Jovan Obradović Shpira, multimedijalista: Volim da istražujem, to me uvek “vozi”

Našeg ovonedeljnog sagovornika u rubrici Gradske face većina ljubitelja muzike (trenutno) zna prvenstveno kao lidera novosadske grupe Don't Touch Anything (DTA), ali i kao talentovanog dizajnera i street art umetnika.

Jovan Obradović Shpira  završio je srednju Školu za dizajn "Bogdan Šuput" u Novom Sadu i Akademiju lepih umetnosti u Beogradu, smer grafički dizajn. Jedna je od onih osoba koje stalno nešto istražuju, te ga srećemo u raznim kreativnim oblastima – tipografija, grafički i veb dizajn, multimedija, grafiti/streetart, muzika, a često radi i remikse za bendove, kao i muziku za filmove i reklame, a odskora i za pozorišne predstave. Sarađivao je i s bendovima Trance Balkan Desorganisation i Hain Teny, kolektivom Baseline…

Otkrijte ko je uticao na njegovo muzičko razmišljanje i raspoloženje, šta se uvek nalazi na njegovoj plejlisti, koje sve instrumente svira, i – zašto je u njega bio uperen kalašnjikov.

Pitaću te "kako si" na jedan drugačiji način: kako ovih dana izgleda tvoja plejlista, šta slušaš? I jesi li od onih čiji saundtrek ilustruje raspoloženje, ili pak spadaš u one koji slušaju stvari upravo suprotne onome kako se osećaju?

- U poslednje vreme baš dosta slušam Young Fathers – likove što su nedavno uradili stvar “Voodoo in my blood” sa Massive Attack – baš mi je žao što ih ljudi ovde ne kontaju više. Death Grips, Beck mi je standardno uvek na plejlisti, Dead Rider mi je odličan bend, skoro sam ih provalio. Zavisi, nekad ilustruje, nekad je suprotno od onoga kako sam raspoložen. Mračnu muziku uglavnom slušam uveče, a kad se probudim volim da slušam ambijent, npr. radio emisiju “Morning Glory”.

Jedna si od onih osoba koje stalno nešto istražuju, krećeš se u raznim kreativnim oblastima, uvek si prisutan i stalno iznenađuješ. Odakle potreba za stalnom promenom? Da li je sve to tvoj način da iskažeš stav o onome što te okružuje, poput nekakvog megafona, ili je to potreba da ostaviš nešto iza sebe ili nešto deseto? I šta još nisi radio, a misliš da bi trebao da probaš?

- Dosadno je kad stalno radiš istu stvar, volim da istražujem, to me uvek “vozi”. Volim da probam svašta, da vidim šta mi prija u kreativnom smislu, koji filing mi proizvodi. Voleo bih još svašta da probam, postoji  gomila stvari koje spajaju kreativu i tehnologiju. To je baš zanimljivo, a mogućnosti su beskonačne.

Kada si počeo da se baviš muzikom? Ko je najviše uticao na tvoje muzičko stvaralaštvo? Kako se tvoj zvuk razvijao tokom odrastanja? Koje sve instrumente sviraš?

- Kad sam imao devet godina, sa drugarima iz ulice sam napravio bend, i to je trajalo neko vreme. Posle me je buraz upoznao sa ekipom iz bendova Boye i Obojeni Program, pa smo im svirali kao predgrupa. U jednom momentu, kad sam još bio u osnovnoj, drugi buraz se vratio iz Španije, tamo je radio u nekom klubu, i pustio mi je neke tehno, gabba kasete, to me je potpuno izbezumilo – saznanje da možeš da praviš muziku na kompjuteru. Nabavio sam program, FastTracker, i počeo da radim neku svoju muziku. To je baš zvučalo smešno, ali pokušavao sam sám da shvatim kako to sve funkcioniše – nije bilo interneta i ovakvog pristupa informacijama. U tom periodu sam radio neke razne vrste elektronike, radio elektroniku na jednom od albuma Obojenog Programa, pomagao drugarima oko njihovog hiphop benda – mislim da je to jedan od prvih novosadskih hiphop bendova, Playagain, a Northclick je logični nastavak svega. Kasnije sam upoznao Mošu, sa kojim sam radio Analogue Synthesis i N.S.P.D. – trance i industrial projekat, i ekipu sa kojom sam radio Hain Teny godinama, kao MC i producent. Negde 2006. Me je Bebec zvao da radimo projekat koji je izrastao u bend Trance Balkan Desorganisation, u kojem su svirali i Cina i Dj Dee (svirao je bubanj u Shpirinom prvom bendu, i još uvek je član Hain Tenyja). GMS i ja smo na poziv Peđe Pejića radili album za Muhu Blackstazyja. Paralelno sa tim nekim stvarima, dugo sam bio MC u Baseline kolektivu, to je ekipa koja radi drum’n’bass i bass music žurke, a stalno radim neke remikse za bendove…

Ljudi sa kojima sviram definitivno najviše utiču na moju muziku, ta neka razmena ideja. Čini mi se da sad pokušavam da delimično minimalizujem stvari koje radim, sa manje ili više uspeha.

Što se tiče instrumenata ne sviram ni jedan, i sviram sve... Ne mogu da kažem za sebe da sam dovoljno dobar da bi se mogao nazvati gitaristom ili klavijaturistom, ali možda osim vokala, najčešće sviram klavijature dok radim muziku, a najviše volim da sviram distorziranu bass gitaru.

Član si benda Don't Touch Anything (DTA) od osnivanja, 2013. godine. Pored sjajnog vokala koji bend ima, bilo bi lepo da pomenemo i ostale članove!

- Bend smo započeli Moša - Terrabeats Concept i ja, posle je tu bio i Lordan Skenderović na trubi, a sada su u bendu Marko Simić na bubnju, Marko Čokulov na bass gitari, i Nebojša Simić - Nebes koji je zadužen za live sound.

Trenutno promovišete singl “Echoes“, odnosno video koji je za vas režirao Miloš Pušić. Ima li smisla snimati video-spotove u Srbiji?

- Možda u televizijskom smislu i nema svrhe snimati spotove, pošto nema puno emisija gde možeš da ih pustiš, ali ionako na teveu nema šta puno da se vidi. Ali u smislu promocije na netu, sigurno je bolje imati spot nego samo aploudovati pesmu. Sad treba da dovršimo live video za obradu Skeptine pesme “Shutdown“, koji smo snimali nedavno u Fabrici, a koji je takođe radio Miloš Pušić.

Na koji način biraš ljude sa kojima sarađuješ?

- Neka poznanstva se prosto dogode, ili čujem i vidim šta taj neko drugi radi, zainteresujem se, i zamislim šta bih mogao da radim sa tom osobom. Mislim da su u pitanju vajb, prijatelji sa kojima voliš da radiš, nekako to sve teče logično.

Ultra zvučni sessioni su, pored zabave, uvek i dobra prilika za muzičare koji tek traže svoju priliku. Kako ste došli na ideju da započnete seriju ovakvih muzičkih radionica?

- Džem sešni su uvek interesantni, tako da je bilo logično da napravimo nešto što bi imalo formu, ne samo kao, “skupe se ljudi pa svi odjednom sviraju ko šta stigne”. Prvo smo mislili da muzičari ne treba da znaju sa kim sviraju do poslednjeg momenta, kasnije smo shvatili da ne može tako da funkcioniše, i da, na primer, jedan set ne treba da traje duže od 45 minuta (iako to nikad nije baš toliko striktno). U prvom momentu smo mislili da ne treba da bude više od dva seta, zbog svih komplikacija koje donosi više setova, samim tim i muzičara, a posle prvog eventa smo odlučili da ih uvek bude tri, plus otvoreni. Jako je dobro što se muzičari koji se ne poznaju do tog momenta, na sešnima upoznaju kroz svirku.

Komponovao si muziku za predstavu "Petar Pan" i publika je oduševljena. Možeš li podeliti sa našim čitaocima najzanimljivije segmente kreiranja muzike za pozorište?

- Zanimljivo mi je što u muzici za predstavu ne postoji neki finalan tajming, nego moraš da imaš malo "lufta", jer se sve događa u realnom vremenu, i moguće je da stvari traju kraće ili duže nego što si zamislio. Super mi je što sam po prvi put prisustvovao stvaranju koreografije za muziku koju sam radio. Da sam imao mobilnu opremu, koju sada imam, verovatno bih radio muziku direktno na probama. Predstava će uskoro ponovo početi da se igra u Pozorištu mladih, pa eto prilike da svi oni koji je još nisu pogledali vide kako sve to izgleda.

Zloupotreba muzike, odnosno njeno korišćenje za ciljeve kojima nije namenjena, aktuelna je poslednjih godina. Možeš li na ličnom primeru da prokomentarišeš ovu pojavu?

- Meni se, na svu sreću, nije dogodilo da neko koristi moju muziku bez dozvole, svi uvek pitaju kad hoće nešto da koriste. Ali verujem da je strašno kad zatekneš nešto što si radio negde gde ne bi trebalo da postoji.

Ispričaj našim čitaocima malo o svojim počecima u dizajnu – kada te je počeo zanimati, kada si shvatio da se njime želiš baviti?

- Kada sam bio mali crtao sam stalno i po svemu, a onda sam negde u osnovnoj shvatio da bih voleo da se bavim nečim što ima veze sa tim. Moj rođak Milan je tada išao u "Bogdan Šuput", odveo me je tamo par puta, posle toga sam bio potpuno siguran da želim tamo da idem u srednju (smeh). Upisao sam "Bogdan Šuput", smer grafički dizajn, posle toga sam bio par meseci na arhitekturi na FTN, ali sam shvatio da mi je to suviše dramatično (smeh), tako da sam posle završio Akademiju lepih umetnosti u Beogradu, smer grafički dizajn. Imao sam sreće da mi prvi posao bude u sjajnom studiju Peter Gregson, ako ne i najboljem u Srbiji, tamo sam puno naučio od Marijane i Jove, a sada radim freelance.

Tipografija je važan element u tvom poslu. Možeš li mi reći koji je tvoj omiljeni font, ili možda više njih?

- Gotham mi je omiljeni za neke neutralne situacije, volim Chalet Comprime, jako je elegantan i takođe relativno neutralan. Oduševljen sam fontovima koje je radio drugar Petar Ačanski: Bold Brush, koji je odličan tag font, i Schoolstop. Volim sve što rade HVD fonts i Fontfabric.

A grafiti/street art - jesu li to samo lepa slova ili šalješ neku poruku? Gde si sve crtao grafite?

- Kad crtam graffite više je u pitanju samo estetika, kad radim neki street art to budu uglavnom stvari sa nekom porukom, iako, kako god okreneš, u svojoj srži je to neki bunt. U periodu dok sam stvarno bio aktivan sa grafitima, crtao sam u Beogradu, Banja Luci, Subotici, Senti, jam u Bugojnu, radili smo street art u jednoj instituciji u gradu Livorno, u Italiji...

Rekla bih da je poenta slova da, čak i kad nije jasno šta tačno piše, bude jasno ko ih je radio – po boji, po potezu, po stilu. Kako bi opisao svoja slova? Po čemu su ona prepoznatljiva?

- Imam par stilova koje crtam kad su u pitanju graffiti, možda bi moji 3D radovi bili nešto što me prezentuje najbolje, a ovi drugi stilovi su prilično neka elegantna wildstyle slova. Za street art bih rekao da je u pitanju neki sirovi hand drawn bold stil. Iako, i 3D mi je prilično sirov.

Da li je Novi Sad dovoljno urbana sredina za grafite i nedostaje li mu još površina gde bi umetnici poput tebe mogli da se ostvare? Koje bi novosadske grafiti/street art umetnike izdvojio?

- Mislim da jeste dovoljno urbana sredina za grafite, s tim da bi bilo super da ima još legalnih zidova poput stadiona Kabela. Oduševljava me Star-Stu, skoro je u nekom napuštenom prostoru radio grafiti izložbu na zidovima, potpuno neverovatan događaj! Tu su uvek i Risk, Jar, šteta što Just ne crta toliko često, obožavam njegove nepredvidive stilove.

Opiši nam svoje najekstremnije crtanje…

- Jednom smo, u periodu pre 5. Oktobra, nas četvorica (Just, Oner, Risk i ja) otišli da crtamo neka srebra u jednom od haustora u centru. Nismo ni počeli, tek je drugar navukao rukavice i počeo da crta prvu liniju, a peti lik, koji je gledao šta se događa, viknuo nam je da dolaze panduri... I, kao, šta ćemo sad, idemo brzim korakom dalje u haustor, a sekund posle što smo krenuli čujemo iza sebe: "Stoj, pucaću!". Okrenemo se i vidimo da su uperili kalašnjikove u nas i smrznemo se. Pobacaju nas sve na pod, ne smemo da se pomeramo, ni da vadimo lične karte koje su u džepovima, nego im govorimo odakle da ih uzmu. Oni krenu da nas proveravaju Motorolama, koje im ne rade baš najbolje i počnu da nas ubeđuju da smo, zbog rukavica koje imamo na rukama, bili u krađi, a mi smo u fazonu: pogledajte skice i sprejeve u torbama, videćete da nismo išli da krademo. Oni otvore jednu od torbi, od drugara koji vozi skejt, i nađu mu neki ključ... agonija, ne možes sada to da objasniš. To je sve trajalo pola sata, baš dramatično dok im nije proradila Motorola, proverili nas i čuju na Motoroli: "Beži prema Limanu…", a mi svi u sebi: "Hvala bogu". Puste nas da ustanemo sa klasičnom rečenicom – "Ako vas opet uhvatimo..." – i odjure da uhvate lopova.

Jednom sam pao sa nadstrešnice (na koju sam se bio popeo da bih crtao), dok sam pokušavao da siđem, zamalo da slomim glavu. Nisam baš jako spretan, zato i nisam pokušavao da radim neke suviše ekstremne akcije (smeh).

Koji bi poslovni projekt (ili projekte), bilo samostalan ili nastao u saradnji s nekim, voleo izdvojiti?

- Sigurno bih u dizajnu bio u pitanju Skeleton typography, projekat za Know Yourself Inc (SAD). Od njega sam, u jednom momentu, napravio i izložbu. U pitanju je serija tipografskih radova uz pomoć kojih deca, a i stariji uče o anatomiji, svaka kost na sebi ima iscrtan svoj naziv. 

Kreativan si, produktivan i poznat. Omogućavaju li ti ova tri pojma da normalno živiš u finansijskom smislu?

- S obzirom na to da većinu posla, mislim na dizajn, radim freelance na internetu, finansije variraju, ali meni je najbitnije da uživam u onome što radim. Super je što ljudi koji me ovde znaju, znaju čime se bavim i uvek me zovu na neke zanimljive, kreativne projekte.

SINONIM ZA SLOBODNO VREME: "Najviše volim da izlazim u "Izbu", to je neka baza. Ljudi čine ovo mesto nezamenljivim, a uvek imaš neku izložbu, koncert ili film koji možeš da pogledaš. Hvala Mare! Generalno, volim da idem na žurke i koncerte, zavisi gde se šta dešava u određenom momentu", otkriva nam Shpira svoje idealno mesto za provod i druženje u Novom Sadu.

Iako deluje nelogično za društvo koje se nalazi u nezavidnom stanju, ali svedoci smo toga da se dešavaju brojne kulturne akcije (naročito tokom monotonih letnjih dana). Kakav ti je stav o Novom Sadu kao evropskoj prestonici kulture?

- To mi sve zvuči apsurdno, ljudi koji žive ovde znaju zašto. Okej, imamo festivale i sve je to kul, ali ne možeš se prodavati za grad kulture ako se gase izložbeni prostori. Miloš Pušić je baš nedavno rekao: "Da mogu, ukinuli bi kulturu, to je nepotreban trošak".

Po čemu bi voleo da te pamti novosadska javnost, a po čemu bliski ljudi?

- Po ponekad dobroj frizuri (smeh). Prijatelji znaju, možda to neko moje ludilo.

Reci mi za kraj, poznaješ li nekoga u Novom Sadu za koga možeš reći da je prava gradska faca?

- Ima puno zanimljivih ljudi, ovaj put bih pomenuo Dragana Matića, profesora na odseku za slikarstvo.