JEDNA NOVOSADSKA PRIČA: Novi Sad je ćutao kad to nije smeo

Iako sam protiv generalizacija bilo koje vrste, prihvatam da postoje izvesne osobine koje su dominantne u većinskom delu određene zajednice. Da li su posledica nekih kulturoloških, socioloških ili istorijskih uticaja, ne bih elaborirao, ali stereotipi postoje i često mogu imati podlogu u nekim statističkim presecima.

Verovatno će mnogi ljudi reći za Novosađane da su smireni, staloženi, tolerantni, nenametljivi, skloni uživanju u hrani i piću... No, uz sve to ili zbog svega toga, Novosađani se percipiraju kao rezervisani, pa i sasvim pasivni u pogledu društvenih aktivnosti. Uprkos tom ne naročito afirmativnom narativu, ove zime građani našeg grada su u rekordnim brojkama ispunjavali ulice, trgove i mostove, ponajpre jer su u studentima koji su ih na akciju pozvali, videli nadu, prepoznavši u njima i davno prežaljenu moralnu čistotu i, naravno, energiju i istrajnost kakvu teško da možemo zabeležiti u bilo kom kutku današnje planete koja nije zahvaćena jednim od nekoliko ratova. Bila je to ona iskra što je bila neophodna da i prosečan Novosađanin isklizne iz uobičajene rezignacije te postane ozbiljan borac za svoja prava.

Pa, ipak... Na jednom testu, mi smo ozbiljno i nenadoknadivo pali.

Za još trideset dugih dana je produžen pritvor tzv. novosadskoj grupi optuženoj za pripremanje dela protiv ustavnog uređenja i kao da već takva "nenovosadska" odluka nije dovoljna sama po sebi da se postidimo, morali smo da je nadogradimo i mi ostali upornim ćutanjem i gledanjem u stranu. Naravno, ovde se nikako ne bi smeli prepoznati bar onih nekoliko stotina koji su pešačili do klisanskog zatvora u dva navrata kao i poneko ko je o tome javno govorio i pisao, ali sve je to malo da bismo odagnali proganjajuću misao kako je Novi Sad ćutao kada to nije smeo da čini.

Kada se sve to dogodilo, a nije se dogodilo 12. marta, već dan kasnije kad je združeni kolegijum režimskih tabloida "neverovatnim sticajem okolnosti" dobio na ruke, bez da se pomeri stražnjica, materijal za višečasovni tv program, a dan pre hapšenja šestoro aktivista... dakle, tada nisam to ni ispratio jer sam bio u svojim planovima za 15. mart, a nekako mi se nije ni dalo da gledam emisiju sa onim krajnje neprijatnim sejačima, kako tradicionalna hrvatska pesma kaže, "praha od pepela, žara od pepela". No, poslovica lepo kaže: "Šta ne platiš na mostu, platićeš na ćupriji" Ili u Ana Brnabić verziji: "Šta ne mlatiš na postu... jel?... proždraćeš narednog dana!"

Dva su momenta zbog kojih i sad proklinjem onog ko je zatražio da se uhapse ovi mladi ljudi. Jedan je sebično lični i odnosi se upravo na činjenicu da sam nedavno naterao sebe da preslušam to jednočasovno blebetanje i klinačko razmetanje sopstvenim značajem u datom trenutku, a drugi je iskrena neverica da zbog toga bilo ko treba da upozna ne samo unutrašnjost zatvora, nego i moć tužilaštva uperenog protiv sebe. Prejako je poređenje sa čuvenim Birmingham Six slučajem jer je tamošnja šestorka „na pravdi boga“ čamila 16 godina u engleskim kazamatima, a novosadska šestorka će, verujem (ili se samo nadam) uskoro na slobodu, ali svaki dan je šamar za nas i neopisivo dug za njih jer kad sam već pomenuo birmingemski slučaj, prisetimo se kako je to opevao pokojni Shane Macgowan: "You'll be counting years, First five, then ten, Growing old in a lonely hell, Round the yard and the stinking cell, From wall to wall, and back again". Zamenimo godine danima i opet ne valja.

Na stranu, iako bi to mogao biti ključ ovog slučaja, kako je snimljen razgovor u prostorijama Pokreta slobodnih građana u Novom Sadu, na stranu i zašto smo to prvo slušali u TV emisijama, na stranu što baš i ne znamo ima li ičega sem ovog sumnjivo proizvedenog snimka, na stranu što nisam pravnik pa ne mogu biti siguran kakvim sve finesama obiluju srpski zakoni, ali šta su oni to, za ime boga, tako "zločinački" isplanirali?

Ako ćemo pravo – ništa, jer "isplanirati" je svršen glagol, a u ovom slučaju su "stravični anti-državni" planovi morali da se prekinu jer je Mila Pajić imala privatne obaveze. A do tog momenta smišljalo se nadugačko i naširoko kako da iskoriste organizaciju i popularnost drugih ljudi da bi provukli neke svoje zamisli o tome šta će biti dan kasnije. I složili su se da će Vučić i 16.  biti predsednik jer tako zakon kaže. Istini za volju, pominjali su i neke dugačke šipke koje je neko video u Grčkoj pa da impresionira druge koji za to nisu ni čuli, kao i čekići koje treba ukrasti od GSP-a jer su im na pamet padali baš čekići za staklo, a ne ono što na metar iza policajca drži pozamašni “student koji želi da uči” u Pionirskom parku…

Pomenu upad u skupštinu pa odustanu, pa RTS za koji baš i nisu sigurni gde je i kako izgleda, ali bi valjalo da se provuče jedan od njih ili da se zatvore u jednu prostoriju… Ne, stvarno je besmisleno prepričavati tu gomilu praznih priča.

Da Marija Vasić, Mladen Cvijetić, Srđan Đurić, Lado Jovović, Davor Stefanović i Lazar Dinić nisu završili tamo gde jesu, celo ovo trućanje bi u najboljem slučaju doživelo poređenje sa čuvenom scenom iz Monti Pajtonovog Brajanovog žitija kada stranka, čiji članovi nisu baš najsigurniji kako se uopšte zovu, smišlja saopštenje koje u tom trenutku doživljava kao najadekvatniji odgovor na rimsku represiju, ali ti mladi ljudi jesu završili u pritvoru i on im je produžen za 30 dana jer i dalje postoje oni koji pogrešno smatraju da je istina skuplja i time manje prihvatljiva od laži . A mi smo to uglavnom odćutali…

Ajde da ne zatežemo jer nije novosadski biti bandoglav - dosta je bilo, oslobodite ih!

Nebojša Regodić