IZ ISTORIJE NOVOG SADA: Zgrada u kojoj je izbio "bilijarski štrajk"

Zgrada na Trgu slobode 2 izgrađena je 1854. godine u stilu klasicizma. Projektant je ostao nepoznat, a Novosađani ovo zdanje danas poznaju kao Hotel "Vojvodina".

Današnji Trg slobode bio je još od osnivanja grada indikativan za puls urbanog života. Decenijama se na njemu nalazila pijaca, a uz pijacu uvek su išle i kafane. Na ovom prostoru se, uz relativno kvalitetne spratne kuće ranog novosadskog establišmenta, tokom druge polovine devetnaestog veka počelo sa gradnjom znatno većih i reprezentativnijih objekata. 

Jedan od prvih bio je Hotel "Jelisaveta" podignut na mestu čuvene pivare Johana Hajla, srušene u Buni, koja je tu postojala još od prve polovine osamnaestog veka. Posle razaranja grada, kada je stradala i stara pivara, ruševine je kupio Johan Ajgler i 1854. godine počeo sa zidanjem jednospratne zgrade svog hotela. 

Njegov primarni spoljašnji izgled i raspored u enterijeru pozno klasicističkih karakteristika ni do danas nisu bitnije menjani. Sve prostorije prizemlja su pod dragocenim, dubokim svodnim konstrukcijama.

Ulična fasada sa preko 60 metara širine i 24 vertikale otvora spada u jednu od najupadljivijih u starom jezgru grada. Ta dobijena širina je vešto raščlanjena arhitektonskim i dekorativnim elementima. Posebno su upečatljiva rizalitna polja sa dva kolska prolaza, jedan balkon sa zidanom i drugi sa ogradom od kovanog gvožđa, klasicističke akroterije nad prozorima sprata i gusto postavljeni raznovrsni frizovi na krovnom nadzitku sa stilski odgovarajućim aplikacijama po konzolama i cvetnim metopama. 

Prekoputa od ove zgrade još iz veoma rane faze razvoja grada nalazila se čuvena kafana "Zeleni venac", a nešto dalje, u jednoj od ulica koja je izlazila na trg (danas Njegoševa) postojala je i druga, ne manje značajna kafana i hotel – "Bela lađa". Bila su to omiljena mesta okupljanja novosadske gospode, ali i boemije, opisana od strane mnogih direktnih učesnika i poznatih putopisaca. 

Hotel je promenio ime 9. maja 1922. godine kada je nazvan "Hotel kraljice Marije", povodom dana venčanja kralja Aleksandra Karađorđevića sa rumunskom princezom Marijom. 

Velika obnova zgrade izvedena je 1927. godine kada je opremljen novim nameštajem i modernizovan uvođenjem vodovoda i centralnog grejanja. Radove je platio tadašnji vlasnik, bogati Gedeon Dunđerski. Međutim, on se nije bavio hotelijerskim poslovima pa je kasnije hotel stalno izdavan u zakup (Frajd i sinovi, Karlo Štolc). Kada je nakon okončanja ovih velikih radova obnove ponovo otvoren 15. oktobra reklamiran je u lokalnim novinama kao najsavremeniji hotel u gradu, koji raspolaže sa 60 moderno nameštenih soba sa toplom i hladnom vodom, posebnim kupatilom, najboljom francuskom i domaćom kuhinjom i prvoklasnim vinima. Posebno je naglašavano da je higijena primerna, a cene umerene. 

Velika obnova zgrade izvedena je 1927. godine kada je opremljen novim nameštajem i modernizovan uvođenjem vodovoda i centralnog grejanja. Radove je platio tadašnji vlasnik, bogati Gedeon Dunđerski...

Između dva rata, uz kafanu sa ulice nalazile su se i dve prodavnice, parfimerija "Lukač" i tekstilna radnja Prodanović, a u desnom dvorišnom krilu bila je ekskluzivno nameštena sala koju su građani zbog žuto obojenih zidova i žutih zavesa na prozorima zvali "Žuta sala". Bila je tu i manja prostorija u kojoj se moglo jesti pecivo. Alkohol je bio zabranjen. 

Ipak, glavni prostor hotela i središte najvažnijih okupljanja bila je kafana sa stolovima za kartanje i bilijar. Gužva oko, tada veoma popularnog bilijara, bila je svakodnevna, a za igru se čekalo na red. Godine 1937. izbio je čak i "bilijarski štrajk". Igrači su, nezadovoljni cenom od 16 dinara za sat igranja, sproveli bojkot i kao u svakom ozbiljnom štrajku odredili svoje pregovarače da sa upravom hotela postignu cenu od 12 dinara. Po postizanju dogovora sklopljen je "mir". 

Posle Drugog svetskog rata hotel je nacionalizovan te je ponovo dobio novo ime, ovaj put "Vojvodina", ali više nikada nije dostigao nekadašnju slavu i popularnost. Izgubljena je navika da se u njegovu veliku kafanu dolazi na piće, kafu, čitanje novina i razgovor. 

Danas je Novi Sad jedan od retkih evropskih gradova koji je ostao bez tradicionalne "gradske kafane" na glavnom trgu.

Preuzeto iz knjige "Novi Sad od kuće do kuće", autorke Donke Stančić u izdanju Studija Bečkerek