Isidora Simijonović, glumica: Ovde ne postoji mlada osoba kojoj ne prođe kroz glavu da ode iz zemlje

Iskoristili smo gostovanje ove mlade i autentične glumice sa predstavom “Jami Distrikt” reditelja Kokana Mladenovića u Novosadskom pozorištu da porazgovaramo o njenom viđenju stvarnosti kroz prizmu profesije kojom se bavi.

Upečatljive uloge u kontroverznom filmu “Klip”, u serijama “Ubice mog oca” i “Jutro će promeniti sve”, ostavile su traga na publiku tako da je lice Isidore Simijonović sada sinonim za talenat i lepotu. Pored toga što je doprinela stvaranju nove renesanse u okvirima kinematografije i šarmirala mnoge gledaoce u zemlji i regionu, postavlja svoje temelje i vrednosnim stavovima koje je i u ovom intervjuu iznela sa osmehom na licu…

O čemu je predstava “Jami Distrikt”?

Ovo je predstava koja obrađuje veoma važne teme za čoveka uopšte, a naročito za čoveka na ovim prostorima, pošto se bavi besmislom nacionalizma i propagadnih mehanizama kojima nas truju i drogiraju svakodnevno, tako da ovo dođe kao neka vrsta oslobađajućeg sadržaja za ljude koji su prezasićeni sadržajima koje dobijaju na televiziji svakodnevno. Predstava preispituje i otvara pitanje spinovanja i huškanja naroda na opasne misli, a nacionalizam je upravo to, jer predstavlja neosnovanu mržnju prema nekom drugom i služi tome da zaslepi ljude. Večeras nam je bilo 87. izvođenje i premijeru smo imali u Novom Sadu.

Da li u pozorišnom svetu postoje uopšte nekvalitetne predstave?

To je komplikovano iz jednog jednostavnog razloga, a to je – nisam neko ko može da kaže da je nešto bespotrebno niti bilo ko na ovom svetu ima pravo da kaže da je nešto bespotrebno. Zato je umetnost predivna jer je prostor slobode i svako ima pravo da stvara.

Na kom polju si trenutno najangažovanija? U svetu serija, filmova ili predstava?

Baš u ovom trenutku sam najangažovanija u pozorištu i razmišljam o tome kako se dogodilo kao da mi je u horoskopu zapisano da sam u ovoj polusezoni okrenuta samo ka tome. Od septembra sam imala već dve premijere, a u decembru treću, što je sasvim dovoljno od mene i planiram da u narednom periodu malo usporim tempo. Imam neke načelne dogovore i saradnje kojima se radujem i tiču se i filma i serije i pozorišta. Ali, da ne ureknem!

“Klip” je izašao 2012. a sada je 2019. godina i ništa se nije promenilo

Pošto ne smemo da najavljujemo buduće saradnje još uvek, hajde da se malo vratimo u prošlost i prodiskutujemo da li se društvena matrica koja je prikazana u filmu “Klip” nešto promenila, s obzirom na to da je prošlo oko sedam godina od snimanja filma…

“Klip” je izašao 2012. a sada je 2019. godina i ništa se nije promenilo i sve je i dalje bolno aktuelno što je fantastično za film, a za nas… Ne znam baš… Ali i dalje taj film postavlja ista pitanja koja retko ko razmatra jer smo u tragičnoj situaciji o čemu govori i ova predstava. Ovaj narod je toliko zagušen nekim stvarima da ne stiže da se bavi važnim pitanjima i onda problemi ostaju isti, ali sve veći.

Tokom karijere često si dobijala uloge koje prate priču propadanja generacija u vremenu u kojem su zatočene, pa je takav slučaj i sa serijom “Jutro će promeniti sve”…

Da, to je dobro primećeno. I ta serija je vrlo angažovana na temu omladine i postavlja pitanje budućnosti koja nam se ovde nudi i dosta je tragična činjenica da ovde ne postoji mlada osoba kojoj ne prođe kroz glavu da li treba da ode iz svoje zemlje i mislim da ta negativna selekcija ima svoje posledice što su mnogi otišli, i mnogi će da odu, a mi ostali kao da se nismo dovoljno osvestili ili uplašili.

Studirala si u klasi Mirjane Karanović. Možeš li nešto da nam kažeš o tom iskustvu?

Sada igram u dve predstave sa svojom profesorkom i glumila sam joj ćerku u filmu i veoma sam ponosna na to i doživljavam kao drugu fazu našeg poznanstva nakon studija i neverovatno mi je da igramo zajedno.

Na kom nivou ti je uloga u seriji “Jutro će promeniti sve” pomogla na privatnom planu?

Drago mi je da se dešavaju neke dobre stvari i neki mladi ljudi kao što su Vladimir i Goran koji su radili seriju “Jutro će promeniti sve”, momci koji su bili zdravo ambiciozni i beskompromisni u istinskom smislu jer su svoju ideju branili i milo mi je što su dobili prostor jer je to ohrabrujuće.

U tehničko profesionalnom smislu mi je ta uloga bila zahtevna jer je to bila prva serija u kojoj sam imala glavnu ulogu, jednu od četiri glavne. Time sam se na pet i po meseci obavezala da radim nešto u kontinuitetu i to je potpuno drugačije iskustvo od snimanja filma. Kada sam odštampala sebi scenario koji je bio opširan, nisam mogla da zamislim kada će se to sve snimiti…
Mnogo sam razmišljala o svojoj ulozi devojke koja ima potrebu da se zaštiti i unapred da izbegne da se veže za nekoga kako ne bi bila povređena i o njenoj bodljikave spoljašnosti i o tome kako smo najranjiviji onda kada želimo da se zaštitimo kako dete u nama ne bi bilo povređeno i u vezi sa tim sam vodila unutrašnji dijalog sa sobom i u tom smislu mi je uloga značila.