Jedno novosadsko jutro...

Nije svako jutro u Novom Sadu isto, mada dosta njih govori da ih ima istih, ali to vetrovito dalekih tridesetih godina dvadesetog veka, zasigurno se nije moglo uporediti ni sa jednim.

Piše: Zoran Knežev, hroničar i publicista

To jutro je bilo lepo, prohladno, prijatno naoblačeno i ugodno vetrovito, za sve samo ne za šetnju, ali na takva jutra smo se već tih godina privikli. Vetar je duvao kao lud i vitlao ulicama razne otpatke, kore od pomorandži, po koji zeleni listić od salate i listove starih novina i štedeo trud premorenih novosadskih čistača ulica.

Trgovci su dizali gvozdene zavese svojih radnji i očajnički se borili sa navalom prvih jutarnjih mušterija, biciklisti su jurili po trotoaru, a autobusi su brektali od tereta. Đaci su žurili, žudeći za naukom sa knjigama pod pazuhom, zevali su i cakali nogom kamenčiće, a kancelarijske gospođice i daktilografkinje hitale su na posao, bacajući još u brzini pogled na ogledalce iz tašne, da još jednom pre dolaska šefa kritički promotre svoje šarlah-crvene usnice i obrvice poput pijavice. Gazdarice i sobarice tresle su kroz prozor iz prašnjavih prekrivača i krpara milijarde bakterija na strpljive prolaznike, a jedan domaćin, koji je verovatno prespavao fajront „Kod crvenog mlina“, išao je sa plavom modricom ispod oka, teturajući se, na prvu jutarnju kafu u nepoznatom pravcu.

Jednom rečju, bila je to ona svakodnevna jutarnja ulična slika kakva je nama Novosađanima, koji rano ranimo odavno poznata.

Uz put bacih pogled na toranj Uspenske crkve, da vidim koliko je sati, sedam sati i šest minuta...oho, to sam ja malo neobično poranio. Nastavim put, ponosan što se u našem Novom Sadu, eto tako rano, gotovo pre zore, budi život i volja za radom. Prođem kroz dvorište „Apola“ i nađem se na glavnom trgu. Na trgu duva vetar svojim tradicinalnim nastupom, muškarci nabijaju i pridržavaju kape i šešire, a ženske, naročito one sa modernom linijom, muče se da se na vetru održe sa svojim vitkim nožicama, stidljivo ispoljavajući svoje moderne fine forme i kašljucajući nameštaju svoje suknje i podsuknje.

Vetrovita jutarnja gimnastika

Jednoj učenici vetar odjednom dohvati i poče da raznosi školske stvari. Pritrčah da joj pomognem, da skupi po ulici rasute listove iz knjiga, neispisane školske sveske i ispisane karte sa likovima Svetislava Petrovića, Klerk Gebla, Vili Friča i drugih čuvenih „naučnika i pedagoga“. U tom joj se omače i kutija, iz koje ispade držalje sa perom, olovka i gumica, karmin za usne, ogledalce, kvasla za puderisanje i ostali „školski pribor“.

Ali, ko vodi tuđu brigu, zanemari svoju...tako je to od kad je sveta i veka. Dok sam ja tako pomagao, odlete mi slamnati šešir sa glave, i stade da se kotrlja upravo do „Silesije“. Potrčim, kao da mi se „o glavi radi“, a istovremeno stadoše trčati za mojim šeširom i nekoliko školskih dečaka. Kada je šešir došao pred sam ulaz u „Silesiju“, t.j. kapiju, vetar ga dobaci upravo pred ulaz do Robertove kobasičarske radnje, ali jedan spretni školarac ga uhvati i dobih ga nazad. Otresoh prašinu sa njega i metnuh ga gde mu je mesto.

Posle ove lepe jutarnje gimnastike i razonode, krenem dalje pijacom uz kuće, gde manje duva, ali je tu postojala opasnost od onih silnih radnji i firmi, koje su imali okačene table, i koje su se klatile, onako štogod. Upozorio sam jednog šefa radnje, no on mi reče da se na to već navikao. Dugo se klati njegova firma, već godinama, ali se ipak drži. Kada sam stigao do jedne banke, baš je iz nje izlazio jedan gospodin, sa štednom knjižicom u ruci. U tom vetar poče jače da duva, i istrže mu knjižicu. Potrčim za njom da je stignem, ali me gospodin zadrži sa rečima: „Nemojte se truditi, nije vredna da trčite za njom“, te ja odustah. Knjižica je letela ulicom neko vreme, pa onda spazih da je podiže neki siromah. No i on, videvši šta unutra piše, baci je ponovo na zemlju da je vetar nosi bestraga.

Eto, ovo jutro se bližilo kraju, iako je zaista obilovalo događajima, i ne mogu ga uporediti sa nekim drugim. Ima dosta sličnih...dosadnih...ali ovo to svakako nije bilo.