KAFANOLOGIJA: Novosadske kafanske čarlame

KAFANOLOGIJA: Novosadske kafanske čarlame

Nedavno je u izdanju Gradske biblioteke u Novom Sadu objavljena, slobodno mogu da kažem, po meni jako bitna knjiga za grad, a to su "Šetnje po Novom Sadu", našeg slavnog i znamenitog sugrađanina dr Ilije Ognjanovića - Abukazema, savremenika Zmaja, Miletića i ostalih velikana prošlosti novosadske. Abukazem je na šaljiv način opisivao sve zgode i nezgode onovremenog gradskog nobl društva, a te anegdote su se dugo vremena prepričavale po starim novosadskim kafanama. Da čujemo neke od njih...

Vrativši se iz Beča sa lekarskom titulom i diplomom, Zmaj razglasi po Novom Sadu da će on “najviše lečiti bolesti grla, jer je to najviše proučavao”. Uz tu vest pronela se i druga, da će “ordinacija doktora Jovana Jovanovića-Zmaja biti u kući u kojoj se nalazi kafana ‘Kod slavine’”. Novi “siposimum” jedva dočeka ovu vest i kao da nikome od njih danima nije silazila sa usana. Emil Savić, kojem bi se “vreća šala i dosetaka otvarala da sve seva čim bi se kucnuo čašom sa nekim”, upriliči prvu zgodu da Joci Kišu (Zmaju) napravi “čarlamu”. Uz to, ko ga znao kako, o tom neobičnom izboru baš te kuće za lekarsku ordinaciju čulo se čak i do Beča.

Ilija Ognjanović, tad još student medicine, čim je dočuo da je novi novosadski laringolog otvorio ordinaciju u kući “Kod slavine” (takvu je naziv imala i sama kuća), pošalje odmah telegram Zmaju u kojem mu “čestita što je pronašao tako lako, kao Kolumbovo jaje, najpodesniji način za lečenje grla-slavinom”. Uskoro se čulo i za taj telegram i o njemu se pričalo danima.

Uđe jedne večeri Zmaj u “Belu lađu” da se nađe sa starim poznanicima. Znao je čak i za kojim će ih stolom naći…Sede dostojanstveno, a razgovor odmah poče o novom zanimanju. Sedi Zmaj u pročelju, a društvo naćulilo uši i pažljivo sluša. Samo se Emil Savić zagonetno smeška. Kad Zmaj završi, ubaci se on kao iz vedra neba:

 - A gde ti je ordinacija ?

Zmaj će na to spokojno:

 - U zgradi “Kod slavine”!

 - Boga ti, Joco, - nasmeja se Emil, onda sam ti ja najčešći pacijent!

Zmaj se i sam nasmeje, ali Savić mu ne dade da dođe do reči:

 - Čujem da ti je stigla čestitka iz Beča?

 - Na čega ciljaš ? Telegram !

 - Da, Abukazem se našalio…Smeh i kikot.

I tako Zmaj poče da leči “Kod slavine”, a kroz neko vreme se iz Beča vrati i Ilija Ognjanović Abukazem sa titulom doktora medicine.

U to vreme ono malo “kamilaša”, starih naravno, što ih je još preostalo, svraćalo je sve više u “Belu lađu”, a predvodio ih je Svetozar Miletić. Tu su se šale počele pretvarati u ozbiljne razgovore, mada je još uvek bilo vremena za “vic”. Tu je sada navraćao i Miša Dimitrijević, za koga savremenici vele da se “najslađe smejao” i da je bio “slatkog smeja”. Znajući da Miletić i pokojni Branko Radičević u onoj borbi za reformu jezika nisu bili istog gledišta, pa je u “Srpskom narodnom listu” štampana pod uticajem Miletića i poznata “Ograda” jednog dela požunske omladine protiv Brankove pesme “Put”. Miša Dimitrijević iskoristi jedan susret kod “Bele lađe” da sa Miletićem iz prve ruke čuje njegovo lično mišljenje o Branku Radičeviću. Koji su bolje poznavali Miletića i Branka, znali su dobro da među njima nije moglo biti prijateljstva. No, bilo je i drugih mišljenja. Radoznao kakav je bio, Dimitrijević zapita Miletića:

 - Jeste li se poznavali sa Brankom ?

 - Jesam, dabome !

 - Pa kakav je bio u privatnom životu ?

 - Bio je među omladinom priznat i uvažen. No, ja se sa njim nisam mnogo družio. Meni se upravo nije dopadao. Bio je suviše frivolan !

To je dakle bilo privatno mišljenje Miletića o pokojnom pesniku, a zabeležio ga je Miša Dimitrijević (1846-1889), jedan od prvaka Srpske liberalne stranke u Austo-Ugarskoj i urednik lista “Branik”, u svome listu broj 82. iz 1887. godine, pod naslovom “Na Brankov dan”.

No, vratimo se mi našem Abukazemu. Polovinom sedamdesetih godina XIX veka, vrativši se sa studija u Beču kao svršeni lekar, u Zmajevom društvu sve češće se viđao Ilija Ognjanović – Abukazem (za neke gajdaše i svirce samo “Abu”). Već 1874. godine preuzeo je uredništvo lista “Javor”, koji je kako se vidi iz jednog oglasa knjižare Luke Jocića u Novom Sadu, “izlazio u izdavanju ove knjižare” i “bio list za zabavu, pouku, književnost”, dok mu je vlasnik bio Zmaj-Jovan Jovanović, a urednik Ilija Ognjanović-Abukazem. Uz to sledi i napomena da je “Javor” jedini srpski beletristički list koji izlazi svake nedelje i to najurednije”, a štampa ga štamparija Arse Pajevića u Dunavskoj ulici u Novom Sadu” (kuća gde je danas Gradska biblioteka).

Ima jedno Abukazemovo sećanje, književno uobličeno, na jedne svatove od pre oko vek i po, na koje je on čak do Vukovara išao, vozeći se parobrodom “Albert”.

Donde, do Vukovara pratila ih je proletnja kiša, a da vreme skrate “češljali” su karte, zbog čega se na vukovarsko pristanište iskrcao sa olakšanim buđelarom…Sve pada u zaborav kada je iz jedne kuće u “starom” Vukovaru čuo izdaleka gajde i poznate pesme…

Za tog gajdaša, “gospodina Arsu Milića iz Šida”, danas retko ko zna. Za njega Ognjanović kaže “da mu ravna nema na daleko”. I on je, kao nekad “Iz Kumana Jaša”, sam sastavljao pesme koje je pevao uz gajde, kao njegov prethodnik uz “egede”. Milićeva je i ona stara pesma o Irižanima:

“Irižanin svaki dan

Mole Boga za ajliban

Da napravi put do Beča,

Da prodaju kreča”.

Uz svirku gajdi uvukoše Abukazema u kuću. Tu je imao šta i da vidi: “Društvo je bilo tako veselo i gostoljubivo, da sam pomislio da sam usred Sentomaša kod “Bande”, ili u Somboru kod “Čelikovića”.

Tu geografiju kafanskih uzvi Abukazem je dobro poznavao! Ono što je u vukovarskim svatovima za njega beše ponajneobičnije, bio je neki čudan kum. “Svatovski kum je imao neki osobit i dosad nepoznat metod u nuđenju gostiju da piju. Držao je u ruci neku pozamašnu batinu, pa je svakom stavljao na volju ili da pije, ili da bude po leđi (malo više ili niže) odalamljen. Dakle, vidi se da je u tim svatovima mogao svaki po svojoj volji uživati, a kolo se ovde igralo klečeći!”

Bilo je još toga mnogo čime se Abukazem oduševio u tim svatovima, a ponajviše jednom pesmom gajdaša Arse:

“Vukovaru, varošice mala,

Srce mi se deli na dva tala.

Srce mi se oće da zapali.

Kad se setim vukovarski frajli”.

Sve u svemu, ti svatovi behu pravi urnebes, a zvanice se vratiše u Novi Sad brzom plovidbom, ispraćeni do pristaništa gajdašem…A brod se, kako je Abukazem zapisao…zvao “Orijent”.

 

Autor: Zoran Knežev, hroničar i publicista

 

Izvori:

  • “Šetnje po Novom Sadu”
  • “Javor”
  • “Branik”

Fotografije:

  • digitalna kolekcija autora
Oceni vest:
5
64

* Sva polja su obavezna

Pošalji fotografiju uz komentar (do 2MB)
novosađani betanija grad novi sad detelinara servisne informacije novi sad porodilje poplava prognoza vremena humanitarna akcija klinički centar vojvodine novosadsko porodilište novosadska policija trg slobode novorođenčad isključenja struje gradska kuća novi sad vremenska prognoza grmljavina i kiša klinika za ginekologiju i akušerstvo bebe Vreme u Novom Sadu Vreme u Srbiji bez struje RHMZ JKP Vodovod i kanalizacija gradonačelnik Novog Sada Miloš Vučević Isključenje struje kiša u novom sadu elektrovojvodina liman