Igor Brzaković, urolog: Smeta mi što je Novi Sad dozvolio sebi da toliko propadne

U godini kada je započeta izgradnja Berlinskog zida, a Jurij Gagarin se prvi put vinuo u orbitu, rođen je naš današnji sagovornik. U šali kaže da su on i njegov kum bili prvi menadžeri Pekinške patke, koja je prve koncerte održala u Medicinskoj školi jer su njih dvojica namolili direktora da ustupi kantinu za svirku. Pasionirani je ljubitelj Premijer lige, a iskreno voli FK Vojvodinu, zbog koje je znao da popije i batine.

On je doktor za muškarce sa 33 godine radnog staža, dete doktora i farmaceutkinje, odrastao na Limanu 1. O Novom Sadu nekad i sad, fudbalu, Novosađanima, seksualnom vaspitanju mladih, razgovaramo sa urologom Igorom Brzakovićem.

– Svet sam ugledao u Futoškoj ulici, preko puta Mošine gimnazije (današnja Elektrotehnička škola – prim. aut.), iznad poslastičarnice "Azis" koja je imala najbolje baklave i bozu u Novom Sadu, a sad u gradu imate samo jednu gde možete popiti bozu. Klinker je bio od bolnice do centra i tuda je prolazio tramvaj. Njega se maglovito sećam. Donji deo mu je bio plav, a iznad beo i išao je sredinom ulice. Tu sam živeo do pete godine, a onda su roditelji kupili stan u Fruškogorskoj ulici, jednoj od prvih zgrada na Limanu 1. Zvala se A5. Pohađao sam stari deo OŠ "Jovan Popović", a u osmom je otvorena nova zgrada gde sam i završio osnovnu školu. Zakačio sam deveti i deseti razred jer smo mi bili prva generacija. Posle toga sam otišao u medicinsku školu jer su bile ukinute gimnazije – započeo je svoju ispovest doktor Brzaković.

Čega se sećate iz tog perioda?

– To je bilo potpuno drugačije detinjstvo koje ste proveli s loptom ili na biciklu, što je sada potpuno nepojmljivo ovoj deci. Čim čujete da negde na Limanu udara lopta, to se odmah ide napolje. Biciklom smo prelazili na desetine kilometara svakog dana. Između "Danubiusa" i Keja izgledalo je kao neka prašuma. Hvatali smo zmije i žabe, kupali se u Dunavu, išli na utakmice Vojvodine koja je tad bila jaka. Sa splitskim Hajdukom se borila za titulu, ali im je Zvezda u Beogradu prodala utakmicu i Voša nije postala prvak. Pokojni otac je bio lekar, pa sam ja u toj bolnici praktično odrastao. Tad su se svi doktori znali, bile su drugačije relacije, bilo je kolegijalnosti, ljudskosti, nije se sve gledalo isključivo kroz pare. Svi mi radimo da bi zaradili, ali generaciji mojih roditelja to nije bilo primarno jer ste jako lepo mogli da živite od svog posla. Imali su dve lepe plate i stvarno su mogli da mi priušte jedno lepo detinjstvo, da putujem, budem dobro obučen, ničeg nisam bio lišen. Vi sad imate problem da za bilo koji intelektualni posao niste plaćeni kako treba.

Tad su se svi doktori znali, bile su drugačije relacije, bilo je kolegijalnosti, ljudskosti, nije se sve gledalo isključivo kroz pare

Često se za to vreme spominju lokalna rivalstva?

– Ona su postojala i mi smo imali problem s Grbavicom jer nam je bila najbliža. Kad ste se s nekim tukli to je bilo jedan na jedan, a ne da vas njih pet dohvati i prebije šipkama. To je bilo nepojmljivo. Kad sam se 1987. godine zaposlio na hirurgiji i dežurao u onom čuvenom podrumu Urgentnog centra, sećam se kako su dvojica momaka došla zajedno da ih zakrpimo, a pre toga su se potukli. Sad se odmah vadi nož ili pištolj, nema da se ljudi potuku onako čestito. Ja sam se na Limanu sa 50 odsto ljudi tukao, a sad su mi nekoliko njih najbliži prijatelji. Sećam se jednog Gileta, druga iz razreda koji je živeo u ulazu pored mog. Operisao sam slepo crevo 1974. godine. Dolazim kući posle nekoliko dana i on je naravno znao šta mi se desilo i – ni pet, ni šest – udari me u ranu (smeh). Evo sad smo bliski prijatelji i šalimo se na račun toga.

Kad je reč o kafanama i izlascima?

– Svuda smo visili. Zalazili smo u kafane jer je tad bilo jako moderno da prkosite onom sistemu i slavite Srpsku Novu godinu. Sad više ne idemo iz principa na te proslave jer idu oni koji su nekad bili glavni komunisti (smeh). "Kec" je bilo dobro mesto. Sedelo se s glumcima, a ja kao Vojvodinaš sam imao veliku prođu jer ga je držao Ratko Svilar. Prva novosadska picerija iza zgrade Socijalnog je bilo kultno mesto, tu sam sa svojim kumom Telarovom svako veče četvrtkom sedeo. Zatim, picerija "Bordo" u Zanatskom domu, pa "Maksa" na Telepu je bio lokal poluzatvorenog tipa, gde niste mogli uvek da uđete. Tu je bio i "Dandy" koji File i dan danas drži. U Čortanovcima je Bora držao legendarnu "Čortu", pa posle otvorio i "Đavu". Disko je tad bio u povoju, a Radio Novi Sad je imao odličnu ekipu koja je puštala sjajnu, progresivnu muziku i mi smo to slušali svako veče. Tu su bili Vita Simurdić, Bogica Mijatović, posle dolazi Bora Otić. I Štrand nam je bio interesantan, koji noću nije radio, pa smo preskakali da uživamo na pesku. Onda je Štrand bio plaža, a ne ovo danas. Ne znam ni kako da ga nazovem. Ružno je. Kartao se i preferans po stanovima do jutra, a radi ozbiljnosti igralo se u 10 para (smeh).

Onda je Štrand bio plaža, a ne ovo danas, ne znam ni kako da ga nazovem...

Da li su roditelji uticali na odluku da upišete medicinu?

– Nije bilo nikakvog uticaja, niti pritiska roditelja, to je bio potpuno moj izbor i to slučajan. Određeno društvo je otišlo u Medicinsku školu, pa sam i ja. Pošto govorim tri jezika, a i bio sam sklon istoriji, ljudi su me uglavnom videli u novinarstvu ili jezicima i za sve je bio dosta šokantan moj odabir. Posle srednje dolazi godinu dana vojske, u kojoj sam jako lepo prošao zahvaljujući upravo Medicinskoj školi. Tri meseca sam bio u novosadskoj kasarni "Maršal Tito" (Futoška ulica – prim. aut.), a posle u Beogradu pri Hitnoj pomoći na utakmicama, sletovima i sličnim događajima. Radio sam 24 sata svaki treći dan, a za ostalo vas nisu pitali ni gde ste, ni šta ste. Nakon vojske kreću studije, a 1987. godine počinjem da radim. Specijalistički ispit sam položio 1992, a 1998. godine dižem sidro iz državne službe i od onda sam u privatnoj praksi. To sam učinio iz 101 razloga, uglavnom egzistencijalnih jer te devedesete godine su bile poprilično mučne na sve moguće načine. Želja mi je bila neka hirurška grana, a urologija je slučajno ispala jer se oslobodilo mesto i kao dobar student s prosekom 9,80 relativno lako sam prošao.

Kako ste tako rano savladali već tri strana jezika?

– Znam engleski, nemački, a mađarski vrlo solidno. Baba mi je bila Austrijanka, pa sam nemački učio od malena. Imao sam problem kad sam kretao u školu jer sam bolje govorio nemački nego srpski (smeh). Ona je bila osoba zadužena za muštranje, da od nas nastanu ljudi. Muž joj je bio belogardejac, ruski migrant. Baba je poživela 88 godina kao Tito (smeh), a deda je umro rano i žao mi je što nisam imao prilike da i ruski jezik naučim. Mađarski sam kao klinac malo pokupio u kraju, a posle mi je mlađa sestra živela u Budimpešti 15 godina, pa sam često išao kod nje. Mađari su verovatno najveći antitalenti za jezike u Evropi. Teško ih uče jer puno koriste pasiv u rečenicima, pa je konstrukcija drugačija kad se direktno prevodi sa mađarskog. Sigurno ste u Subotici čuli kad kažu "kafu nećeš", a zapravo vas pozivaju na istu. To je zato jer je direktno prevedeno s mađarskog. Blagodet je kad naučite strani jezik u detinjstvu. Šteta što ih kod nas mladi ljudi ne uče, a čak 70 odsto njih nema pasoš i nigde nisu putovali iz ove zemlje. To je poraz. Treba da putuju, da vide, da postoje lepe žene, zdrava hrana i van Srbije i da se i tamo živi.

Volim svoj grad, volim ljude, volim region, volim hranu, volim muziku, zašto je to problem?

Rekao bi neko da je to osobenost samo ovog kraja?

– Prednost nas odraslih u Vojvodini, da kažem "autohtonih Vojvođana" – koliko god to bilo nepopularno da se kaže, a ja ne krijem da sam to – jeste u tome da nismo naučili da delimo ljude po boji kože, da li se krste ili klanjaju, da li imaju kose oči... Mi smo ovde naučeni da prihvatimo ljude takvi kakvi jesu i samo gledamo kakve ko ima ljudske i stručne kvalitete. Često imam problem i s kolegama jer čim se spomene Vojvođanin, odmah ide rečenica "evo ga autonomaš". Od vrlo obrazovanih ljudi nisam nikad uspeo da dobijem tumačenje šta je to autonomaš. Ako hoćete da odvojite teritoriju, to je separatista, a ne autonomaš. Volim svoj grad, volim ljude, volim region, volim hranu, volim muziku, zašto je to problem? Ako Šumadinac voli svoj kraj, zašto je to ovde problem kad spomenete. To ide dotle da ne smete ni za Vojvodinu da navijate, odmah vam zalepe etiketu da si nešto, što je potpuno suludo. To je počelo, posle jogurt revolucije, kad se jogurt svario. Problem je u dolasku ljudi koji ovu sredinu nisu nikad hteli da prihvate kao svoju.

I Novi Sad se znatno promenio?

– Novi Sad je tad bio drugačiji, delovao je svetski. Imali ste "Bum festival", Tribinu mladih, Bora Vučurević je puštao muziku na "Đavi", Sterijino pozorje je okupljalo celo glumište SFRJ, sve što je valjalo od pozorišta gledali ste u rodnom gradu. Novi Sad je bio jedan dobar, progresivan grad, ali, nažalost, sve se to srušilo. Revolucija je nastala kad je otvorena "Violeta", jer je bila prva burekdžinica koja je radila noću. To je tad bilo relativno novo. Iz diska idete i jedete burek ili pogačice s čvarcima pošto su samo to imali. Piroške su stigle kasnije (smeh). Tad su nastala prijateljstva koja ostanu za ceo život. To su ljudi koje možda niste videli šest meseci, ali sad da ga nazovete i tražite auto bez da znate kad ćete ga vratiti, on bi ga odmah dovezao. To su ta prijateljstva za koja nisam siguran da će današnje generacije klinaca moći da ih formiraju u nekoj budućnosti. Mnogo su se otuđili. Drže one sprave u rukama i bulje u njih, uopšte ne komuniciraju. Umesto da izađu i vide se, oni četuju, iako žive 500 metara jedan od drugog. Strašno su zastranili.

Novi Sad je bio jedan dobar, progresivan grad, ali, nažalost, sve se to srušilo

Sve je lepo funkcionisalo nekad?

– Studiranje je bilo odlično. Nije bilo "bolonje", pa niste morali da idete na predavanja. Zaista je lepo bilo tokom studija. Naše studije su bile vrlo kvalitetne, a ja mogu da pričam o novosadskom fakultetu koji mi je dao apsolutno, izuzetno kvalitetnu osnovu za posao koji radim. Bilo je putovanja, studentskih razmena… Tako sam 1983. godine bio u Kembridžu, kasnije u Nemačkoj, a 1984. godine sam na starom Vembliju gledao Notingem Forest – Ipsvič dok je Notingem vodio čuveni Brajan Klaf. Taj stari Vembli je imao dušu, s onim gredama na tribinama. Ovaj novi mi se ne dopada. Još kao dete sam 1974. godine bio u bratskom Noriču, u prvoj grupi razmene dece. Posle sam redovno odlazio u tu englesku porodicu, pa sam imao sreću da 1976. godine gledam čuveno finale Vimbldona, Bjorg – Nastase. Dugo godina sam bio u kontaktu s dečkom iz porodice domaćina koji sad radi u "Britiš Petrolu".

Rana poseta Engleskoj mora da vam je godila zbog fudbala?

– Engleska je zbog fudbala perfektno uticala na mene. Otac tog dečaka iz Noriča je bio dekan fakulteta i, naravno, hteli su da mi ugode dok sam kod njih. Kad su me pitali šta želim, iz topa sam odgovorio da me vode na utakmicu. Fudbal nije pripadao njihovoj klasi, više su bili za kriket, pa ne čudi što su jedva našli stadion u svom gradu da bi me odveli na meč (smeh). Prvi fudbaler koji je iz Jugoslavije otišao u Englesku bio je igrač Hajduka Ivan Mužinić. Igrao je za Norič. Sa tribina sam vikao njegovo ime, a on sav u čudu mi prišao i pitao šta radim ovde (smeh). I dan-danas sam oficijelni član kluba navijača Norič sitija, ali sad smo ispali iz Premijer lige. Bio sam i na drugim stadionima u Engleskoj, ali i obilazio nacionalne derbije po Evropi. Čak sam jedno vreme i reprezentaciju pratio, od Konstance u Rumuniji preko Zagreba do čuvene Đenove. Šteta što se taj fudbal tako pokvario. Moja žena inače ne podnosi fudbal. Povremeno gledam našu ligu zbog Voše, pa ona kaže ovo nije isti sport, već kao usporen film da si pustio.

Nije tu  bilo nacionalizma i mržnje, već te jednostavno uhvate i išamaraju da se zna da si na njihovom terenu

S ponosom ističite da ste navijač Vojvodine?

– Mi smo voleli taj klub iskreno. Bilo je zadovoljstvo navijati i gledati Vošine utakmice. Na južnoj strani stadiona bila je ona kućica gde su svlačionice, i tu je bila mala tribina za 1.500 ljudi gde se ulazilo besplatno ako imaš zastavu ili šal Vojvodine. Uvek je bilo krcato, ja sam s tim ljudima odrastao. Nema stadiona u SFRJ na kojem nisam bio, putovali smo od Skoplja do Ljubljane. Povremeno dobiješ malo batine na strani (smeh), pa onda mi njima u Novom Sadu vratimo, ali to nije bilo mlaćenje do krvi, ubadanje noževima i da petorica tuku jednog. Tu nije bilo nacionalizma i mržnje, već te jednostavno uhvate i išamaraju da se zna da si na njihovom terenu. Sad se moje dete boji da će ga uveče neko uhvatiti i izmlatiti bez ikakve potrebe. Ja sam najgore prošao u Osijeku, do kojeg smo inače išli šinobusom. Bogami sam bežao kroz neka dvorišta, a jednom me je to zadesilo i u Beogradu. Mi smo se zvali Slaninari, kasnije su počeli da se odvajaju, pa sad ima šest navijačkih grupa.

Idete li i dalje na "Karađorđa"?

– Išao sam jedno vreme, pa sam prestao. Nažalost, ljudi koji vode taj klub nisu ljudi koji vole taj klub, nego ga vode jer je postao mašina za neke potpuno druge stvari. Ne osećam se prijatno na stadionu. Duša me boli kad dođu beogradski blizanci i daju gol, a dve trećine stadiona skače da slavi. U moje doba se to nije dešavalo, bilo smo makar egal, a nikako u manjini. Sad inače, na utakmici bude 200 ljudi, a u to doba vam dođe Železničar ili Vardar i stadion bude pun, 25.000 duša.Tako da sad pratim samo Premijer ligu. Navijam za Norič, ali i za Mančester junajted jer je sin njihov navijač. Mogu reći da sam generacija rođena u najbolje vreme. Dovoljno je da kažem, da sam Stonse gledao 1976. godine u Zagrebu. Imali ste tada interrejl karte i vozom sam obišao celu Evropu. Osim Albanije, sve evropske zemlje sam posetio.

Duša me boli kad dođu beogradski blizanci i daju gol, a dve trećine stadiona skače da slavi

Te devedesete godine prošlog veka puno toga su promenile?

– To su tužna vremena kad smo kao narod bili na nekoj crnoj listi i morali ste puno truda da uložite da razbijete neke neprijatne konotacije koje su išle uz to. Dosta sam tih godina išao na usavršavanje. Govorim nemački, pa sam prolazio gde god sam konkurisao. I kad kažete da ste iz Srbije, odmah vas ispod oka pogledaju jer smo, nažalost, napravili to što smo napravili. Ipak, to su obrazovani ljudi koji prate politiku i znaju istoriju, ali je bilo neprijatnih situacija. Sećam se profesora iz Amerike, koji je inače bio ugledna faca iz naše struke, učili smo iz njegovih knjiga. Kad sam rekao da sam iz Srbije, nesvesno je napravio korak unazad. Ja poludim i pitam u čemu je problem, da li je mislio da ću doći sa nožem u zubima. Bilo mu je neprijatno, a posle smo godinama bili u kontaktu. U to doba je iz Srbije bio nemoguć bilo kakav platni promet. To je bio početak interneta. On je mene pretplatio na stručne časopise i poslao mi njegove šifre za onlajn čitanje. Radio sam tada za 50 maraka mesečno, a godišnja pretplata je bila 800 dolara. To je bilo blagotvorno za mene i dosta mi je pomoglo u poslu. Eto, šta se izrodilo iz njegovog nesvesnog gesta. Svi smo mi normalni ljudi i ne volimo kad Srbima kače etiketu da su svi loše, a mi imamo običaj da to kačimo drugima. To svakako nije dobro.

Iseljenje iz Srbije vam nikad nije bila opcija?

– Razmišljao sam o selidbi. Kad sam ja mogao, onda nisam hteo. A kad sam hteo, nisam mogao. Jako lepo sam živeo na početku svoje karijere. Mlad, pa sam puno dežurao i od tri plate kupio jugo, a to sad ne možete. Odavno je sve počelo da se srozava, raslojava društvo, a ljudi koji nemaju stručnih, moralnih, ni ljudskih kvaliteta bivaju model ponašanja i postaju u ovom društvu nedodirljivi. Mislim na osobe iz kriminalnog miljea koji su kod nas poštovani građani, a vi ili ja nismo. Imam 33 godine radnog staža i da sad radim u bolnici, imao bi platu 85.000 dinara, što je sramotno. Dovedeni ste u situaciju da, radeći tako odgovoran posao, imate egzistencijalni problem. Pritom vam je i dan-danas privatna praksa van sistema, država je ne priznaje, ne postoji u smislu refundiranja lečenja kao u nekim razvijenim zemljama.
 

"Da nema pasa, niko mi se ne bi obradovao"

Kako kaže ovaj Novosađanin, alkohol u principu ne pije, a da bi se osećao prijatno u nekom lokalu, moraju da imaju dobru kafu. Strastven je pušač i misli da bar 70 odsto lekara puši. Cigareta mu služi da ga niko ne poremeti narednih pet minuta. Nedeljom nigde ne ide, niti mu iko dolazi u dom. Najviše od svega voli da je tog dana kod kuće uz neku knjigu, muziku i naravno fudbal.

– Živim u kući i imam veliko dvorište. Uživam u njegovom održavanju. Tu su i dva nemačka ovčara i sijamska mačka. Uvek sam voleo pse. S obzirom da sam odrastao u zgradi i nije bilo govora da se kuče unese u stan, stalno sam govorio da ću imati psa kad porastem. Psi su mi velika ljubav, a uvek sam želeo nemačkog ovčara i sad već imam treću generaciju. Dosta ljudi kad pomisle na psa im je prva asocijacija upravo ova rasa. Izuzetno su inteligentni, čuva vam kuću, upozorava vas na nešto, hoće da se igra s detetom, pa moj sin je prohodao držeći se za njih. Zaista uživam u njima. Da nema pasa niko mi se ne bi obradovao (smeh). Bez obzira da li ste otišli do radnje po cigarete ili vas nema dve sedmice, oni će se isto obradovati. Mačku je sin dobio od devojke na poklon i znam samo da mi je veterinar rekao: 'Misliš da znaš šta je mačka, e sad ćeš da vidiš' (smeh). Čudna je to životinja. Ima svoj karakter, a moram reći i da je zlopamtilo (smeh) – otkrio nam je doktor kako se relaksira.

 
Kako se osećate što je i vaš poziv degradiran?

– S tugom gledam što se i moja struka srozala u ovom društvu jer sam odrastao uz ovaj posao, koji je nekad bio častan i poštovan. U selu ste imali popa, učitelja i doktora. Srozali su zdravstvo, obrazovanje, sudstvo, vojsku, policiju… ozbiljan problem. To neko školovanje koje smo prošli i vi, i ja, a mislim na stepen opšte kulture i gomilu stvari koje niste imali u školi da naučite je veoma širok spektar u odnosu na današnje generacije, iako sad u gimnaziji imate filozofiju, psihologiju, dva strana jezika… Mi smo u školi dobijali čvegere, šamare, kredu u glavu, i ako se slučajno požalim roditelju i od njega dobijem ćusku. Vi sad imate situaciju da se učenik požali roditelju i onda on ide u školu i pravi problem.

Neki su bili uverenja da će se zbog epidemije ljudi promeniti – ma kakvi, nema šanse, ovde je primitivizam

Šta vam je najveći izazov u poslu?

– Najviše se bavim sterilitetom, što je lep posao za mene jer, u suštini, radim sa zdravim ljudima, a pritom im rešim problem. To je deo posla koji volim, u kojem sam našao sebe. Izazov je da prepoznate uzrok na koji možete da delujete i izlečite osobu. Mada ima situacija kada ne možemo da detektujemo uzrok ili ga čak i otkrijemo, ali ne možemo da utičemo na njega. Na sterilitet sve više utiču uslovi rada i života. Sve što jedemo i pijemo prepuno je hemije, sveže voće i povrće ima 10 puta manje hranljivih materija nego pre 20, 30 i 50 godina, kravama se daju hormoni zbog količine mleka… Tu je i svakodnevno nerviranje. Koliko god vi u nekom normalnom miljeu živeli, čim izađete na ulicu, među ljude, vi se iznervirate. Prvo ne možete da isparkirate auto jer vas je neko blokirao i nema ga nigde, onda ugazite u kesu đubreta koju je neko zafrljačio s terase ili stanete na staklo od razbijene flaše, ako nekom uputite prek pogled odmah će krenuti svađa i pretnje. Sad još ova korona, pa stanete u red da nešto kupite i odmah vam se neko nabije u zadnjicu. Neki su bili uverenja da će se zbog epidemije ljudi promeniti. Ma kakvi, nema šanse, ovde je primitivizam. Ljudi su postali bezobzirni, niko nikog ne gleda, niko neće prići da pomogne ženi koja je pala. Nije istina da je i van Srbije tako. Prisustvovao sam gomili situacija kad ljudi hoće da vam pomognu, pa čak i ako ste stranac.

Najteže u poslu vam pada… ?

– Najteže je lečenje malignih bolesti. Ne znamo dovoljno, ne znamo mehanizam, ne znamo uzrok i samim tim lečite posledično, a ne uzrok. Vrlo često znate kuda sve to vodi i da te ljude i njihove porodice čeka izuzetno težak period.

Kad je reč o polnim bolestima, kakva je situacija?

– Kod polnih bolesti se promenilo puno toga, prvenstveno inicijalni stav. Kad smo mi bili mladi, devojke nisu htele da imaju ništa sa nama bez prezervativa. Sad čujem od mladih ljudi, da vrlo često devojke ne žele zaštitu, u smislu, šta ti meni ne veruješ, misliš da imam ovo ili ono. Okrenulo se za 180 stepeni. Druga stvar je da su se "bolesti prožgadile", a nekad su bile jednostavne. Gonoreja je bogom dana bolest za urologa, date injekciju i rešili ste stvar. Sad su problem bolesti koje imaju jako ružne osobine, umeju da traju godinama, a da ni na koji način ne prijave prisustvo i odmah idu u pravcu hroničnog problema, pa se samim tim dugo leče. Evidentno je da mladi ne koriste dovoljno zaštitu, ne razmišljaju da vrlo ozbiljne bolesti mogu da pokupe tim putem. Mi stalno apelujemo, ali ne slušaju. Nismo mi bili manje promiskuitetni, ali nije bilo tako ozbiljnih bakterija sa kojima se danas srećemo. Važno je da se mladi ne stide doktora, dolaze na preglede i spremni su to da podele s drugovima. Imamo pozitivno kretanje kad je reč o poseti lekara.

Zar seksualno vaspitanje ne ide iz kuće?

– Kako da ide kad sad imate tate koji idu po kladionicama i teretanama, mame na pilates i solarijum, pa nemaju vremena za decu. Naša deca su išla kod baba i deda kad su oni to želeli, a sada generacije klinaca očekuju da rode dete, da ih babe i dede vaspitavaju, kako bi oni negde otputovali sami. Od baba se sad očekuje da kuvaju, kupe klince iz vrtića, bukvalno da rade sve.

"Dve trećine muškaraca kad-tad imaju problem s prostatom"

Kad je reč o bolestima koje su trenutno dominantne kod muške populacije, doktor Brzaković kaže da su se i tu stvari promenile.

– Moram reći da se gonoreja vraća. Kako bivamo stariji prostata raste, i u principu dve trećine muškaraca kad-tad imaju problem. Napravljeni su veliki koraci jer imate kvalitetne lekove kojima to možete kontrolisati, a nekad ste je mogli samo operisati. Nismo mi pre bili manje bolesni nego se jednostavno produžava životni vek. Kad sam ja počeo da radim karcinom prostate se pojavljivao kod ljudi starijih od 70 godina, a sad se to dešava u životnom dobu iznad 50 godina. Nekad je to bilo nezamislivo – objasnio je  naš sagovornik.

Zbog čega sve više mladih muškaraca uzima tablete za potenciju?

– To je suludo. Pokušavam da im objasnim da je to isto kao da kupiš ferari i oteraš kod majstora da ga nabudži. Problem je što se do tih lekova može doći jako lako. Nije problem što je moderno da se ide u teretane, već što se u dosta takvih mesta ilegalno prodaju steroidi koji ostavljaju dugoročne posledice. To su generacije koje informacije o seksu stiču gledajući porno filmove. Seksualni odnos u Evropi, u proseku, traje šest do sedam minuta, a on uključi film i gleda onog tipa s falamarom kako 45 minuta ima seks i misli da to tako mora. Naravno, da je to potpuno pogrešno kao i činjenica da je kod nas postalo društveno prihvatljivo da neko mojih godina ima nekog od 30 godina. Ja to ne razumem iz milion razloga. Švaleraju se ljudi i van Srbije, ali ne vode te žene kao trofej.

Nije problem što je moderno da se ide u teretane, već što se u dosta takvih mesta ilegalno prodaju steroidi koji ostavljaju dugoročne posledice

Neki drugi kriterijumi su postali merilo?

– Pogledajte model tih mladih ljudi, te devojke na šta liče, to je strašno. Nekad su žene težile nekoj emancipaciji, ravnopravnosti, pokušavale da budu obrazovane, da steknu poziciju… Ovo sad je strašno, a još strašnije je što ne vidite izlaz iz svega toga. Motivišete dete da stekne obrazovanje, a okolo većina muva kao Del Boj i Rodni i zarade više od njega. Moj tata je 1956. godine došao u Novi Sad s jednim koferom i uspeo je pošteno radeći da puno toga stvori, sad je to nemoguće s jednim poslom. Problem je što nema odgovornosti, nema sistema. Maloletnicima valjaju cigarete u radnji, a narkomaniju da ne spominjem. Sve je to strašno. Evroskepticizam raste. Ne moramo ni da se učlanimo u EU, ali bar zakonski da se uskladimo, da regulišemo neke stvari kako treba. Da niko ne baca đubre na ulici, da ne ostavlja auto nasred kolovoza… Ovde ljudi pljuju Exit, a ja sam svake godine išao na festival i obožavam ga. Drago mi je da se to dešava u mom gradu, svake godine dovedu nekog uz čiju sam muziku odrastao. Osuđuju Engleze koji piju po ulici, a kad bi to zabranili, niko od njih ne bi to ni radio. Jednostavno ne postoji sistem.

Novi Sad nekad i sad?

– Smeta mi što je ovaj grad dozvolio sebi da toliko propadne. Sećam se Zagreba, koji je pripadao istoj teritoriji kao Novi Sad, tu mislim na Austrougarsku. Nekad je bio siv, ružan, a sad je svanuo, umiven, čist, sređenih fasada. E, takav je Novi Sad bio nekad. Nadam se da će izrasti druge generacije ovih ljudi koji su u nesretnim migracijama završili u ovim krajevima i da će ti ljudi razmišljati kao ja, govoriti kao ja, želeti da ovaj grad bude drugačiji.

Često zavidim "dođošima" kad zidaju kuću i dođe 50 ljudi iz komšiluka da pomogne

Šta biste rekli o Novosađanima?

– Za Novosađane imam jednu primedbu. Bez razloga nismo spremni da pomognemo nekome, a mogli bismo. Često zavidim dođošima, koje zovemo tako, kad zidaju kuću i dođe 50 ljudi iz komšiluka da pomogne. Mi to nemamo. Malo smo se prožgadili kao ljudi. Ne znam zašto i nisam siguran da je to ksenofobija, već više neka zavist. Znate, Nemac će isto da vas zezne, ali ako ima korist. U Vojvodini imate problem da vam neko ključem izgrebe auto iako nema od toga korist. Nije toga bilo oduvek u toj meri, a sad je strašno uzelo maha.

Razgovarao: Dejan Ignjić
Fotografije: Aleksandar Jovanović