Ivana Perić, koordinatorka SOS ženskog centra: Nije sramota potražiti podršku, bitno je da se o partnerskom nasilju ne ćuti

Ivana Perić, koordinatorka SOS ženskog centra: Nije sramota potražiti podršku, bitno je da se o partnerskom nasilju ne ćuti

Već osam godina pomaže ženama žrtvama nasilja, ohrabruje ih na promene i upućuje u nadležne institucije. Kroz volontiranje je prepoznala da je i sama doživela vid partnerskog nasilja, te je njena motivacija za radom postala još jača. Tokom pandemije je preuzimala sve pozive primljene od žrtava nasilja i nesebično omagala čak i u vreme vanrednog stanja.

Zbog svoje požrtvovanosti, ona je jedna od heroina koja je nominovana za konkurs "Oni su heroji", pokrenutog od strane Delegacije Evropske unije u Srbiji, uz partnerstvo "Er Srbije".

Ivana Perić je diplomirana psihološkinja i licencirana socijalna radnica, koja se dodatno edukovala iz oblasti psihoterapije i transakcionog savetovanja. Od 2013. počela je da radi u SOS ženskom centru, najpre kao konsultantkinja na SOS telefonu, a nakon tri godine postala je koordinatorka ove volonterske organizacije, u kojoj je trenutno angažovano petnaest volonterki. Njen volonterski dan protiče uvek vrlo dinamično, s obzirom na to da obavlja sve – od čišćenja do nabavke.

Sa našom sugrađankom posvećenom temama rodne ravnopravnosti i nasilja porazgovarali smo o aktuelnoj situaciji na tom planu.



Svetska zdravstvena organizacija je ukazala na povećan rizik od nasilja u porodici zbog izolacije. Iz Vašeg iskustva, kako je pojava pandemije uticala na nasilja nad ženama? Da li ste zabeležili više poziva nego ranije?

– Već od aprila smo imali povećan broj poziva, a u junu beležimo trostruko veći broj u odnosu na jun prethodne godine. Primetili smo i to da tek nakon okončanja vanrednih mera korisnice prijavljuju akutne oblike nasilja ili ozbiljnije posledice nasilja, što nam govori da sada imaju više prostora da se nađu na bezbednom mestu ili su ohrabrenije da se jave za podršku nego kada su bile u kompletnoj izolaciji, gde su često boravile sa počiniocem u istom prostoru. Same okolnosti pandemije uticale su nepovoljno na to kako se nosimo sa frustracijama, povećan je nivo stresa zbog neizvesnosti, a počinioci generalno imaju problem sa odgovornošću i sa prevladavanjem emocija, te pomeraju krivicu na drugog, najčešće na ukućane. Nepovoljne okolnosti spolja ne možemo smatrati uzrokom nasilja, jer nasilje je namerni čin nanošenja štete, ali činjenica je da u tim okolnostima počinioci češće pribegavaju zloupotrebi alkohola ili psihoaktivnih supstanci i neadekvatnom nošenju sa samom frustracijom. Gubitak posla i finansijski problemi dodatno utiču na pojačanje nasilja, kao i prinuđenost zajedničkog boravka u kući. Pri tom, korisnice nisu imale priliku da se sklone i izoluju od nasilja.

Gubitak posla i finansijski problemi dodatno utiču na pojačanje nasilja 


Kako izgleda Vaša podrška kada vam se žene jave?

– Najprepoznatljivije su naše usluge SOS telefona, ali imamo i psihološku podršku za žene, koja se obavlja uživo ili onlajn, besplatna je i traje šest meseci. Pored toga, naša spoljna saradnica obavlja pravno savetovanje. Takođe, imamo i Savetovalište za mlade, usmereno na devojke i mladiće koji imaju problema u vezi sa mentalnim zdravljem, jer mnogo toga možemo rano da preveniramo. Što se tiče podrške ženama, po potrebi ih upućujemo na Centar za socijalni rad, policiju i druge organizacije, a ponekad i mi odemo tamo sa njima. Možemo da pripremimo i dokumenta u smislu procene rizika, što se sve više smatra relevantnim. Saradnja sa institucijama je odlična, barem što se lokalnog nivoa tiče.


Možete li nam navesti neki konkretan primer slučaja koji se srećno rešio?

– Jedna korisnica nas je kontaktirala u maju, tri meseca je naša koleginica radila sa njom, ali se žena nije ohrabrila da prijavi nasilje dok god ga on ponovo nije počinio. Tada je izletela na ulicu, znala je šta treba da uradi u situaciji opasnosti, pozvala je nas, a mi policiju.


Koliko žena koje su vam se javile je na kraju prijavilo počinioca nasilja?

– Od početka godine do kraja jula primili smo 168 poziva. Samo u julu ih je bilo više od 20, a u junu oko 30. To je veliki broj u odnosu na prošlu godinu. Prema našem iskustvu, oko 50% žena se ohrabri da prijavi nasilje.
 

Žene se jako plaše šta će biti ukoliko nemaju svoju imovinu i svoje prihode


Iz kojih razloga ona druga polovina žena to ne učini?

– Često primarne porodice ne razumeju šta se sa korisnicom dešava i ne mogu da joj pruže podršku ili je i tamo bilo nasilja, pa ako im se vrati, ona ponovo bude izložena nasilju i nemau gde da se sklone. Naša preporuka tada je Sigurna ženska kuća, koja je adekvatno rešenje za početak. Žene se jako plaše šta će biti ukoliko nemaju svoju imovinu i svoje prihode, što je slučaj kod 50% žena, bez obzira na obrazovanje. Ekonomski faktor je najčešći razlog zašto one ostaju sa počiniocem.


Sigurno postoje i slučajevi gde su i ekonomski zavisne žene ipak uspele da se snađu? Ohrabrimo žene takvim primerom!

– Postoje različiti mehanizmi za pronalazak rešenja. Nekim ženama pomognu prijatelji ili primarna porodica. Jedna, inače visokoobrazovana korisnica mlađa od 30 godina, iz manjeg mesta u okolini Novog Sada, živela je sa suprugom koji je bio nasilan prema njoj i detetu. Branio joj je da radi, pretio, uvrtao ruku, gurao, udarao, ucenjivao i kontrolisao joj kretanje. Uspeli smo da izvedemo da on dobije dete na viđanje samo dva sata nedeljno, i to uz nadzor Centra za socijalni rad. U međuvremenu se korisnica vratila svojoj primarnoj porodici, gde se oporavila i dobila punu podršku. Uspela je da konkuriše za stručnu praksu i da se bavi svojom profesijom.

Nasilnici su često ljudi na veoma moćnim društvenim pozicijama, sa dobrom socijalnom reputacijom, što žene obeshrabruje da ih prijave


Ko su najčešći počinioci nasilja?

– Struktura je različita: od visokoobrazovanih ljudi (neki čak i rade na fakultetima), do zavisnika od alkohola i psihoaktivnih supstanci. Ono što im je zajedničko je otpisivanje odgovornosti, teškoća kontrolisanja besa, potreba za kontrolom i potčinjavanjem sebi i, na kraju, uživanje u moći. Ovakvi ljudi smatraju da je žena na drugom mestu, a da njegova mora biti poslednja. Poslednjih godina vlada puno mizoginije, pa čak i jačanje nacionalizma na pogrešan način doprinosi patrijarhalnoj kulturi, gde se žena ne posmatra kao ravnopravno biće. Često su to ljudi na veoma moćnim društvenim pozicijama, sa dobrom socijalnom reputacijom, što žene obeshrabruje da ih prijave. Zanimljivo je da takve veze često počnu tako što muškarci "spašavaju" ženu iz neke teške situacije, što kasnije postaje osnova za emocionalnu ucenu. Žene se tada vraćaju na tu zahvalnost i teže im je da preseku odnos.


Da li vam se javlja neko ko je samo posmatrač nasilja? Šta biste savetovali onima koji saznaju za nasilje, a plaše se da ga prijave?

– Trećina poziva koje dobijamo dolazi od ljudi koji zovu za neku drugu osobu i mi im damo informacije šta sve mogu da urade. Ljudi se najviše plaše toga što policija uzima lične podatke od njih, ali to je samo formalnost. Ja sam puno puta prijavila nasilje i nikada nisam doživela neprijatnost. Međutim, mnogi od njih ne znaju da mogu da insistiraju da ostanu anonimni i to je jako važno znati. Ovde je takođe bitno da zovu tog momenta kad se dešava nasilje, a ne nakon toga.

Psihološko nasilje uvek treba da se prijavi, jer se u zakonu jednako tretira kao i fizičko


Nasilje nije uvek samo fizičko. Šta se sve podrazumeva pod nasiljem?

– Proganjanje se, recimo, zvanično tretira kao nasilje tek od 2016. godine. Primer toga je kad bivši momak stalno kontaktira i prati devojku, ali joj ne preti direktno i nije agresivan, no nju to ipak dovodi do velike uznemirenosti. Posebno sada ima mnogo onlajn proganjanja, a ono može da bude početak ozbiljnijih oblika nasilja. Proganjanje je, dakle, vrlo podmukao i specifičan oblik nasilja, jer ono predstavlja neželjeni kontakt. Sve to treba da se prijavi. Psihološko nasilje uvek treba da se prijavi, jer se u zakonu jednako tretira kao i fizičko: pretnje, ucenjivanje, omaložavanje, različite diskreditacije (često stavljanje neželjenog sadržaja na društvene mreže), koje neretko za cilj imaju seksualnu konotaciju ili potpunu dehumanizaciju korisnica. Ekonomsko nasilje je takođe prisutno, dešava se da korisnica celu platu da počiniocu ili je ucenjena da ne sme da se školuje ili radi. Silovanje u braku je od 2005. godine prepoznato kao krivično delo, a žene ga često ne prepoznaju kao nasilje. Ako neko ne može da izađe na kraj sa frustracijom, stalno je nervozan i besan i u konstantnom konfiktu sa drugima, svi su mu drugi krivi za nešto, promenjivog je raspoloženja, sve to ukazuje na mogućnost pojave nasilja i to žene mogu na vreme da prepoznaju.


Pretpostavljam da žene često "koči" strah da prijave nasilje. Kako se to rešava?

– Da, mnoge žene se plaše, često i ne žele da prijavom naštete partneru. Nekad je potrebno pola godine rada sa korisnicama da bi se motivisale za prijavu i oslobodile se osećaja krivice. Desi se da i posle godinu dana kontinuiranog rada one ostaju sa nasilnim partnerom, pa kada se nasilje ponovo desi, tek onda se ohrabre i konačno ga prijave. Mi ih ne prisiljavamo ni na šta, mi im pomažemo da povrate samopouzdanje, samopoštovanje i sopstveni identitet. Ekonomsko osnaživanje je takođe veoma bitno. Jednom kada žena doživi da živi u miru, to joj postaje najvažnije na svetu.

Jednom kada žena doživi da živi u miru, to joj postaje najvažnije na svetu


Koja bi bila Vaša poruka ženama?

– Svaka žena je doživela bar neki oblik nasilja, barem seksualnog. Nije sramota potražiti podršku, bitno je da se o tome ne ćuti. To ne možemo rešiti same. Naši brojevi telefona su 069 1936899 i 061 6412992, putem kojih smo dostupne od 10 do 20h svakog radnog dana i subotom. Najavila bih i to da pripremamo prvi festival "Kultura nenasilja" u saradnji sa radijskom emisijom "Žena u kutiji" i aktivistkinjama na nivou Grada Novog Sada.


Razgovarala:
Svetlana Bogićević
Fotografije: Aleksandar Jovanović

Oceni vest:
9
0

* Sva polja su obavezna

Pošalji fotografiju uz komentar (do 2MB)

Ovaj članak još uvek nije komentarisan