JEDNA NOVOSADSKA PRIČA: Krst baca veliku senku i zgodno je skloniti se u njegov hlad

U jednom davnom intervjuu koji je Radivoje P. Stojković dao za portal mojnovisad.com, želeći da objasni značaj školovanja i za pojedince i za zajednicu, rekao je da je za mlade "Osnovno da ih naučimo da misle, da se kritički odnose prema svetu oko sebe, da ne prihvataju stvari "zdravo za gotovo", nego da u svemu traže svrhu i suštinu".

Može li ovome neko nešto prigovoriti? Pa, može – Radivoje P. Stojković!

Različite slike je Novi Sad emitovao kroz istoriju, od onih koje su na ponos svima nama koji u njemu živimo i koji ga volimo gde god živeli do onih istinski mračnih za koje naivno verujemo da nisu moguće u našem ravničarskom, dobronamernom i tolerantnom gradu. Slika direktora prestižne gimnazije kako kleči i moli se satima u dvorištu škole će ostati upamćena samo kao jedna bizarna pojedinost u vremenima koja su svakako odlutala iz normalnosti. Ništa više od toga.

Nije ovde bitan Radivoje P. Stojković i njegov pokušaj da se uzvisi iznad situacije koju je sam “zakuvao”. Dobro, ne možda sam, možda “with a little help from his friends”. Bitnije je zašto na taj način i da li je to izolovani slučaj ili društveni obrazac?

Direktor Stojković je u pomenutom intervjuu citirao Njegoševog Vladiku Danila: "Ko na brdu ak’ imalo stoji više vidi neg onaj pod brdom". I zaista, ljudi na položajima mogu videti dalje jer su im dostupne informacije koje onima "ispod" nisu, ali samo ako su čovečni poput Danila, doneće ispravnu odluku. Vladika se premišljao i prelomio da podrži istragu poturica. Direktor Stojković nije stao uz svoje učenike i profesore. Naprotiv, prokazao ih je višim instancama, a kad je dobio ukor pred isključenje od svojih đaka, onda je odlučio da se moli za mir. Pod svetlima reflektora. Krst baca veliku senku, pa je zgodno skloniti se u njegov hlad.

Sad mi se više mota po glavi jedna druga Vladikina: "Ko se topi hvata se za pjenu; nad glavom se nadodaju ruke!" Danas raznorazni polupismeni kulovi i probisveti napadaju đake i studente. Vređaju ih, fizički nasrću na njih, gađaju ih petardama… To je odgovor te "pristojne" Srbije koja samo želi da se neometano kreće, da odlazi na svoj posao pa gde god se on nalazio, u fabrikama, tržnim centrima ili pak u prostorijama neke stranke ili organizacije, a možda i na terenu gde već zatreba u honorarnim aktivnostima dekapitacije duha. Naravno, većina ljudi od onih koji se ne slažu sa blokadama samo progunđa nešto sebi u bradu i sačeka petnaest minuta kao što uostalom uradim i ja kad upadnem u saobraćajni kolaps, kad sačekam da neki budža iz širokog dijapazona VIP građana pod rotacijom protera svoje vozilo sa zatamnjenim staklima, kada nagrnu gomile ljudi iz, na Keju parkiranih autobusa, da podrže svog omiljenog političara, kada mi put prepreči kakva saobraćajna nezgoda, nesreća, kad padne nadstrešnica i ubije petnaestoro ljudi… Mojih petnaest minuta je tako ništavno u odnosu na večnost bez petnaestoro stradalih.

Život je često nepravedan i nemilosrdan. Uljuljka vas, uveri kako je sve u redu, kako ste već uradili sve što treba te da vam preostaje samo da dišete, jedete, pijete i veselite se. A onda vam uzme sve to. Ili vas stavi pred dileme kada nekom mora da se zamerite, kada nešto mora da odbacite, kada je neophodno da zauzmete stav i odaberete stranu. I na koju stranu klackalica prevagne, tako vas ljudi i zapamte. Današnji profesori, direktori, dekani, rektori su u situaciji da biraju između onih koji imaju moć države sa mogućnošću i da je zloupotrebe s jedne i dece koja su im poverena u razvoju njihovih ličnosti, čija jedina moć je njihova iskrenost i nevinost s druge strane. Da li je odluka teška ili laka zavisi isključivo od onog ko je donosi. Šta god da izaberete, samo nemojte da lažete decu, jer mi ćemo lako izaći na kraj sa dečijim sitnim lažima i marifetlucima, ali odrasli ljudi ne smeju lagati decu. I nemojte bežati ni u neobaveštenost ni pod okrilje krsta ili polumeseca jer niko ne voli kukavice.

Evo mala pomoć. Da čujemo nekog pored čijeg spomenika prolazimo, čije ime koristimo za imenovanje ulica, različitih ustanova pa i slavne gimnazije koja je zbog svojih hrabrih đaka i danas u centru pažnje:

Voleo sam negda cveće,

— I sada mi jošte prija —

Al’ sad volim nešto veće:

Deca su mi najmilija.

U deci je sveta klica,

Nova moć se u njim’ krije,

Bolji svet bi mogô nići,

Kad bi znali razviti je.

Volim dečju čistu dušu

Posmatrati, negovati;

Ako s’ posle unakazi, —

To bar neću dočekati.

J.J.Z.

Da podsetimo ukratko, đaci Jovine gimnazije su izašli da sa svojim profesorima i ostalim građanima Novog Sada odaju pomen žrtvama pada nadstrešnice na Železničkoj stanici. Posle kraćeg “vaganja”, premijer Miloš Vučević je odlučio da obznani kako je mimo volje sinovljeve nekoliko profesora isteralo decu, pa i njegovog sina, na ulicu, a da je to doživeo, kao pokušaj smene njega i Aleksandra Vučića. Gimnazija se izvinila zbog “politizacije učenika” i najavila pokretanje disciplinskih postupaka. To se nije dopalo “zloupotrebljenim” đacima pa rešeni “da ne prihvataju stvari “zdravo za gotovo”, nego da u svemu traže svrhu i suštinu”, došli su do zaključka da ih niko nije terao u pomen te da nije postojala nikakva potreba za izvinjenjem premijeru Srbije i bilo kome drugom, ali da sada postaje neophodno izvinjenje direktora profesorima i đacima jer su iznete izvesne neistine, a i njihova slobodna svest je javno ponižena. I ovako izdvojeno deluje kao dobar razlog za njihova dalja činjenja. A svi znamo da su se tad, kao i sad, događaji ubrzano preplitali.

Nebojša Regodić