Jovica Oluški, bivši narkoman: Ne postoje lake i teške droge, sve vode ka istom

Kao dete, osećao se zanemarenim i nedovoljno voljenim. U pubertetskom periodu izlaz iz stanja napetosti potražio je u zagrljaju droge. Kada narkomanija zakuca na vrata, tada normalan život prestaje, što je shvatio godinama posle i učinio sve da izađe iz tog pakla. Danas se trudi da mladim generacijama predoči kakve sve opasnosti nosi ova vrsta zavisnosti, ali i skrene pažnju roditeljima na razloge ulaska dece u istu.

Jovica Oluški rođen je 1971. godine u Sremskoj Mitrovici, ali se već sa dve godine sa porodicom preselio u Novi Sad, na Liman, u Balzakovu ulicu. Po zanimanju je moler-farbar i danas se time i bavi. Ima suprugu i troje dece, a svoje slobodno vreme posvećuje edukacijama omladine o narkomaniji.

Biti narkoman je slojevit problem, koji ne predstavlja samo konzumiranje droge. Uključuje i mnoge promene ponašanja i način razmišljanja. Stoga smo sa našim današnjim sagovornikom dotakli svega toga – od najčešćih razloga za početak drogiranja, uticaja porodice i društva, načina na koje može da se izađe iz ovog problema, diskriminacije i mnogo toga drugog, ali i onog najvažnijeg – brige celokupnog društva i prevencije da do toga ni ne dođe.

Kakvo je bilo tvoje detinjstvo?

– Moj otac je bio trgovački putnik, stalno je radio i dosta bio odsutan. Majka je bila zauzeta svojim poslom i održavanjem domaćinstva. Imam stariju sestru, a meni su, kao mlađem, nekako sve opraštali i puštali me. Nisam imao kontrolu, koje je trebalo da bude. U školi nisam bio bajan. Bio sam zbunjen. Imao sam gomilu pitanja, a nisam imao koga da pitam, pa sam rano naučio da ne postavljam pitanja. Sada znam da to nije bilo dobro. Oca sam doživeo kao problematičnu figuru, nije bio tu, a i kad je bio, nije mi davao dovoljno pažnje. Nije on to radio namerno, bio je emocionalno nezreo. Dok god sam mu zamerao, ja sam imao problem, pa sam morao da raščistim s tim, da mu na neki način oprostim i da zatvorim ta vrata, ali tek mnogo godina kasnije.

Imao sam gomilu pitanja, a nisam imao koga da pitam, pa sam rano naučio da ne postavljam pitanja

Sticajem kakvih okolnosti si ušao u svet narkomanije?

– Stalno sam se loše osećao. Tražio sam izlaz iz tog osećanja nevoljenosti, odbačenosti. Negde sa 14 godina krenuo sam da izlazim, pijem pivo, pušim. Uhvatio sam se sa nekim starijim društvom koje je konzumiralo marihuanu i tu sam i ja krenuo. Pri toj promeni svesti nisam osećao bol koji sam stalno osećao. Kad sam uzeo marihuanu, opustio bih se od stalnog osećaja napetosti. Posle nekoliko godina, marihuana mi nije bila dovoljna, pa sam prešao na trodone, LSD, heroin i sve i svašta. Od nas šestoro iz tog društva, koji smo krenuli sa marihuanom, jedan se izvukao, dvoje su mrtvi, dvoje su na metadonu. Trodon je devedesetih bio u slobodnoj prodaji i time lako dostupan.

Kako si uspeo da se izvučeš iz kandži narkomanije?

– Dvadeset godina sam bio u tome, ali poslednjih 10 sam želeo da se skinem. Sedam, osam puta sam pokušavao, prestajao, pa se vraćao. Išao sam kod psihoterapeuta, boravio u beogradskoj bolnici za bolesti zavisnosti, međutim opet bih počeo da se drogiram. Veći problem od fizičke zavisnosti bila je psihička. U jednom periodu gde sam 10 meseci bio čist, upoznao sam svoju bivšu ženu, koja nije bila iz tog sveta. Venčali smo se, kupili stan i posle godinu dana, kada je prvom prilikom otputovala, ja sam uzeo drogu. Nakon godinu dana smo se razišli, pa sam opet doživeo osećaj odbačenosti. Kad si zavistan, svi oko tebe su u tom problemu. Usledio je težak period, gde sam se intenzivno drogirao, a svaki fiks je bio potencijalno smrtonosan. Bile su prisutne i suicidne misli. Onda sam čuo za rehabilitacioni centar "Raskršće", gde sam proveo 18 meseci. Program se sastoji iz radne terapije i duhovnog dela, a imali smo i svako svog mentora. Taj program se zasniva na veri u Boga. Bilo mi je lako da poverujem u Boga, tako da je to predstavljalo dobar početak. Nakon tog početka, potrebno je da svako dalje istraži i pronađe svoj duhovni put. Trebalo mi je tri, četiri godine da se vratim na pravi put.

Važnije je mladima dati podršku, ljubav i pažnju od materijalnih stvari. Na njima ostaje ovaj svet i mi ih moramo opremiti da se izbore sa svim

Zasnovao si radni odnos i formirao porodicu?

– Na rehabilitaciji sam upoznao i svoju sadašnju suprugu, ona je završila isti program. Sada imamo troje dece, sina od šest i ćerke od četiri i po i od tri godine. Ja sam moler-farbar i nije lako, nemam uvek posla, pogotovo kad nije sezona, a supruga je nezaposlena. Imam svoju firmu, radim sam, posao je fizički naporan i razmišljam šta ću dalje, jer želim dalje.

Šta je glavni uzrok što mladi počnu da konzumiraju neku od droga? Šta ih "gurne" u to?

– Osećaj odbačenosti, loša slika o sebi, nezadovoljstvo, loša emocija. Verujem da to dolazi od neadekvatne edukacije i nedisciplinovanja. Nisu svesni da postoji druga opcija. Psiholozi tvrde da svaka zavisnost vuče korene iz detinjstva, ukoliko roditelj nije dovoljno prisutan uz svoje dete. Roditelji su često prezauzeti svojim obavezama. To što ćeš imati da im kupiš original patike nije ljubav. Važnije je dati im podršku, ljubav i pažnju od materijalnih stvari. Na njima ostaje ovaj svet i mi ih moramo opremiti da se izbore sa svim. Mislim da je problem u celom društvu. Ponude droge će uvek biti. Potrebno je pomoći deci da nađu svrhu u svom životu, a droga to sigurno nije.

Imaš li neku predstavu o tome kakvi tipovi ličnosti su najpodložniji tome? Ili su više u pitanju životne okolnosti?

– Postoje i neke genetske predispozicije, ali to opet ne treba da odredi nečiji život. Ukoliko je nečiji otac alkoholičar, tuče ga i maltretira, ne znači da taj neko mora da postane zavisnik. A većina zavisnika dolazi iz sličnih priča.

Šta bi savetovao mladima koji se sada nalaze u tom paklu?

– Da izađu iz tog pakla, ali to zvuči naivno, jer nije dovoljno reći im. Bitna je odluka. Mora i može da im klikne da je dosta toga. Ipak, radije dajem savet mladima koji još razmišljaju o tome, koji su još uvek na početku. To nije samo zabava. Nikad ne znaš kakvu drogu ćeš dobiti, možeš da imaš trenutne posledice, da dobiješ psihičke poremećaje do kraja života. Rekreativno drogiranje vodi u stalno, a onda postaješ zavisnik. A to niko ne želi. Niko, kada je počinjao da se drogira, nije zamišljao da će doći u fazu da vara, krade i otima da bi došao do droge, ali droga do toga vodi.

Porodica ima jako veliku ulogu. Pričom i, ukoliko se desi, prihvatanjem problema i pomaganjem da se krene na rehabilitaciju. Moji roditelji su poricali problem, iako su mi davali novac za drogu.

Da li si nailazio na diskriminaciju?

– Diskriminacija se dešava mnogo posle. To je ona varijanta: jednom narkoman – uvek narkoman. Međutim, ja to ne dozvoljavam. Ja sam ponosan na sebe što sam izašao iz toga i ne pridajem puno pažnje na to šta drugi misle o meni. Vrlo često narkomane anatemišu time da su sami izabrali da se nađu u problemu. Dokazano je da se to ne bira, to se desi, kao i bolest. To ne znači da treba biti previše blag prema narkomanima, jer svaki od njih je jedan manipulant.

Danas i sam edukuješ mlade o štetnosti droga. Gde se održavaju te edukacije? Kako mladi reaguju? Koliko je važna prevencija?

– Edukacije držim pri organizaciji "Marita zapadni Balkan", a sedište im je u Norveškoj i postoje već 40 godina. Moto je "Prestani pre nego što počneš", jer je mnogo pametnije ne ulaziti u tu priču. Radim po srednjim školama u celoj Srbiji. Mladi super reaguju, slušaju me, imam jako dobar kontakt sa njima. Umem da prepoznam i one koji su već "kritični" i onda se na njih i najviše fokusiram, jer nisu svesni šta ih čeka. Dosta njih bude šokirano, drži im pažnju, uvek posle imaju pitanja. Kakav god problem da imaju sve može da se reši. U prevenciji ne pričam mnogo o prošlosti, prošlost se ne može promeniti. Pričam o tome da činjenica da smo zanemareni, pa čak i zlostavljani, ne mora da odredi našu budućnost. Sve što imamo je ovaj trenutak. Iz prošlosti nosiš samo iskustvo. Treba rasvetliti prošlost, ali treba i naći rešenje. Pokušavam da im ukažem na to da oni sami mogu da imaju kontrolu nad svojim životom i nad svojim emocijama.

Šta kažeš za podelu na lake i teške droge?

– Ne postoji. Sve vode ka istom.

Danas su aktuelne nove vrste droga, često u vidu tabletica ili bombonica? Koliko je teško ili lako dođi do njih?

– Da, to se promenilo od mog vremena. Sad su popularne takozvane "brze droge", kao što su spid, ekstazi i slično. Kad su počele da se pojavljuju, tada sam radio u "Raskršću" i dolazili su nam zavisnici od toga. Sa njima je mnogo teže raditi nego sa "dobrim starim heroinskim zavisnicima", jer je njima psiha prilično oštećena i da treba više vremena da se regeneriše, kao i vreme da shvate da imaju problem. Mnogi od njih i završe na kraju na heroinu.

Šta je najgore, a šta najbolje što ti se desilo u životu?

– Najgore mi je što sam se rodio (smeh). Žao mi je što sam morao da prođem kroz sve to, voleo bih da sam ranije shvatio neke stvari. Sa druge strane, da nisam prošao kroz sve to, nikad ne bih naučio ovo, ja tako gledam na život. Da nisam sve ovo doživeo, ja ne bih bio gde sam sada, u ovom trenutku u svom životu. Nikad ne bih dosegao ove mentalne i duhovne sposobnosti koje sad imam koje mogu da prenesem i svojoj, a i tuđoj deci. Najbolje što mi se desilo su moja deca. Znam da mi tek predstoji život.

Šta društvo može da učini da se pojedinci koji dolaze iz marginalizovanih zajednica osećaju prihvaćenijim?

– Treba da radi na prevenciji loših osećanja i loših odluka. Edukacija roditelja i mladih ljudi od 14, 15 godina je jako važna. Potrebno je isticati duhovni aspekt, jer postoji mnogo više od onoga što nudi materijalni svet. A on može da se postigne samo ličnim radom.