Jovan Dejanović: Bio sam strog prema sebi i prema drugima, ali sam voleo ljude dobre volje i htenja

Po dužini mandata najdugovečniji, a po učinku najproduktivniji, naš ovonedeljni sagovornik izvesno je i najpopularniji gradonačelnik Novog Sada nakon Drugog svetskog rata. Dok je vodio grad podignut je Most slobode, zdanje Srpskog narodnog pozorište, SPC "Vojvodina", pet škola, šest obdaništa, Dom zdravlja na Limanu, izmešten saobraćaj iz centra grada, i ozelenio ga je… Između ostalog. Nije čudo što su ga sugrađani iz milošte prozvali Jova Keops a glavnu ulicu prozvali – Zmaj Jove Dejanovića.

Dok je bio gradonačelnik, Jovan Dejanović je govorio da mu je bilo jako stalo da stvara atmosferu u kojoj će žitelji stvarno brinuti o Novom Sadu i osećati da je to njihov grad. Poklonio je gradskom arhivu vredan materijal, koji svedoči o njegovoj bogatoj karijeri, ali je svakako najznazačniji onaj deo kad je "režirao" život Novog Sada, između 1974. i 1982. godine. Muzeju Vojvodine je, pak, darovao preko stotinu svojih odlikovanja, priznanja, suvenira sa brojnih putovanja, naročito na funkciji člana Predsedništva Socijalističkog saveza Jugoslavije… Pored ostalog, lauret je najvišeg francuskog odlikovanja, Legije časti, koji je dobio od tadašnjeg predsednika Fransoa Miterana 1984. godine, a lane mu je uručena i Februarska nagrada Novog Sada.

Rođen je 1927. u Velebitu, a u Novi Sad stigao iz logora, gde je tokom Drugog svetskog rata proveo dve godine. Prvi put u Mađarskoj, a potom u Nemačkoj.

Najveći kapital koji je poneo iz detinjstva su kaže "vera u sebe i spoznaja šta se u životu može postići upornošću, snažnim motivom i velikim trudom". O odrastanju, kako je protekao njegov put od konc-logora do Novog Sada govori za portal Moj Novi Sad.

Kako pamtite detinjstvo?

- Moja porodica je stigla u Bačku iz sela Raduč kod Gospića. Otac Dmitar, koji je trbuhom za kruhom otišao u Ameriku, na poziv svog naroda se vratio i učestvovao u ratu. Kad je završen, kao solunski borac dobio je šest lanaca zemlje u kolonističkom naselju Velebit. To su bile veoma teške godine za moje roditelje, ali oni tad nisu ni slutili šta će se kasnije događati. Moj otac kao i njegovi zemljaci iz ličkih sela snalazili su se kako su znali i umeli, jer su za svoje ratne zasluge dobili golu zemlju, bez kuće i svega onog što čini jedno domaćinstvo. Pravili su sebi domove od naboja. Pomagali su jedni drugima, pa su oni koji su posedovali konje, uparivali ih u zapregu da i komšijama pomognu tokom velike sezone poljskih radova. Imao sam devetoro braće i sestara. Dve sestre su rano preminule, a brat poginuo na Sremskom frontu. Pre rata, život u selima je bio takav, da se na tradicionalnim prelima, prela vuna i kudelja, štrikale čarape uz tradicionalne pesme. Vremenom su stizali i šlageri, mahom preko momaka koji su izučavali zanat u Subotici.

Odmah nakon okupacije odvedeni ste sa porodicom u zloglasni hortijevski logor Šarvar.

- Tu je bilo više od 13.000 ljudi, od beba do staraca. Naročito mnogo dece. Uslovi užasni. Ipak, ja se tu zaljubim u jednu devojčicu. O tome niko ništa nije znao, ni moji roditelji niti bilo ko drugi. Voleo sam da je sretnem, vidim i to mi je bilo dovoljno. Zvala se Biserka. Desilo se da je nisam video nedelju dana. Smognem snage da odem u baraku gde je smeštena i pitam jednog čoveka za nju i on mi kaže da je juče sahranjena. U meni je tad sve propalo i puklo.

- U međuvremenu lokalne vlasti su odlučili da radno sposobne zarobljnike šalju kod seljaka da im pomažu. Tako sam završio kod jednog Mađara. Istovremeno su na inicijativu novosadske Srpske pravoslavne crkvene opštine i episkopa bačkog Irineja (Ćirića) od proleća 1942. iz logora puštena deca mlađa od 15 godina koju su prihvatale srpske porodice. Trebalo je za koji mesec da napunim 15 i umalo da ostanem u logoru.
Bio sam veoma iscrpljen, bolestan i jedva se malo oporavio šegrtujući u Novom Sadu, kad su me već 1944. transportovali u logor Heršing, u Nemačkoj, odakle su nas tek oslobodile američke trupe. Tad sam prvi put u životu video crnca. Opet smo morali, sapatnici i ja, da se snalazimo kako znamo i umemo, pa smo pešačili nazad kućama.
Nakon četiri decenije, kao predsednik Soc. saveza Jugoslavije došao sam u Mađarsku delom “plavog voza” i dočekan uz sve državne počasti. Domaćini, na čelu sa predsednikom narodnog fronta Mađarske. na Šarvarsko groblje su me odvezli "mercedesom". Dok sam polagao venac na spomenik u meni je opet sve puklo i plakao sam. Dobro je da su domaćini i članovi delagacije bili dvadesetak metara iza mene. Tokom devedesetih, dolazio sam na to groblje da položim cveće, ali se lokalnom rukovodstvu nisam javljao, jer sam dolazio iz zemlje koja više ne postoji. Biserku nikad nisam zaboravio.

Šarvar, Mađarska, 1984. godine: Sadnja drveća na groblju logoraša (arhiva Jovana Dejanovića) 

Kako je došlo do toga da vaši roditelji salaš pretvore u jednu od značajnijih partizanskih baza?

- Kad su počeli da puštaju i neke odrasle, za moje roditelje je garancije uputio Ilija Petrić iz Bačke Palanke, vlasnik velike kuće u gradu. On je imao i dosta zemlje i dva salaša. Na jedan je poslao je moje roditelje i bio zadovoljan kako su se brinuli o svim poslovima. Upravo taj salaš moji otac i mati su pretvorili u jednu od značajnijih partizanskih baza. Tu su dolazili i viđeni organizatori NOP-a u Bačkoj, poput Dušana Alimpića, Nade Krivokuće i mnogih drugih. Trebalo je za to dosta hrabrosti. Nakon oslobođenja roditelji su se vratili u uništenu kuću i morali krenuti iz početka. Otac je kao učesnik NOP-a bio u Bačkoj Palanci izabran za delegata na Prvom kongresu Jedinstvenog narodnog fronta Vojvodine u Novom Sadu. Ponuđeno mu je bilo da izabere kuću i imanje koje su napustili Nemci starosedeoci, međutim majka se izričito tome protivila, govoreći da neće ni mrtva pod tuđ krov, koji je neko gradio za sebe. Otac se nije protivio takvoj odluci. O takvoj vrsti etike ne uči se ni na jednom fakultetu.

Naš sagovornik (dole, drugi zdesna) kao član gradskog komiteta SKOJ-a (arhiva Jovana Dejanovića) 

Nakon rata ste se vratili u Novi Sad i bili vrlo aktivan skojevac?

- Tokom 1945. sam upisao  novoosnovanu Industrijsku zanatsku školu, a paralelno aktiviran u gradski SKOJ, koji je bio podeljen na dva rejona. Izabran sam za organizacionog pa političkog sekretara Drugog reonskog komiteta, dok je prvim rukovodio Vasa Milojević. Stanovao sam s njim, a od plata smo mogli 15 dana da ručamo u kafani "Bela lađa". Kad ostanemo bez para, snalazili smo se na razne načine. Kupovali smo hleba i masti, što bi nam trajalo do 20. ili 25. u mesecu. Potom nas je spašavao Milan Prodanović, čiji je otac živeo u Pejinovom naselju a tamo držao i svinje. I, eto, nama opet masti. U međuvremenu sam pohađao Političku školu. Fiskulturna škola u Novom Sadu osnovna je 1953. a jedno odeljenje bilo je namenjeno nešto starijoj generaciji. Posle dve godine stekao sam diplomu i postao prvi sekretar pokrajinske Komisije za fizičku kulturu, a potom je osnovan Institut za fizičku kulturu. Sticajem okolnosti, 1974. sam zvanično otvorio naš Fakultet fizičke kulture.

Bili ste svedok mnogih radnih akcija, a na nekima ste i učestvovali. Da li je moguće danas organizovati ljude na taj način ?

- Teško. Sve je drugačije i vremena i okolnosti. Sve je rastureno, kao i naša država. Mi više nemamo državu, ni svoju ni neku zajedničku. Tad nije bilo nikakve tehnike, samo smo se mogli uzdati u mišiće. Bio sam zadužen i za omladinske radne brigade. No, u radnim akcijama svi su učestvovali, tokom njih su se rađale i ljubavi, pa potom i brakovi. Pamtim kako je već u poznim godinama, doktor Milan Petrović, čije ime nosi škola u Novom Sadu, lopatom punio kolica. Tu su bili i Milica Stajić supruga Vase Stajića, te predsednica gradskog odbora žena Olga Šakota, direktorka Jodne banje. Bilo je i zanimljivih trenutaka, kao kad smo jedan stari nemački kamion napunili lubenicama i krenuli na gradilište da iznenadimo brigadire na pruzi Šamac – Sarajevo. Putovali smo deset sati, a ja sedeo na lubenicama. Ne možete ni zamisliti koliko su bili srećni kad smo se pojavili, umora nije bilo. Doduše, tad sam imao oko 20 godina.

Objašnjavali ste da ste silne poslove uspeli koordinirati okupljanjem sposobnijih ljudi od sebe. Da li vaše mlađe kolege danas tako rade?

- Danas su nova vremena i sve je drugačije. Da li moje kolege to rade, ne bih da komentarišem. Mislim da ljubav prema gradu ne postoji danas kao stvarnost kod svih građana, koliko god meni Novi Sad bio mio i drag. Verujem da veliki broj voli svoj grad i o njemu ima lepo mišljenje čemu smo i mi, rukovodeću ljudi doprineli. Moje je bilo da saradnicima stvorim stimulativnu atmosferu. Mislim da je najteže stvoriti koheziju među ljudima da se međusobno poznaju, ispomažu i raduju uspesima koji nisu postignuti u njihovom sektoru, jer su sujeta, sebičnost i uobraženost veoma opasne i zarazne bolesti. Iskustvo mi je pokazalo da svako, posebno ako je na odgovornom mestu treba da je čvrst u principima ali  fleksibilan u metodima primene. Ambiciozne sam podržavao, a one koje su bar na početku bili bojažljivi i neiskusni, hrabrio.

Važili ste za strogog gradonačelnika?

- Jesam, ali tad niko nije otpušten. Bio sam strog prema sebi i prema drugima, ali voleo sam ljude dobre volje i htenja. Praktikovao sam da čim okopne snegovi odem u kontrolu. Svi direkori komunalnih preduzeća, kao i šefovi inspekcija su išli sa mnom. Kad bih uočio nepravilnosti pozivao sam nadležne i ustanovljavao rokove. Obilaske smo završavali uz pasulj. Nakon mesec dana opet bi smo u istom sastavu obišli grad. Naglašavao sam kako ću o njihovom neradu obavestiti štampu. Takvi smo mi ljudi, lakše je otrpeti "ribanje" po sastancima nego javnu bruku. Alkohol je bio strogo zabranjen. Nikad nisu znali kada ću doći u kontrolu. Nisam ljude poimence prozivao, jer smatram da svakog treba poštovati.

Na Tvrđavi s Princom čarlsom (arhiva Jovana Dejanovića) 

Kako je došlo do izmeštanja saobraćaja iz centra grada i sađenja lipa?

- Izmeštanje saobraćaja je moja ideja. Kad je centar temeljno rekonstruisan i najzad pretvoren u pešačku zonu želeo sam da ga oplemenimo jer nije bilo ni jednog stabla. Tražio sam mišljenje Voje Plavšića tada direktora "Zelenila". Insistirao sam da to ne bude šiblje, pa tek naši unuci da mogu uživati u hladovini. Sađenje lipa donetih iz Fruške gore je sjajno uspelo, jer su se sve u Zmaj Jovinoj i Narodnih heroja odlično primile. No, kad sam već bio na radu u Beogradu, prolazeći ulicom primetim da jedno stablo kunja, odmah nazovem tadašnjeg sekretara gradskog komiteta i on mi obeća da će proveriti zašto. Ispostavilo se da je nekim od naših prodavačica bilo lakše da se tako otarase prljave vode, kojom su prale pod radnje, pa su tu lipu svakog dana zalivale deterdžentom. Sa tom “praksom” su odmah prestale i lipa se oporavila.

Novi Sad se sve češće pominje po okršajima kriminalaca. Kako ste vi uspeli da formirate jednu od najefikasniji gradskih policija u zemlji?

- Na moj predlog sektor unutrašnjih poslova preuzeo je Petar Palkovljević Pinki (brat Boška, narodnog heroja koji je poginuo 1942) čija je uloga u reoorganizaciji i radu policije nemerljiva. Tih godina je novosadski gradski sekretarijat za unutrašnje poslove osnovao i prvu žensku jedinicu koja je uspešno birnula o saobraćaju. Sećam se da me je 1975. tokom boravka u Americi na kongresu gradonačelnika novinar pitao o zločinima u Novom Sadu. Objasnio sam da toga kod nas nema. Samo je zabeležen slučaj kad je Gavra prilikom pokušaja obijanja kioska ubio dva pozornika. Brzo je otkriven, uhvaćen, osuđen na smrt i streljan. Međutim, tih godina si mogao zaista svuda slobodno šetati i većih problema nije bilo, jer su to bila neka druga vremena. Danas redovno čitam "Dnevnik" i "Danas". Pratim sve što se dešava u gradu, iako od toga nema velike koristi.

Bili ste domaćin i Titu na dočeku Nove 1977. godine.

- Tito je voleo Novio Sad, posećivao ga često raznim prilikama a svake godine je dolazio na poljoprivredni sajam. Jednom prilikom, u proleće 1976. Dušan Alimpić, tada predsednik Pokrajinskog komiteta partije ga je pitao da u Novom Sadu dočeka Novu godinu. Na to je on zatražio jelovnik i napisao "Ja, Josip Broz Tito, obećavam da ću Novu 1977. čekati u Novom Sadu". Imali smo samo osam meseci da stari hotel "Park" generalno rekonstruišemo. Posebno, jer predsednik je tražio da na dočeku bude čitavo rukovodstvo – federacije, republika i pokrajina. Poslednji put smo bili u takvom sastavu. To je bila i poslednja Nova godina na kojoj su Brozovi viđeni zajedno, jer je Jovanka ubrzo nestala iz javnog života. Tito više nikad nije došao u Novi Sad.

Uz Tita  i Jovanku Broz u hotelu "Park": Doček nove 1977. godine (arhiva Jovana Dejanovića) 

- Inače, moji saradnici su pravili viceve kako sam jedini čovek koji dok govori Tito hvata beleške. Naime, on je zaista pažljivo zapisivao dok sam pričao o rezultatima gradske privrede. Na nju sam bio ponosan i dok sam putovao po Južnoj Americi. Jednom me je na Kubi zaboleo zub, odvedu me u ambulantu nekog gradića i kad sam seo na stomatološku stolicu primetim da ju je proizveo novosadski "Jugodent".

Mnogo negativnih komentara bilo je oko zgrade Srpskog narodnog pozorišta. Šta je uticalo da baš tako izgleda i na tom mestu?

- SNP je decenijama bio podstanar. Sa malim prekidom, jer ga je Lazar Dunđerski od 1895. do 1928. i požara udomio u dvorištu svog hotela, danas "Vojvodina". Bio sam operativac, a za mog mandata zdanje je započeto i završeno. Nisam odlučivao o njegovoj estetici, niti da se zbog širenja trga ruši nekoliko kuća na početku Jevrejske ulice, jer su pripreme trajale 15 godina. Bilo je raspisano više konkursa, uglavnom poništavanih. Nagrađeni radovi nisu se sviđali nekima u gradskoj i pokrajinskoj vlasti, a ni stručnjacima. Posao je poveren poljskom arhitekti Viktoru Jackijeviču, a angažovano je na desetine firmi iz čitave zemlje.
Veliki je za SNP bio doprinos Radomira Raše Radujkova i Rudolfa Bručija. Raša, što god radio, svuda je izgarao, bez obzira da li kao predsednik Matice srpske, direktor izdavačke kuće “Dnevnik”, ministar kulture Vojvodine, gradonačelnik, upravnik SNP ili jedan od osnivača Sterijinog pozorja. Godinama se zalagao da se podigne zgrada pozorišta. Kad su se za to konačno stvorili uslovi bilo je sasvim logično i da predsednik Odbora za izgradnju bude on. Nažalost, često je poboljeva pa sam vremenom, na njegov naširoko obrazložen predlog, ja preuzeo predsedavanje. Prihvatio sam, mada nevoljno i sa dosta rezerve jer nisam bio siguran da u ovoj oblasti imam dovoljno znanja i iskustva. Posao smo završili 28. marta 1981.

Otvaranje radova na izgradnji zgrade SNP (arhiva Jovana Dejanovića)

- Ali ne čine pozorište samo zidovi, treba i kolektiv da je na ponos. Formiran je i Muzički centar, pod čijom su kapom bili opera, balet i filharmonija, a na njegovo čelo postavljen Rudolf  Bruči – kompozitor, dirigent, direktor srednje muzičke škole, te jedan od osnivača i prvi dekan Akademije umetnosti u Novom Sadu. Sa njim nije uvek bilo lako, tačno je znao šta sve njegovim štićenicima treba i nije odustajao dok to ne obezbedi. Prvo je zahtevao stan za Ivanku Lukateli, primabalerinu, tada negde napolju angažovanu. Njegov nastup energičan, gotovo preteći, dakle nema vrdanja. Posle je tražio stan i za jednog klarinetistu Novosađanina, tada, čini mi se, člana Minhenskog simfonijskog orkestra. Rešimo i to. Zatim je doneo spisak, jedno 40 potrebnih instrumenata, inače - ništa od filharmonije. I to je nabavljeno. Na kraju je tražio i kupovinu 12 klavira, za probe svih ansambala. Pitam ga, zar mora toliko, tanki smo sa parama, ali njima je uslovio ostanak na čelu Centra. Nije bio nikakav beskrupulozan megaloman, već čovek sa vizijom, koji kao da je predosećao kakva nas vremena oskudice, naročito za kulturu, čekaju. Bio je radan, čestiti i sposoban čovek najboljih namera, a i moj dobar prijatelj. Mnogo je zadužio Novi Sad, daleko više nego što je dobio zauzvrat. Bar da njegovo ime i stvaralaštvo trajno obeležimo jednom ulicom, trgom ili koncertnom dvoranom u gradu! 

U društvu nedavno preminulog Todora Toze Veselinovića (arhiva Jovana Dejanovića)

Kako je tekla gradnja "Mosta slobode"?

- Novi Sad je imao svoje stalne prihode i bio je finansijski moćan. Nisam se hvalio suficitima u kasi, već na sve strane kukao kako nemamo novca. Za gradnju mosta, sa iskusnom mađarskom firmom specijalizovanom za te poslove potpisan je ugovor za posao vredan 27,5 milion dolara. Taj novac otplaćivali smo narednih sedam godina, plus dve godine grejs perioda. Nije nam to bio preveliki teret. S druge strane, skupa su investicija bili tuneli, te petlja Trandžament i Alibegovac, koje je finansirao budžet Vojvodine. Okupio sam ljude iz Urbisa i tražio da pronađu najjeftinije rešenje, što je i učinjeno. Veliki doprinos je akademika Nikole Hajdina koji je kao glavni projektant i budno pratio izgradnju a potom i rekonstrukciju ovog tragično stradalog mosta. Sećam se kako su ljudi iz beogradskog "Partizanskog puta" tunela došli kod mene da se konsultuju da li da buše brdo ili sklone 300.000 kubika zemjle, izliju prolaze i vrate iskopano. Naravno, prepustio sam da oni, kao stručnjaci, donesu  odluku. Godinama kasnije, kad su NATO bombarderi 1999. sakatili most osetio sam se kao da mi je neko od najrođenijih nestao. Jedva sam dočekao da šest godina kasnije bude rekonstruisan.

Uklapanje poslednjeg dela čelične konstrukcije za spajanje Mosta slobode (arhiva Jovana Dejanovića) 

Uvek ste insistirali da novoizgrađene ustanove otvori neko od uglednih ličnosti koji su stekli poštovanje svojim znanjem i radom, a ne političari.

- Da, tako je i Dom zdravlja otvorila doktorka Mara Ognjanović. Ona je bila u penziji i 35 godina svog života poklonila je deci školskog i predškolskog uzrasta, a na rendgenu su joj prsti stradali. Tad sam zamolio šefa protokola Marka Latova, da ode kod nje, kaže da sam je pozdravio i zamolio da prihvati moju ideju da otvori Dom zdravlja. Želeo sam lično da dođem po nju kolima i da je odvezem do Doma zdravlja, i da je vratim nazad, jer je već bila u godinama. Kad je Latov to rekao Mari, ona se rasplakala, srećna što nije zaboravljena. Takav je bio naš odnos prema ljudima.

Zašto i kako su, nam se, po vašem mišljenju desile "devedesete" i propadalo  većina onoga što ste decenijama gradili?

- Nije morala da se raspadne Jugoslavija, a mislim da su ideje o njenom raspadu pristizale od ljudi koji su je vodili. Nesreća je šta se sve izdešavalo i posledice trpe čak i današanji mladi. Prirodno je da nove generacije donose nešto novo, a šta će se desiti teško će prognozirati i pametniji od mene. Ipak, ostajem i danas, pred kraj svog života, zaljubljenik u naš Novi Sad i želim verovati da će nove generacije raditi sve bolje. Važno je da svako dobije priliku da svojim znanjem i željom da radi, pruži najveći doprinos životu u gradu, a time svom i svoje porodice.

Razovarala: Slađana Aničić
Foto-porteti Jovana Dejanovića: Aleksandar Jovanović