reagovati. Svaka individua ima ograničeno vreme na planeti, a na nama samima je da odaberemo kako ćemo ga iskoristiti. A meni je drago što su moji mama Vesna i tata Dragan odvojili deo svog vremena za mene kao što Snežana i ja isto tako mislimo na našu Saru. Čuvajmo jedni druge jer čovek je čoveku najveći prijatelj.

Zabeležio: Dejan Ignjić 

Oceni vest:
27
3

* Sva polja su obavezna (Preostalo 500 karaktera)

Pošalji fotografiju uz komentar (do 2MB)
  • Ivana Đurđević

    pre 155 dana i 9 sati

    Respect za Igora, uvek nasmejanog i veselog!

    Oceni komentar:
    4
    12
  • Stefan

    pre 134 dana i 9 sati

    Pozdrav ja bih hteo da vas zamolim za pomoc

    Oceni komentar:
    0
    0