JEDNA NOVOSADSKA PRIČA: Sajam vekovnih ognjišta bez premaza

I ni isflek’o se nije!? Svaka čast!

Kad razmislim, mora da nije uzeo sve premaze… Ne priliči predsedniku alavost. On mora biti skroman, umeren, pristojan i sigurno je da na moje omiljeno pitanje - "Šta ćete od premaza?" nije dao moj omiljeni odgovor – "Sve!" A opet… Ako nećeš da curi na sve strane, ako se plašiš da te slučajni… he, he… prolaznici ne vide umusavljenog, ako ne želiš da ti se sliva niz dlan pa u skupoceni rukav, ako se traumiraš od mrlja pred kojima Veniš nemoćno uzmiče natrag u bocu… Pa, mani se onda Indeks sendviča, pobogu!

VIDEO: Vučić došao u Novi Sad i probao Index sendvič 

Studenti povodom Vučićevog dolaska u Novi Sad: Jedini pravi indeksi koji naprednjaci drže su sendviči

Ali, mora Indeks zbog simbolike… Voli naš predsednik te skrivene poruke… Kao kad je onomad iz berbernice najavljivao gostovanje kod Brankice Stanković. On voli da ga prati oreol nekoga ko ništa ne radi slučajno iako na prvi pogled tako izgleda. Mora postojati utisak improvizovanog, iako je zapravo osmišljeno i razrađeno do najsitnijeg detalja. I mora se nesrećni posmatrač i mesecima kasnije pitati kao za Radovana III šta je bilo u scenariju, a šta je na licu mesta Zoran, odnosno Aca smislio i ubacio.

Dakle, shvatili smo… Predsednik je konačno prijehao u Novi Sad "zadovoljstva svega rad" rešen da prvu dnevnu glad zadovolji najautentičnijim novosadskim doprinosom vaskolikoj gastronomskoj mapi – Indeks sendvičem. Indeks sendvič je ime dobio po knjižici u koju se studentima upisuju podaci o položenim ispitima i kolokvijumima, a sve zbog činjenice da su prvi brzi restorani nastali u krugu kampusa i da su najverniji potrošači bili baš studenti. Iz ovoga dalje proizilazi da je predsednik studente smaz’o za doručak. Ili će to učiniti kad dođe vreme… U njegovom slučaju vremena prošla, sadašnja i buduća se ionako prepliću pa ne znaš da li je Kosovo dao, daje ili će dati, da li je radikal bio, jeste ili će tek biti. Ah, zaneo sam se… Nema predaje! Hoćete da ponovim?

I sve se namestilo. I par sa bebom, i kuče za pomaziti, i ljudi za mahnuti im… Podsetilo me je na onu scenu iz Pluribusa kad Zosja odvede Kerol u restoran koji je glavna junakinja najviše volela, a koji je, s obzirom da više ne postoji, rekonstruisan po kolektivnom sećanju sa sve originalnom konobaricom i omiljenom kafom, posetiocima, automobilima u pozadini, a kada Kerol ode i preobraćeni ljudi prestaju sa svojim ulogama. A šta i ja trućam o Pluribusu, kad ga možda niste ni gledali!? No, eto preporuke, da bar nešto korisno proistekne iz ovog teksta.

Nešto mi pade na pamet… Nikada nisam doručkovao indeks sendvič. Kao mlad običavao sam da večernji izlazak završim sa tih milijardu kalorija, danas katkad porodično smlatimo Indekse za ručak, ali doručak nikad. Ne kažem da ne treba, da to nije novosadski ili da već bilo kako dam sebi za pravo da sudim i presuđujem čak i o jednoj tako trivijalnoj stvari, nego mi samo palo na pamet. Obična beskorisna i samim tim suvišna crtica iz samospoznaje.

I ne bi mi se dalo da jedem kraj tolikog obezbeđenja i policajaca. Nije da imam problem sa apetitom, ali u takvim uslovima mi jednostavno ne bi išlo. A zamislite tek kad proizvedemo prve naoružane humanoidne robote... Boriš se da vratiš salamu u kiflu, brišeš umazana usta kad odjednom ispred tebe dva terminatora, odmeravaju te onim rubin-crvenim očima i samo promrmljaju "Ajl bi baak!" Pustiš da kliznu i šunka i sir i šampinjoni, ma sam sve to baciš i rešiš da ne jedeš više nikad u životu. Dobro de, znam da je terminator kiborg, a ne robot, ali sve je to isto – programirano pa na čip, a čip pregori... Posle Dačić mora da se pravda k'o Ameri kad beli policajac naleti na crnca. A znamo kako se on zapetlja kad krene s pravdanjem... Te nemamo robote uopšte, te imamo ih, ali su u kutijama po magacinima, te ajd' bio je poneki i napolju, ali nije nikog ubio jer je to protivzakonito...

Vučić je nakon Indeksa odjurio "među Krajišnike", kako napisa, da otvori nešto što se zove Sajam zavičaja. Eto, da sam se juče prestavio, ne bih znao da postoji tako nešto. Da zanemarimo favorizovanje Krajišnika (to, s obzirom na poreklo, pozdravljam) u odnosu na ostale zavičajlije (cenim da mu se nakon sendviča prijelo nešto konkretno – sa ražnja), nego mi je baš enigma to sa Sajmom zavičaja. Sajmovi uglavnom služe za prezentaciju najnovijih dostignuća u nekoj oblasti te sklapanje poslova uz direktan kontakt i sa pravnim i sa fizičkim licima. Kako se sad tu uklapa zavičaj? Vidi se da nemam smisla za biznis. Ček', ček'... sad mi sinulo... Verovatno se različiti regioni predstavljaju sa proizvodima karakterističnim za taj kraj.

– Kuc, kuc, dobar dan! Šta vi nudite?

– Pa, eto... ono po čemu smo poznati: tepisi, ćilimi, tapiserije...

– Lepo, lepo... A vi?

– Mi smo umetnički orijentisani pa imamo frule, dvojnice, gusle...

– Bravo, bravo... A vi gospodo? Šta vi nudite?

– Mi ne nudimo ništa, ali ipak hoće da nam uzmu. Ceo zavičaj!

– Kako, kako!? Ko to hoće? Ustaše? Šiptari? Mudžahedini? Govorite da im smesta pripretimo da kad se vojska u zavičaj vrati...

– Niko spolja. Hoće predsednik i Vlada Srbije da se kopa litijum.

– A to... Pa, drugari, zavičaj bude još lepši kad se preseli u sećanja!

Sad kad sam dokonao o čemu se radi spreman sam da pružim i svoj doprinos. S obzirom da Sajam zavičaja zvuči nekako nepotpuno i nedovoljno moćno, predlažem da se naziv dopuni i glasi Sajam zavičaja i vekovnih ognjišta! Eto, sad već mami nadaleko, pa čak i razmažene i uobražene Novosađane. Mene ako se sete kad se budu delili masni honorari, sete se, ako ne, to je bila moja dužnost da potpomognem sajamski razvoj svoga grada. Sad me ponelo, sad bih i EXPO oteo od Beograda!

Iako je Novi Sad poznat po sajmovima, poljoprivrednom pre svih, pa i Indeks sendviču, naravno, već više od godinu dana prva asocijacija na Novi Sad bi mi bila nešto drugo. Ne, nije ni gratinirani sendvič iz "Zagreba"… Nije uopšte hrana. Sad… da je predsednik došao u Novi Sad vozom (do Petrovaradina), znao bi šta je, nažalost, postao nemili simbol našeg grada. Ali… previše je to tužno, a svakako neprimereno trenutku u kojem treba slaviti samoproglašene pobede. Nekako se čini da bi on želeo da nikada i ne dođe trenutak koji bi morao da posveti tom stotinama tona teškom kamičku u cipeli. I voleo bi nas više i dolazio bi nam češće kada bismo sve to jednostavno… zaboravili.

Je l’ beše zaborav donosi spas? Ne, mislim da nije. Možda prvi januar? Ne, to je iz pesme. Ne mogu da se setim. Tja, možda spasa i nema.

Nebojša Regodić