Jovan Matić, muzičar: Ono što ja želim, ravno je nemogućem

Jovan Matić, muzičar: Ono što ja želim, ravno je nemogućem

Naš ovonedeljni sagovornik teško ostaje neprimećen na ulicama Novog Sada. Na licu ima dovoljno šminke da vas vrati u osamdesete, karakterističnu minđušu i svojstven stil odevanja, a nastupi njegovog benda doživljaj su koji se dugo pamti.


Jovan
Matić, poznatiji pod nadimkom Joca Ajkula, rođen je u Smederevu. Često ga nazivaju pravim Novosađaninom, ali i pravim Londoncem, a on se zapravo oseća i kao jedno i kao drugo. Na preporuku Milana Mumina počinje da svira u sastavu Seven Sisters i na taj način stupa na lokalnu muzičku scenu. Intuitivan, zaljubljenik u muziku osamdesetih i devedesetih, Joca menja repertoar benda i daje mu sadašnji naziv – The Gift. Nakon toga odlazi u London, gde provodi četiri presudne godine svog dosadašnjeg života. Vraća se duhovno i umetnički probuđen, tako i utiče na svoj bend, koji je krajem 2016. godine objavio svoj prvi autorski album Dreamoscope.



Gde si rođen? Kako pamtiš odrastanje u Novom Sadu?

- Rođen sam u Smederevu, ja sam vojničko dete. Kao beba živeo sam u Ohridu, pa onda u Bitoli, od pete do sedme godine. Nakon toga se selimo za Beograd gde idem u prvi i drugi razred osnovne škole. U Novi Sad dolazim sa devet godina, u ulicu Đule Molnara. Dobar deo svoje adolescencije i tinejdž razdoblja živim na Bulevaru, u onoj vojnoj zgradi. Kasnije sam se sa sestrom preselio u centar.


"Priznajem, nisam bio otvoren za druge muzičke pravce"


- U gradu su bila dva kafića u koja smo izlazili, "Atrijum" i "DB". Postojala je i "Žuta kuća", kao letnja destinacija. To mesto je postalo popularno ’88 godine. Sećam se, bio sam klinac, ali sam gledao kako postavljaju svirku ispred "Žute kuće", tu sam gledao Obojeni program, Let 3...Kasnije ćemo i mi nastupati u "Žutoj kući" sa sastavom Imperium of Jazz. Sa njima smo dva puta nastupali tamo.

Kako su izgledali tvoji muzički počeci?

- Težak period devedesetih je jedna od glavnih činjenica zašto je Gift cover bend, što mi tad nismo ni znali da se tako zove. Znaš šta smo radili? Došao je rat, a ja sam imao gomilu ploča u kući i mi smo ih jednu po jednu presviravali. Ranije smo na nastupima svirali cele albume i trebalo je nekoliko godina da me članovi benda nateraju da pomešam dva izvođača. Danas je potpuno druga priča, sad je to kao neki radijski set. Priznajem, nisam bio otvoren za druge muzičke pravce. Prvo sam bio mladi gotičar, a kasnije zaluđen britpoper. Za mene je bio značajan sustret sa Milanom Muminom, on je stariji od mene, ali išli smo zajednu u Karlovačku gimnaziju. Vežbao sam sa Mitesersima i čak sam imao nekih dodira sa Bloody Mary, to su moji generacijski drugari. Na tim probama me je Mumin primetio i preporučio bendu Seven Sisters i sa njima je sve počelo.


Kako pamtiš prvi kontakt sa muzikom i ko su ti bili muzički uzori u mladosti?

- Ja sam jedan od prvih đaka koji je voleo kompjutere. Sećam se da sam prvi put zavoleo muziku i nešto me dodaklo u nekoj igrici, išla je ona kretenska, piksel muzika. To je bila rustična muzika, ne tako atraktivna kao danas. Išao sam kod najboljeg drugara da igram igrice i sećam se da je jedna od njih imala pesmu “Careless Whisper“ i mene je ta melodija potpuno dotakla. Prvo sam slušao Žan Mišel Žara, a onda sam došao do Bauhausa. Ima jedna anegdota vezana za to. Gledao sam neki horor i moja sestra je pustila pesmu “The Sky is Gone Out“ i prestravila me, ali sam odmah sutradan slušao tu ploču i zaljubio se zauvek.

"Bouvija sam od početka karijere smatrao nekom vrstom boga"

Piter Marfi mi je definitivno bio najveći uzor od samog starta. Uvek se slušao Bouvi, ali ne mogu da kažem da se razumeo. Ta neka sirova energija koju je Marfi imao odgovarala je mom uzrastu i tačno je pogađala taj neki senzibilitet koji ja osećam kao jedan usamljeni gradski frik. Dakle, Piter Marfi je bio prvi idol, a drugi je bio Bret Anderson, pevač sastava Suede. Gledao sam pet svirki Suedea u Londonu. Jedom prilikom su pravili četiri svirke na kojima su svirali četiri različita albuma, a ja sam uspeo da "upecam" kartu za dve. Bouvija sam od početka moje karijere smatrao nekom vrstom Boga. Tek sada mi je blizak i jako mi je bolno što nije živ. Ne mogu ga nazvati ni uzorom, on je čovek koji je uticao na silne generacije, želim da mu se to pridoda i nikad ne zaboravi. Moja pesma “Bright Star“ je upravo o tome da on ostane kao neki učitelj.


SUSRET S BRETOM ANDERSONOM U LONDONU: "Radio sam s decom, s medvedićima, i bio je neki praznik, mislim Dan zaljubljenih. Sve u svemu, nije bilo lepo vreme, ali imao sam nacrtano srce na licu i kecelju na kojoj su medvedići s srcima, ma k'o kreten sam izgledao. Bio sam na pauzi za ručak, kupovao sam kroasan i ugledam Breta Andersona. Vadim satensko srce i on se potpisuje na njega. Počinjemo razgovor, govorim mu da sam muzičar, a ja drhtim u sebi. Dva meseca sam bio pod utiskom tog razgovora. Sećam se da smo posle stajali u redu za kafu i ja mu govorim da mi je bio san da pričam sa njim“, prepričava nam Joca susret sa jedim od svojih muzičkih uzora.


Kada si otišao u London i kako pamtiš taj period?

- Otišli smo 2009. godine i bili tamo nepune četiri godine. London je pravo mesto za svakoga – bilo kakvog da ste senzibiliteta naći ćete mesto za sebe. U tom gradu sam se spiritualno otvorio, prestao sam da budem blokiran. Kada sam došao iz Londona skupio sam hrabrost da preduzmem određene poteze. Svi mi strepimo kako ćemo sutra živeti, ali kada ste u Londonu shvatate da taj strah ne sme da vas sputava da budete kreativni.


U oktobru 2016. godine izlazi prvi autorski album Gifta pod nazivom Dreamoscope. Jesi li ti dao ime albumu i kakvi su utisci o njemu sada, više od godinu dana posle objavljivanja?

- Naziv albuma je nastao još u Engleskoj, prvobitno kao naslov za pesmu. To je sanjarenje da postaneš zvezda i mogu da ti kažem da sam za ovih godinu dana saznao šta je njima u glavi. Tačno znam kako se, što sam saznao kroz neke biografije i filmove, nekad osećao Bouvi, kako se osećao Dejv Gahan. Prolazim kroz slično.

"Upotrebna vrednost albuma je još uvek aktivna – zato što on još uvek ima šta da kaže"


- Prvi album je samo početak. Na neki način on je jako teška kategorija, jer opisuje prethodnih 15-20 godina moje kreativnosti. Dreamoscope je zato što su to sličice razmišljanja. Upotrebna vrednost albuma je još uvek aktivna, zato što on još uvek ima šta da kaže. Često ga još uvek slušam i otkrivam. Mislim da je daleko popularniji sada, nego na samom početku kada je bila ta ekspanzja. Kada je izašao u oktobru, privukli smo svu pažnju, ali ljudi su već posle slušanja dve pesme shvatili da moraju da mu se posvete. I onaj ko jeste posvetio vreme, počevši od kritičara i novinara, on ga je sigurno shvatio. Tekstove sam ja pisao, a aranžmane smo radili zajedno. Sećam se da sam za tri dana napisao tri pesme: “Suočen s istinom“, “Ne iskači“ i “Da li si srećna“, pesmu koja je posvećena mojoj majci. Ta pesma je jedan interesantan revanš.

PET ALBUMA KOJIMA SE RADO VRAĆAM: "Love and Rockets (od istoimenog sastava), The Sky’s gone Out (Bauhaus), Floodland (The Sisters of Mercy), Treasure (Cocteau Twins) i Tender Prey (Nick Cave and the Bad Seeds)“, naš ovonedeljni sagovornik nam otkriva muzička ostvarenja koja uvek rado sluša.


Često u intervjuima naglašavaš da iza Gifta stoji ozbiljan tim ljudi i da praktikujete neku vrstu sportskog rokenrola. Koliko je bitna određena doza pragmatičnosti u muzičkoj industiji?

- Sama muzička industrija je u nekoj vrsti krize, a sama industrija je takva. Beskrupulozna je, moraš da se uklopiš u formular da li si zanimljiv, da li imaš dobre tekstove, da li dobro izgledaš i imaš dobru produkciju. Ali nigde na tom papiru ne postoji “ono“, dok sve ovo prethodno mora da se podrazumeva. Svi bendovi poslednjih 15 godina samo ispunjavaju uslove, a u tim uslovima je jako teško reći da li imaju “ono“. Danas je teško, jer je zasićeno tržište, svi želimo neki plasman. Danas je teško i bendu kao što je Placebo. Njihova slava nije ništa posebno, oni to rade iskreno i vrlo predano, ali ne mogu da menjaju stvarnost i prave revoluciju, a to je ono što mi svi želimo. Trenutno jako želimo da izađemo iz cover muzike, zato što bi to značilo da ćemo napraviti neku revoluciju. Mi smo tim koji pokušava da zaštiti simbole koji nestaju.

"The Gift je tim koji pokušava da zaštiti simbole koji nestaju"


- Nisam pragmatičan, nego skroman i realističan. Ono što ja želim, ravno je nemogućem. Tu nema mesta za rokenrol aroganciju, ali ko zna kako bi izgledao jedan Joca Ajkula kao lik iz osamedesetih.

BORBA ZA KOŠULJU NA EXITU: "Morisi je bacio jednu svoju košulju, koju čuvam i dan-danas. Trenutno je kod našeg basiste Žarka. U pitanju je ljubičasta Prada košulja, koja je bila utopljena u neki Kavalijev parfem. Nisam je prao neko vreme. Kada je bačena košulja, bila je prava borba, koja je trajala petnaestak minuta. Pošto Morisi generalno ne voli ljudski rod, a posebno žene, mislim da je košulja bila namenjena meni. Neko vreme sam je nosio na svirkama. Za mene je te godine videti Morisija bilo ubistveno irealno, to je najneverovatnija stvar koja se desila u ovoj državi u pretnodnih 200 godina“, naša ovonedeljna gradska faca nam otriva anegdotu sa Exita 2006.


Tvoja draga, kako je najčešće nazivaš, Dragana, svima poznatija kao Gaga, jako je bitan deo Gifta, iako nije na bini. Koliko ti je važna njena podrška?

- Ona se oseća kao deo benda i ona jeste član benda. Rokenrol fenomen nije samo onaj ko je zaposlen, ja bih u to uključio čak i publiku. Na svakoj svirci ima desetak žestokih fanova, koji su jako povezani sa nama i mi bez njih ne možemo.


- Pre nje nisam verovao da neko može da bude sa mnom. Vaspitan sam da želim ljubav, a ne samo seks. Uvek sam se osećao usamljeno i želeo sam to da podelim sa jednom osobom i ona je bukvalno kao neko koga sam crtao, kao nekoga s kim želim da provedem ostatak života. Isto tako mogu da kažem da sam ja za nju, ali ono što je kod nje intresantno je da ona ima mnogo razumevanja. To je žena koja je imala žešću petlju da se uplete sa likom kao što sam ja. Ona je osoba koja misli umesto mene, jer zna kako ja mislim. Ukoliko moje misli previše odlutaju, ona zna kako Joca Ajkula razmišlja kada je na zemlji. Ona je jedinstveno stvorenje, i u biografijama Bouvija i Dejva Gana imate osobu koja je srce svega toga što je bend. Ne mogu a da ne izdvojim osobu koja sa mnom deli emotivni i kreativni život. Emotivni rezultira kreativnim, jako je sve živo i nestvarno. Naša menadžerka, ili moja žena, je za mene zauvek nedostižna i to je ono što nosi tu energiju.

" Vaspitan sam da želim ljubav, a ne samo seks"

Šta je potrebno da bi neko bio gradska faca?

- Naša pesma “Gift song“ govori o tome. Hodaš sam, imaš neki čudan osećaj, viđaš ljude na ulici, shvataš da si drugačiji i nisi siguran da li da se osećaš moćno zbog toga ili jako usamljeno. Sličan tekst je bio i kod Slobodan Tišme, koji je za mene bio uzor. Sećam se da sam sa 17 godina bio kod njega kući, pričali smo o svemu. Znaš ko je Gradska faca? Aleksandar Apić! Predložio sam ga za naj Novosađanina, iako je on iz Žablja. On je pravi primer. Ima sve – basista je, sređuje svirke, svuda priča, na pravom je mestu kad treba.



Razgovarala:
Mirela Kuč
Fotografije: Aleksandar Jovanović, privatna arhiva Jovana Matića

Oceni vest:
30
68

* Sva polja su obavezna

Pošalji fotografiju uz komentar (do 2MB)

Ovaj članak još uvek nije komentarisan

novosađani auto-kuća stojanov horoskop istraživanje Srbija Hitna pomoć novosadsko porodilište Isključenje struje matičar isključenja struje elektrovojvodina bebe jkp novosadska toplana novorođenčad Vreme u Novom Sadu RHMZ Petrovaradin gradonačelnik Novog Sada Miloš Vučević vremenska prognoza novi sad štrand horoskopski znaci servisne informacije novi sad betanija MUP prognoza vremena Republički hidrometeorološki zavod novi sad MUP Srbije bez struje klinika za ginekologiju i akušerstvo