JEDNA NOVOSADSKA PRIČA: Podmetnimo leđa za mlade genijalce, 1, 2, na 3…

Bilo mi je potrebno gotovo tri meseca blokada i protesta da konačno dođem na trag (ne dalje od toga) odgovoru na pitanje "Ko su naša deca?" Gledao sam ih godinama pre toga i pitao se da li će se onako nefokusirani, nepažljivi i nevoljni saviti i prelomiti kao stabla na superoluji kad naiđu ove naše društveno-političko-životne vetruštine. Da li će zažaliti što su samo buljili u mobilne telefone i lupali po džojstiku plejstejšna? Ali, ispalo je da sam nefokusiran, nepažljiv i nevoljan bio ja ili sam sve to, bez negacije, bio na pogrešnoj strani života.

Prve naznake da nije reč o malim tutumracima koji traće detinjstvo i ozbiljno dovode u pitanje svoju budućnost primetio sam na dvanaestom rođendanu svoje ćerke. Supruga i ja smo bili dovoljno smeli da proslavu organizujemo kod kuće. Klinci su ispoštovali neke igrice koje smo, brižni da čak ne umeju sami ni da se zabavljaju, smislili mi stariji. A onda je krenuo neviđeni brejnstorm! Da, buka je bila jedva podnošljiva, ali smo još dugo nakon rođendana prepričavali šta im je sve padalo na pamet i kako su sa minimalnim sredstvima rešavali neke tehničke probleme. Naučili su me kako da zalepim telefon na plafon, kako da pojačam zvuk uz pomoć šerpe, saznao sam ponešto o editovanju … Možda su to sve Tik Tok rešenja, no ko mi je kriv što sam, pun predrasuda, isti sa indignacijom odbacio!? Iznad svega, i divno i poučno ih je bilo gledati kako svi učestvuju, kako se dopunjuju, podsećajući u tom zajedništvu na one džinove sazdane od ljudi iz horor priče Klajva Barkera "U bregove, gradovi", ali opredeljene za kreativnost, a ne istrebljenje. Tada mi se javila pomisao da mi stariji negde debelo grešimo.

Puštali su nas mlađi naraštaji da se igramo značajnih, odgovornih i ozbiljnih ljudi, da, što bi Balašević rekao, "važno vrtimo palce", da menjamo naše sličice partizana i četnika, da mučemo jedni na druge… Puštali su nas jer nas iskreno i neizmerno vole. Puštali su nas dok nije pala rekonstruisana nadstrešnica i ubila petnaestoro ljudi različite životne dobi od šest do sedamdeset sedam godina. To je mogao biti bilo ko od njih, to je mogao biti svako od nas. Tada su rekli "Dosta, igru ćete nastaviti tek kada spremite nered za sobom!"

Puštali su nas mlađi naraštaji da se igramo značajnih, odgovornih i ozbiljnih ljudi, da, što bi Balašević rekao, "važno vrtimo palce"...  Puštali su nas dok nije pala rekonstruisana nadstrešnica... Tada su rekli "Dosta, igru ćete nastaviti tek kada spremite nered za sobom!"

Priznajem da sam i sam na početku mislio kako je opozicija preko nekih svojih omladinaca uspela da se ušunja na fakultete te da tako dodatno pojača, nakon 1. novembra, i onako izraženo podozrenje građana prema eliti na vlasti. Pomislio sam jer uopšte nisam poznavao mlađe generacije, jer sam im sudio kroz najgore među njima, jer sam postepeno i neprimetno i sam ukalupljen u šeme i obrasce koji dalje od dvodimenzionalnog sveta ne dobacuju. Postao sam lik iz crtaća što misli da je uzviknuti "Nepravda!" bitno i dovoljno, a takvima je dnevna politika, crno-belo, naši-njihovi… jedini teren na kom nešto umeju. Ne. Opozicija i vlast su van fokusa današnjih studenata. Bitne su institucije.

Bez ikakve sumnje, mi matorci volimo svoju decu, ali sve ređe ih volimo onakve kakvi jesu, a sve češće sliku o njima koju smo sami stvorili i ka kojoj ih besomučno upravljamo. A naš najvažniji evolucioni zadatak je da im budemo "leđa". Obezbediti im adekvatne uslove života, obezbediti im mogućnost da se ostvare u onom za šta su sposobni i voljni je i minimum i maksimum onoga što se od nas očekuje. U širem društvenom smislu,"leđa" za generacije iza nas su funkcionalne institucije, od prosvete i nauke do pravosuđa, od zdravstva do kulture i sporta, od državne uprave do političkog sistema… I dužnost svakog novog pokolenja je da te institucije unapređuje i prilagođava zahtevima vremena, a mi smo zastali, zalutali i zabrljali.

Bez ikakve sumnje, mi matorci volimo svoju decu, ali sve ređe ih volimo onakve kakvi jesu, a sve češće sliku o njima koju smo sami stvorili i ka kojoj ih besomučno upravljamo. A naš najvažniji evolucioni zadatak je da im budemo "leđa"...

U svakom javnom pojavljivanju studenti nas uče kako treba da izgleda moderno društvo. Na pitanja o daljim akcijama, oni upućuju na Plenum, na pitanja o dokumentima što vlast objavljuje, kažu da će ih pregledati kolege i profesori sa fakulteta koji su stručno osposobljeni za to. Jedva da smo zapamtili poneko ime, svaki pojedinac je samo deo kolektiva koji je na zadatku stvaranja opšteg dobra pa su svi u to i uključeni na poljima sopstvene kompetencije. Razumemo se? Nema onog jednog koji zna sve, koji se za sve pita, koji o svemu odlučuje, koji sve radi, kojeg se svi plaše…

Ne bojim se ni najmanje za mlade naraštaje. Oni su pametni, sposobni, maštoviti, preduzimljivi, humani… Oni su povezani sa vršnjacima iz celog sveta u širokoj svetskoj mreži, otvoreni prema svim ljudima dobre volje, znaju jezike, znatiželjni su i spremni da se usavršavaju. Oni će se lako snaći bilo gde na planeti Zemlji čak i da sve ovo propadne. Ali, bojim se za Srbiju. Ako danas ne oslobodimo institucije i postavimo nove obrasce u organizaciji društva, koliko već sutra biće nas manje, znaćemo manje i padaće neke nove nadstrešnice, a oni koji ostanu će raditi za strane gazde i domaće mufljuze za "šaku pirinča koju pozoba svaka vrana koju donese vetar".

Podmetnimo u subotu leđa za ove mlade genijalce! Budimo sa njima kod našeg lepog plavog Dunava, na mostovima koje nikad nismo prestali da volimo! Spremni? 1, 2, 3...

Nebojša Regodić