Ispovest mlade Novosađanke koja uspeva da se izdigne iznad najveće boli

Ispovest mlade Novosađanke koja uspeva da se izdigne iznad najveće boli

Njena priča je nesvakidašnja. Rođena je sa cerebralnom paralizom, zbog čega je dugi niz godina u detinjstvu bila žrtva vršnjačkog nasilja. Život ju je u nekoliko navrata doveo u momente kad je pomišljala na suicid, a poslednji put prošle godine, kada je, izgubivši petomesečnog sinčića, doživela najsuroviji životni udarac.

Ipak, smogla je snage da nastavi svoj put, jer kroz socijalni rad želi da deluje u prevenciji vršnjačkog nasilja i ima velike planove. Bori se, zrači entuzijazmom i želi da svet napravi lepšim mestom.

Milunka Petrović Stanković, koju svi zovu Mila, rođena je 1997. godine u Bečeju, gde je završila osnovnu školu. Vršnjačko nasilje je na svojoj koži osetila još u vrtiću, da bi se ono tokom školskih dana intenziviralo. Kad je došlo vreme za srednju školu, poželela je da pobegne u sredinu gde će biti svi isti, te je prešla u Novi Sad, u školu "Milan Petrović", u kojoj je doživela samo lepe trenutke i gde je i shvatila da bi želela da se bavi socijalnim radom, kako nijedno dete ne bi doživelo ono što je ona doživela, niti u obrazovnim ustanovama, ni u sistemima socijalne zaštite. Sada je student treće godine na smeru Socijalni rad na Filozofskom fakultetu i ima velike planove za doprinos društvu.

Kada sam bila mala, noge su mi bile potpuno savijene i gotovo neupotrebljive. Neprestano sam radila vežbe, a svaki raspust provodila po bolnicama. Ipak, do vrtića nisam bila svesna da imam neki oblik invaliditeta, jer niko sa mnom o tome nije pričao. Moji roditelji su uvek bili puni ljubavi prema meni, te nisam osetila nikakvu različitost i verovala sam da je svet lepo mesto puno divnih ljudi. Međutim, sa svojih šest godina, već po pogledima dece u vrtiću osetila sam neprihvaćenost. Dešavalo se da su me toliko zavrteli na vrtešci da sam pala ili da su mi govorili da po mene niko neće doći. Bilo je očigledno da niko od roditelja nije objasnio svojoj deci da osobe sa invaliditetom nisu ništa manje vredne od ostalih – uvodi nas Mila u svoju priču.



U osnovnoj školi, iživljavanje vršnjaka postalo je mnogo gore. Mlada sugrađanka pamti i reči svoje učiteljice, koja joj je jednom prilikom rekla da od nje neće biti ništa i da će raditi “kao đubretar na ulici”, pri čemu joj se celo odeljenje smejalo. Pri izlasku iz škole, deca bi je čekala da bi je gađala kamenicama u glavu, u učionici bi je udarali sveskom u glavu, šutirali, žvrljali po njenim sveskama i verbalno ponižavali.

Uglavnom nisam pričala roditeljima kako se osećam, jer je majka bolovala od srca, pa sam želela da je sačuvam nerviranja, a otac je uvek minimizirao moja osećanja. Negde u četvrtom razredu mi je prekipelo da sve to trpim i zatražila sam pomoć, te se u starijim razredima situacija malo smirila, a nastavnici su bili zaista korektni. Nastavnica srpskog Sanja Zelenkić je u sedmom razredu primetila i moj talent za pisanje i podstakla me da javno istupim i pročitam svoj rad pred svima, kao i da aktivno učestvujem u analizama književnih dela. Tada sam po prvi put osetila da je moje mišljenje važno i to je bilo temelj mog progresa. Ovom prilikom bi da joj se zahvalim za to – opisuje sagovornica portala Moj Novi Sad, koja je sa 14 godina napisala i knjigu sa esejima, koja je i nagrađena nakon što je izdata.

Nisu se sva deca ponašala surovo. Drugarica koja ju je od početka prihvatila i zavolela baš takvu kakva je danas je Milina venčana kuma Tijana Bajić, a bilo je još dvoje, troje dece koja su se ponašala pristojno. No, masovna prijateljstva stekla je tek u srednjoj školi.

U školi "Milan Petrović" potpuno sam "porasla", što emotivno, što intelektualno. Tamo sam videla pregršt različitosti, ali i pregršt ljubavi. Tu sam naučila da svakoj poteškoći moraš da se prilagodiš, da balansiraš i budeš čovek. Poželela sam da učinim nešto što se tiče vršnjačkog nasilja i tu ideju sam izložila svom profesoru Miši Blizancu, koji me je uključio u projekat, te sam učestvovala u tribinama širom Srbije. Po školama sam vršnjacima pričala o nasilju koje sam doživela, što je imalo izuzetno pozitivne efekte. I dan danas me prepoznaju na ulici po tim govorima. Projekat se nastavio i na prvoj godini fakulteta, sa gradskim ombudsmanom. Ceo svet ne mogu promeniti, ali za mene je promena i kada promeniš percepciju u makar samo jednoj glavi – navodi ova hrabra žena.



Nakon toga, Mila je intenzivno počela da sređuje svoj unutrašnji svet, oslobodivši se okova i stega, a posebno srećnom činilo ju je menjanje svojih i tuđih predrasuda. Pomogavši sebi, rešila je da pomaže i drugima. Spoj socijalnog rada, prevencije vršnjačkog nasilja i suicida, uz psihoterapiju koju planira da završi, vidi kao put kojim treba da ide, kako bi pomogla svom okruženju.

Sa suprugom Radoslavom zajedno je tri godine. On joj je velika podrška u svemu i zbog toga ga zove svojim vitezom. Prošle godine, 26. februara, dobili su sina Dušana, koji je rođen kao zdrava beba. Nažalost, u aprilu je došlo do gušenja mlekom prilikom hranjenja. Iako su lekari bebu reanimirali, nakon tri meseca borbe, mali Dušan je izgubio bitku i preminuo 28. jula.

Zbog situacije sa korona virusom nismo smeli da budemo sa njim u ambulantnim kolima, a isprva ni u bolnici, tako da svoje dete nisam videla 42 dana. Tek nakon javnog istupa čoveka iz jednog udruženja za istinu i pravdu o bebama, kojem sam se obratila za pomoć, omogućeno mi je da boravim sa sinom. U tom periodu saznala sam da sam ponovo u drugom stanju i sve mi je palo veoma teško. Trudila sam se da budem što smirenija i zbog Dušana i zbog nove trudnoće, morala sam da promenim svoje unutrašnje stanje iz korena i skupim snagu. Mom Dušanu su se otkucaji srca ubrzavali kada ga uhvatim za ručicu i pričam mu - priseća se Mila.

Na nesreću, na sledećoj kontroli saznala je da se plod ne razvija kako treba, te je pored sve muke, Mila morala da ide na kiretažu. Za mesec dana od tad izgubila je i svog prvenca, te su svi ovi životni udarci ovu Novosađanku nagnali da pokuša da oduzme sebi život.

Sve emocije koje sam u sebi potiskivala od svoje šeste do 23. godine su se tog momenta u meni skupile i to je bila jedna tempirana bomba. Uvek sam bila osoba koja traži rešenje za problem, ne dozvoljavajući sebi da proživim emociju do kraja. To, naravno, nije bilo dobro i kada mi je dete umrlo, sve me je stiglo. Bilo mi je dosta svega, i trpljenja, i pretvaranja, i borbe sa vetrenjačama, i osude... Pokušala sam da se ubijem kuhinjskim nožem, ali mi ga je suprug istrgao iz ruke. Tada sam postala svesna da mi je potrebna psihoterapija - hrabro iznosi Milunka.



Srećom, psihoterapija je našoj sagovornici veoma pomogla, te je naučila kako da oslobodi svoje emocije i krene dalje. Veru u ljude vratile su joj njene kolege sa fakulteta, na čelu sa koleginicom Milanom, koji su joj se našli u najtežim momentima.

Svi su mi stalno govorili kako sam ja snažna, kako sve u životu podnosim, ali sam shvatila da si zapravo snažan kad pokažeš slabost. Hrabrost i borba mog Dušana bila mi je podsticaj da nastavim dalje, jer naš najveći bol može da postane i naša najveća snaga, koja može da pokrene sve živo. Tako smo i rešili da svake godine na dan njegovog rođenja obradujemo tortom neko nepoznato dete koje tog dana ima rođendan. Slavljenik za ovu, prvu godinu je već nađen putem društvenih mreža, u pitanju je jedan dečak koji puni godinu dana, kao što bi i naš sin napunio - kaže buduća socijalna radnica.

Mladi bračni par Stanković aktivno učestvuje i u humanitarnom radu grupe "Obrok za porodicu" kad god im mogućnosti to dozvoljavaju i planiraju da Mila jednog dana kao socijalni radnik pomogne njihovim korisnicima i na taj način.

Sa profesionalne strane, ona sebe u potpunosti vidi u oblasti socijalne zaštite, jer bi volela da radi sa napuštenom decom, kao podrška hraniteljima, kao karika između ugroženih porodica i onih koji mogu da pomognu, ali i kao neko ko će raditi na suzbijanju vršnjačkog nasilja. Njen entuzijazam je ogroman, a spremna je i da zbog posla jednog dana ode i u neku slabije razvijenu sredinu, gde je socijalni radnik najpotrebniji. Za sada, ponovo uspešno polaže ispite nakon višemesečne krizne pauze, a prilikom polaganja svakog ispita, u sebi kaže da je to za njenog Dušana.

− Neće nas ubiti ništa više od predrasuda i stereotipa. Socijalni radnici su u našoj zemlji na prilično lošem glasu, a zapravo ih su u deficitu. Ja prva sam imala neprijatno iskustvo kada mi je svojevremeno stigla odbijenica za tuđu pomoć i negu, nakon čega sam otišla u Centar za socijalni rad u Bečeju da porazgovaram sa nekim. Tada sam na hodniku naletela na direktoricu i zamolila je za informaciju kome da se obratim, koju nisam dobila, ali sam dobila zalupljena vrata pred nosom, uz prilično neprijatnu konverzaciju. Pamtim to kao negativno iskustvo, ali sam na neki način i zahvalna što se sve tako dogodilo, jer me je upravo taj događaj bio inicijalna kapisla da se opredelim za socijalni rad. Tog dana sam obećala sebi da neću dozvoliti da bilo ko izađe uplakan i ponižen iz moje kancelarije, već će odatle da izađe sa nekom nadom. Jer, samo iz ljubavi prema onom što voliš možeš da napraviš velika dela - sa ushićenjem i nadom privodi kraju svoju priču.



Mila, i pored svega što joj se u životu dogodilo, veruje u dobrotu. Kad god je pomislila da odustane od svojih snova, desila se neka situacija koja bi je pogurala napred i ukazala joj na put.

Bol je sama po sebi primamljiva, privlači nas da tonemo. Zato je mnogo teško kad poželiš da se izdigneš iz svoje boli. Tuga ne prolazi, samo naučimo da se nosimo sa njom. Često se najlepše smeju osobe koje su doživele najveću bol. Tada se treba osloniti na sve ono dobro što postoji, čak i kad je razrušeno, da pokušaš ga izgradiš i da pružiš i drugima razlog da se raduju – poručuje Mila.

Od države želi jedino da joj omogući da radi svoj posao u svojoj zemlji, jer želi ovde da ostane, smatrajući da ne treba svi da odemo. Pokušava da na profesionalnom planu učini svet boljim i već radi na tome, a sa promenama je krenula upravo od sebe. Na ličnom planu, zajedno sa suprugom planira da izrode troje dece i da usvoje jedno. Iako prilično mlada, oplemenjena je životnom mudrošću koju je stekla kroz veliki bol i želi da svojim rečima i delima motiviše i druge da nikada ne klonu. 

Oceni vest:
62
2

* Sva polja su obavezna

Pošalji fotografiju uz komentar (do 2MB)
  • nk

    pre 27 dana i 16 sati

    Snazna devojko skidam Ti kapu do poda, samo napred!

    Izuzetno mi je zao sto si u ovo vreme imala tako lose iskustvo s okolinom i da se niko nije posramio svojih postupaka. Drago mi je da si naisla na Misu u svom putovanju ka boljem sutra. Glavu gore, zelim Tebi i Tvom suprugu svu srecu ovog sveta!

    Oceni komentar:
    1
    31
  • Vesna

    pre 27 dana i 13 sati

    Divno bice. Size su mi krenule. Zelim ti svu srecu ovog sveta.

    Oceni komentar:
    0
    28
  • Marija Kuzman

    pre 24 dana i 19 sati

    Draga moja devojčice, mislim da mogu baka da ti budem ali me to ne sprečava da izrazim svoje divljenje za snagu koju nosiš .... Želim ti svu sreću ovog sveta i da ostvariš svoje snove
    ❤❤❤❤❤❤❤❤❤

    Oceni komentar:
    1
    3