ISTINITA priča mladog Novosađanina: Predavao sam Engleski Japanki iz Boinga

ISTINITA priča mladog Novosađanina: Predavao sam Engleski Japanki iz Boinga

Nezaposlenost mladih u Srbiji već godinama predstavlja jedan od gorućih problema. Nakon završetka školovanja, veliki broj njih se susreće sa raznoraznim problemima prilikom potrage za poslom. Višemesečna volontiranja, pripravnički staž,  rad na crno, mizerne plate, samo su neki od kompromisa na koji mladi pristaju u nadi da će na taj način, nakon određenog vremena, doći do toliko željenog posla. Oni drugi, koji ne žele da prave takvu vrstu kompromisa, uzimaju diplomu u ruke i bukiraju svoje avio-karte, uglavnom u jednom pravcu. Postoji i treća vrsta, koja za život pokušava da zaradi putem interneta. Paleta poslova koja vam se nudi je zaista velika, a kao glavni argument, sem zarade, često se navodi činjenica da se sve odvija iz udobnosti sopstvenog doma. Pisanje tekstova na engleskom, prodaja fotografija, blogovanje, vlogovanje, dizajniranje, programiranje, prevođenje, igranje video igrica, predstavljaju samo mali deo poslova koji možete naći na online berzi rada. Jedan od popularnijih poslova u poslednje vreme je predavanje engleskog jezika Japancima preko Skajpa. Fleksibilno radno vreme, sami birate kada ćete držati čas, rad od kuće, kao i pristojna plata za srpske uslove, razlozi su zbog kojih će vam sve više Novosađana na pitanje: „Šta radiš?“, odgovoriti sa: „Predajem engleski Japancima“. Za ovu prosvetiteljsku ekspanziju zaslužna je japanska kompanija Bibo, koja je za dve godine skupila oko tri hiljade nastavnika iz 60 zemalja širom sveta. Ovo je priča našeg sugrađanina, jednog od tih nastavnika, ispričana za portal mojnovisad.com ...

 

Po ustaljenoj navici provodio sam još jedno jutro uz kafu surfujući Internetom u potrazi za poslom. Mesec se približavao kraju, a računi su i dalje stajali nagruvani u poštanskom sandučetu bez nade da će odatle uskoro izaći i krenuti put nekog od gradskih šaltera. Kinte nije bilo ni na vidiku, a polako su nestajale i poslednje rezerve duvana, za kojeg mi je simpatični brka sa Riblje pijace tvrdio „da nema boljeg u Hercegovini“, iako sam znao da sa Hercegovinom ima veze isto koliko i moja komšinica Eržika sa trećeg sprata.

Alarmi su bili upaljeni i dok sam u glavi premotavao koga bih ovog meseca okrenuo da mi uleti za lovu, nalećem na jedan od onih oglasa na engleskom.

Japanska kompanija traži part-tajm „tičera“ engleskog za studenta iz Japana i Tajvana. Nastava se održava preko Skajpa, radi se od kuće, u oglasu piše da je plata oko 67.000 srpskih dinara, a sve što je potrebno jeste da imate brz internet, 18 godina, poznajete engleski jezik i da ste uvek nasmejani. Ok, pomislio sam, sem ovog poslednjeg ispunjavam sve uslove. Valjda će mi progledati kroz prste za keženje ako im kažem da mi je jedan od omiljenih filmova „Lost in translation".

Pripremio sam svoj CV, englesku verziju, i poslao prijavu.

Znate onu priču o japanskoj ekspeditivnosti i vozovima koji nikada ne kasne, a i ako zakasne dve sekunde mašinovođa istog trenutka izvrši sepuku na peronu? E pa, ja sam na odgovor bogami čekao više od dve nedelje, da bi mi se na kraju javio Filipinac Džoi.

Džoi me je uputio u osnovne stvari koje treba da znam za funkcionisanje kompanije. Odmah smo odradili desetominutni intervju jedan na jedan, prolazeći kroz osnovno poznavanje engleskog. Bio je zadovoljan onim što je čuo i rekao mi da uskoro očekujem novo javljanje.

To „uskoro“ je potrajalo još dve nedelje.

A onda je došla finalna evoluacija. Ovaj deo se sastoji iz grupnog razgovora na engleskom između 10 polaznika i jednog nadređenog, u mom slučaju to je bio jedan Turčin. Posle toga, usledila su dva „demo časa“, gde sam 15 minuta glumio nastavnika dok je sa druge strane navodno bio učenik. Kad sam i ovu prepreku uspešno savladao, moji novi poslodavci, potomci slavnih samuraja, su me obavestili da sam zvanično postao online nastavnik engleskog. Časovi traju 25 minuta, zarada po jednom je 1,8 dolara, na tebi je da odrediš koliko ćeš i kada raditi. Isplata je 20. u mesecu. Postoji još brdo nekih glupih pravila i upitnika koje treba popuniti, a koji uglavnom ne služe ničemu. Konačni korak ka mom pristupanju svetu virtuelnih učitelja bio je slanje fotografije i pozdravnog videa. Kada sam i to odradio, ostalo mi je samo da sačekam da mi u centrali naprave profil, i moj život kao nastavnika mogao je da počne.

Pogađate, i na to samo čekao dve nedelje.

Za to vreme pokušao sam da stavim na papir koliko mogu da zaradim baveći se podučavanjem Japanaca. Moj plan je bio da radim osam sati dnevno, pet dana u nedelji. U tih osam sati mogao bih da održim 14 časova, pošto po pravilima nakon tri sata rada morate da imate pauzu od pola sata. Četrnaest sati pomnoženo sa 1,8 dolara po času je 25 dolara dnevno, što znači da bih za nedelju dana mogao da zaradim 126 zelenih novčanica, a to dalje implicira da mi na mesečnom nivou sleduje oko 500 dolara, plus bonusi. Naravno, pod uslovom da radim planiranih pet dana u nedelji. Pristojna cifra. Ako se uzme  u obzir moja tadašanja situacija, to je ipak 500 puta više nego što sam u tom trenutku imao. Neki bi rekli, ministarska plata u Srbiji.

Časovi su koncipirani tako da učenici biraju šta hoće da rade. Možete da učite lekcije koje ste prethodno dobili u materijalu koji vam je firma poslala, prevodite tekstove, ili da jednostavno samo pričate na engleskom o uobičajnim stvarima. Po završetku časa dužni ste da otkucate poruku učeniku u kojoj mu prenosite vaše utiske, a u roku od 24 sata morate da pošaljete firmi neku vrstu svedočanstva o času. Kako je protekao, šta ste radili, kako vam se čini student. Ovo je bitno, jer iz tog svedočanstva i drugi nastavnici vide šta mogu da očekuje od tog učenika

Nakon što sam dobio svoj profil, došlo je vreme za prvi čas i moju prvu učenicu.

Midori je u kasnim dvadesetim. Rođena je u Hirošimi i radi u „Boingu“ kao prevodilac sa engleskog na japanski. Tražila je da joj pomognem u prevođenju novinskih tekstova i objasnim nepoznate reči. Posao nije bio težak, a meni je sve vreme bila u glavi činjenica da ja, iz svog malog stana u Novom Sadu, podučavam engleski devojku iz Hirošime, koja radi u „Boingu“ kao prevodilac. Da me sada vidi moja profesorica iz srednje škole...

Midori je bila samo uvod u plejadu učenika koji su se izređali pred mojom virtuelnom katedrom. Bili su tu i finansijski direktor Akio sa kojim sam imao časove tokom njegove pauze za ručak, turistički vodič Takumi koji se redovno javljao iz autobusa ili nekog drugog prevoznog sredstva dok vodi ture sunarodnika po Americi. Onda sredovečna domaćica Kamiko sa svojim čajevima, pa četvorogodišnji vragolan u liku dečaka Harua sa dvogodišnjom sestrom Takako, koje nisam mogao da zainteresujem za bilo šta drugo sem za video igrice, pa je kasnije umesto njih na čas uskakala mama.

Ako im se svidite nakon prvog časa obično vas angažuju i kasnije. Takav je slučaj bio i sa pekarkom Rei iz Kjota. Časovi sa njom su se svodili na prepričavanju događaja iz toga dana, kućnim ljubimcima, problemima na poslu, razlikama u životu između Japana i Srbije, a dobio sam i poziv da budem njen gost u Kjotu. Ko zna, možda i odem jednog dana.

 

 

U početku sam zbog vremenske razlike ustajao oko jedan sat posle ponoći, kada je u Japanu sedam,  i predavao do devet ili deset sati ujutru. Kao u nekoj vrsti paralelnog života, praktično sam samo spavao i družio se sa Japancima. U tom tempu sam izdržao dva meseca. Prvog meseca sam bio blizu svojih zacrtanih 20 radnih dana, u drugom je to bilo sve ređe, da bih na kraju totalno odustao od života online nastavnika.

Jednostavno, pojavile su se neke nove obaveze zbog kojih više nisam mogao da se posvetim svojim školarcima u meri koja bi mi donela neku ozbiljniju lovu, pa sam odlučio da se pozdavim sa  učiteljskim pozivom.

Za kraj, preformulisao bih citat Bate Stojkovića iz filma „Balkanski špijun“:

„A mene, ako se sete na Dan firme u Boingu, sete se, ako se ne sete nikom ništa. To je bila moja dužnost. Najveće zadovoljstvo, biće mi misao da sam jednoj Japanki preveo tekst iz Tajmsa“.

Autor teksta: Gojko Kekić

 

 

Oceni vest:
35
7

* Sva polja su obavezna

Pošalji fotografiju uz komentar (do 2MB)
  • NN

    pre 1438 dana i 5 minuta

    Takodje radim online, vec 2 godine za jednu stranu firmu. Posao sam nasla preko interneta. Mesecno zaradim nesto malo vise od 100.000 din. Prezadovoljna sam, posao je veoma lak, dnevno radim po 5 sati, nekim danima malo vise. Iako mi se naravno ne uplacuje penziono, ne bih nikada menjala ovaj posao za bilo kakav u nekoj domacoj firmi.

    Oceni komentar:
    12
    85
  • Jelena Pajevic

    pre 1197 dana i 51 minut

    Gde moze da se prijavi za drzanje casova engleskogb preko interneta

    Oceni komentar:
    4
    28
  • Sumska lisca

    pre 1100 dana i 1 sat

    Sve je istina sto je napisano, licno sam profesor na istoimenom sajtu i sve je super ..

    Oceni komentar:
    20
    10
  • Branko Cerovic

    pre 1097 dana i 22 sata

    Je li covjek treba da ima zavrsen fakultet engleskog jezika da bi predavao na ovaj nacin?

    Oceni komentar:
    20
    4
  • Miko

    pre 963 dana i 1 sat

    Ovo je uzasna jedna firma

    Oceni komentar:
    8
    28
  • Sanja

    pre 644 dana i 23 sata

    Radim za Preply i prezadovoljna sam! Trenutno zaposljavaju,potreban vam je neki sertifikat ,moze i b nivo. Platu sami odredjujete. Totalno korektna kompanija. Nije potreban intervju ,samo sto bolje ispunite profil. Evo linka : https://preply.com/en/teach#_prefMzIwNzQ3

    Oceni komentar:
    0
    11
betanija Fruška gora radosne vesti Isključenje struje gradsko groblje servisne informacije almaško groblje sahrane novi sad epk 2021 jkp lisje novosadsko porodilište novorođenčad bez struje sahrane JKP Vodovod i kanalizacija isključenja struje raspored sahrana novi sad opens 2019 groblje lisje Daško i Mlađa Spens servisne informacije novi sad odbojka bez vode Elektrodistribucija Novi Sad bebe havarija na vodovodu elektrovojvodina OK Vojvodina