Igor Lečić, alijas Milan Dog: Politiku možeš ignorisati, ali ona tebe neće

Rođen na jugu, u Novi Sad stiže na startu srednje škole. Odmah se primio na njegovu širinu i svih ovih decenija ostao ušoren na panonskom dnu. Sebe smatra velikim lokal patriotom, mnogo voli ovu varoš i nije siguran da bi trenutno mogao da živi negde drugde u Srbiji.

On je muzičar, kompozitor, producent, a od 14. godine je mjuz nerazdvojni deo njegovog bića. Nas troje, Modern Quartet, New walking trio, Medicine man, Tripl dabl, Kurbla banda…su samo neka od stvaralačkih imena gde se kreativno izrazio. 

Početkom godine stripom "Milan Dog" omađijao je ceo region, brutalno sarkastičnim prikazom političke estrade zapalio je internet. Razgovaramo s Igorom Lečićem.

– Jako dobro pamtim prve dane u Novom Sadu. Ostavili su me ispred škole, pa posle nisam znao da se vratim kući (smeh). Sve mi je bilo čudno kad sam stigao iz Zaječara, a inače sam rođen u Nišu. Mi smo tamo već uveliko izlazili u grad i ostajali do ponoći, a ovde su me svi gledali čudno kad bih nekog pozvao da odemo do Mašinca, uz komentar da tamo idu ovi stariji, da mi još nismo u tim godinama (smeh). Sad je sve malo drugačije. U elektrotehničkoj školi završavam 9. i 10. razred, usmereno obrazovanje u hemijskoj, pa potom studiram Poljoprivredni fakultet. Studio M mi se jako svideo čim sam prvi put ušao u njega. Napuštam studije, završavam kurs za tonskog snimatelja, zapošljavam se na Radio Novom Sadu u informativnom programu. Montirao sam one lude vesti devedesetih godina (smeh). U to vreme sam se već ozbiljno bavio muzikom – započeo je svoju genezu Igor.

Tehniku snimanja je, upravo naučio u studiju s narodnim i tamburaškim okrestrom RTV, što je ozbiljan posao jer je svaki dan postavljao po 30 mikrofona. Kako kaže, tad je naučio zanat i sad mu nije frka da sedne u bilo koji studio jer mu je jasno kako sve funkcioniše, poznaje zvuk i teorijski i praktično. Vremenom je u svom stanu opremio mali studio i trudi se da sve što radi, da što više bude u njemu, sam ili s ekipom. Jednostavno, muzika ga drži ceo život. 

– Krajem devedesetih sam bio na IN radiju i tad je to bila retka slobodna tačka. Divna sećanja imam s IN-a. Pravio sam dobre reklame, pa sam muziku vrteo samo nedeljom popodne, elektro i finiji džez, kad nikog nema na radiju (smeh). Jednog trenutka su došli neki indijanci i tražili da se pušta i domaća muzika. Neki su već tad otišli s radija. Ja sam spremio miks Darkvuda, KKN i druge protestne muzike jer je besmisleno da puštam ljudima nešto što ja ne mogu da slušam. To bih pustio kratko, pa opet vrteo svoje (smeh). Zatim sam 12 godina radio Pop ekspres na Novom Sadu. Puštao sam novu muziku dok sam i sam pratio. Nikad mi niko nije ništa zamerio. Usred dana sam imao slobodu da puštam, a realno i da pričam, šta hoću. Pre interneta je drugar iz Londona bio naš sajt za muziku i informacije i čekali smo ga da dođe kao ozeblo sunce (smeh) – ispričao je Leka svoja iskustva s radija.

Paralelno se dešavala i muzika. Samouk, gitaru je ganjao dok je nije potpuno savladao. Sad ih ima četiri, pa svaki dan svirucka pomalo. Stariji se sećaju akustične kaver priče Nas troje i svirki po klubovima. Onda su došli kompjuteri i s Vanjusom je počeo da radi svašta, pa se izrodio Modern Quartet. 

– Naša saradnja se na neki način nije nikad prekinula. Modern je izdao album za B92. Bili smo jedini bend na svih prvih osam kompilacija BG kofi šop, a još iz Novog Sada (smeh). Tada nije bilo puno nas koji smo pravili elektronsku muziku. Nadam se da smo uspeli da povučemo kvalitet na onu stranu jer bilo je tu džeza, raznih mešavina, a ne samo surove elektronike. I danas volim sešn okupljanja. Leti kad se vrnu naši gastarbajteri (smeh) obavezno sviramo. Tu je ekipa s Detoša, takođe. Oreško, Joka, Sekula i ja smo nastupili u Pečuju. Kurbla banda, nema elektronike, nema pravila, ne sviramo pesme. Sviramo za nas, čisto zadovoljstvo sviranja. Dok ću Medicine man verovatno napraviti drugi album, da to nazovem komercijalni deo mene. Baš je mjuz za slušanje, tesktovi smisleno napisani. Sve volim da radim s muzikom. Stvari i dalje idu spontano – čuli smo od našeg sagovornika.

Od zezanja i želje da svira svaki dan, nastao je strip. Dok s TV-a idu vesti, ton je utišan, čuje se gitara i Leka izmišlja šta pričaju. On ih ne crta, već je reč o aplikaciji koja od fotografije pravi stripovski prikaz. Voli devetu umetnost, pa je jasno otkud naziv Milan Dog. U početku je mislio da će to biti više filozofski, dilanovski, istaživač nemogućih pojava, a ne na dnevnom nivou. Ispostavilo se da nas političari toliko zatrpavaju, da materijala ima na pretek i Dog je postao hit dana. Za osam meseci, napravio je 350 komada.

Ako ćemo da napravimo neki bolji sistem, mora neko i da radi na tome

– Krenulo je nevino i uopšte nije bila ideja da će toliko zaživeti. I ja sam zbunjen (smeh). U početku me je pratilo 30 ljudi, a sad za tri sata sevne 500 lajkova. Neke objave su stigle do 200.000 ljudi, a sve ih uglavnom vidi njih 10.000. Strip je postao medij, pa je samim tim i moja odgovornost veća. Milan mi je bio ventil za svakodnevne frustracije i da taj pritisak u glavi popusti. Sad ih više gledam kao šalu, tako mi je lakše. Oni sve to rade zbog mene, da bih imao sadržaja da ih zezam (smeh). Kad shvatiš za sedam dana šta se sve desilo, deluje zaista nemoguće. Svi smo mi politička bića na neki način. Možeš ti da ignorišeš politiku, ali ona tebe neće, niti je to rešenje. Ako ćemo da napravimo neki bolji sistem, mora neko i da radi na tome – rekao je novosadski Dog.

U raspravu s pratiocima na mrežama ne ulazi, nekad odgovora kratko jer nema potrebe da se truje internet, ipak je to samo strip. Komentari su uglavnom pozitivni, a i Milan se trudi da stripom nikoga ne uvredi. Botova je bilo, pa ih je blokirao jer kako kaže od tog trovanja se ne možeš odbraniti. Sad ih nema, pa ne zna da li ih je tako dobro blokirao ili je neko rekao da ga više ne diraju.  

Krečenje umetnosti

– U Novom Sadu oduvek postoje umetnici i kreativni ljudi. Ne može sad da dođe NS2021 i izmisli neke nove umetnike. Ne može to nekim projektom da se uradi jer već postoje ljudi koji nešto stvaraju. Drugi je par rukavica da li će ih podržati ili ne, ali to stvaranje umetnosti je bezveze. Podržaće ih dok im treba sadržaj ili će naći one što ne znaju da urade posao i to za mnoštvo para. Okrečiće se Gradić, napraviće se kulturne stanice, zaposliće neke menadžere u njima, a sadržaj? Pare se najlakše pravdaju kroz fizičke radove. Okrečen Gradić izgledaće lepše, a i to je najjeftinje što su mogli da urade. Ogromne pare za jedan grad su ušle od EU i onda treba da dođu ljudi koji znaju s parama jer ih treba potrošiti i to više nema veze sa sadržajem. Mora biti i vatromet. Kulturne stanice jesu dobre, ali šta je posao Ministarstva kulture – izneo je Igor svoja očekivanja od titule Evropske prestonice kulture.

– O strahu ne razmišljam. To je nivo slobode koji ipak ovde imamo i puštaju nas da to radimo. Možda postanem pretnja kad budem imao milion pratilaca (smeh). Ako mene neko bude dirao, šta treba onda tek Koraksu da urade. Realno je to moj politički komentar u tri reči. Ja sam ono što smo svi mi, samo sam napravio medij. Moji komentari su smešni sarkazam, isto što bih rekao i drugarima za stolom. Humor nije ono što ja napišem, nego što ti vidiš. Slažem se da bi trebalo malo više Novog Sada da bude, ali nikako da mi gradonačelnik legne kako treba (smeh). Zatrpani smo s najvišeg nivoa, pa ove druge ne možeš uhvatiti. Sve je nastalo spontano, pa će tako i da ide dalje. Bila je neka priča o izdanju, ali se za sada ništa nije desilo. Razmišljam da se objavi kao strip ili album izdanje. Presek godinu dana. Počeo sam da pravim selekciju, ali onda fali vremenski niz jer to stvarno jeste zapis našeg vremena. Kad se sabere sve što sam radio u životu pre stripa, manje je ljudi čulo za mene nego sad (smeh) – objasnio je Igor.

Naš sagovornik smatra da je u Ujvideku za život i dalje relativno sporo i sigurno. Voli da pešači i grad mu je po meri. Dešavanja više prati preko društvenih mreža nego da ih posećuje. 

– Muzička scena u Novom Sadu je živa na mnogo nivoa. Stalno se nešto dešava i ne bih imao dve loše reči. Vrlo ozbiljnog kvaliteta ima na sve strane. Poslednjih godina ne slušam previše, ali vidim. Nadam se da je nacionalno, sistemsko zaglupljivanje završeno i da će kod klinaca se pojaviti procenat pametnih koji će ako ostanu ovde, uspeti nešto da naprave. Svakako sve ide iz kuće, bez obzira što nove generacije imaju potpuno drugačije živote od nas. Ali, te kuće su siromašne i razmišljaju kako da prežive današnji dan i baš im (ni)je stalo do kulture. Najlakše je prebaciti na neki suludi kanal i gledati druge budale kako se blamiraju, misliće da si bolji od njih. Svako može da ugasi TV i bira kakav će biti – zaključio je Milan Dog.

Užasan odnos države

Lečić je pravio i muziku za pozorište. Ipak, kao najlepšu stvar koju je radio poslednjih godina, ističe organizovanje događaja za ljude koji boluju od multipla skleroze i Parkinsonove bolesti.

– Nekoliko puta sam s jednim Englezom pravio događaje za te ljude. On ima udruženje i pomaže im. Organizovali smo diskoteku na neverovatnim mestima, od Londona do Berlina. Njihova radost na žurkama je neopisiva. Nikada u životu nisam radio tako nešto. Upoznao sam se s njihovim problemima za koje realno nisam ni znao. Od tad pratim dešavanja u Srbiji, pa znam da 8.000 ljudi nema za lekove koje moraju svaki dan da piju. Ovde je odnos države prema njima najgori moguć, a u Holandiji žena u invalidskim kolicima s motorom dođe sama, od Amsterdama do Roterdama. Razmišljao sam da i ovde napravim tako nešto i onda shvatiš, da ljudi ne bi ni u salu mogli ući, a ne daj bože da moraju u toalet –  u dahu je rekao Igor.