Kako je, zbog ljubavi, kuvar Buci preko Čilea stigao u Novi Sad (FOTO)

Kako je, zbog ljubavi, kuvar Buci preko Čilea stigao u Novi Sad (FOTO)

Hrana je njegova strast. Veštinu pripremanja jela doveo je do savršenstva, a ono što izlazi iz njegove kuhinje graniči se sa umetnošću. Da bi to postigao proputovao je pola sveta i upoznao običaje i kulture raznih naroda. Kuvao je za bogate i za slavne, ali i za obične ljude. Zbog avanturističkog duha hapsili su ga policajci na granici, a zbog kulinarskih sposobnosti želeli su da ga angažuju masoni. Ljubav prema jednoj Novosađanki vratila ga je sa drugog kraja planete u domovinu.

Mladen Bajić, zvani Buci, rođen je 1977. godine u Pančevu. U Beogradu je završio Srednju ugostiteljsko-turističku školu, smer za kuvara. Obrazovanje je nastavio u Parizu u gastronomskoj školi San Pjer. Tokom skoro tri decenije karijere radio je po restoranima u Srbiji, Francuskoj, Dubaiju, Gibraltaru, Čileu, ali i na prekookeanskom kruzeru. Pre nekoliko godina skrasio se u Novom Sadu gde je našao izabranicu svoga srca i sa njom pokrenuo Studio dobre hrane "Ma Cuisine D'or".

– Baka je bila polu-nemica, polu-srpkinja i predstavljala je fenomen za pravljenje kolača i slanog. Povukao sam na nju i u četvrtom razredu osnovne znao sam da ću biti kuvar. Sačuvao sam dosta njenih recepata koje i dan-danas koristim, a neke od njih sam i modifikovao – počinje svoju priču Bajić.


U srednjoj školi budući kuvari su zanat kalili u Hotelu "Palas", a mladi Pančevac se pokazao već na prvoj praksi.

– Istovarili su tri džaka rena koji je trebalo očistiti i izrendati. Svi učenici su eskivirali posao, osim mene, a ja sam odlučio da ću to odraditi makar mi to bilo poslednje. Završio sam sa rendanjem i sklanjanjem rena u teglice negde oko pola jedanaest uveče. Javio sam šefu da sam sve obavio, a on me je pohvalio da sam uporan. Ubrzo sam počeo da lupam meso, spremam priloge i da pomažem oko roštilja – priseća se Mladen.

Ponekad sam morao proći i četiri pretresa kako bih stigao do skupštinske kuhinje 


Kao vredan i odgovoran radnik, postao je deo ekipe koja je početkom devedesetih spremala hranu za svečane prijeme u Skupštini Srbije i Grada Beograda.

– To je bio tadašnji politički džet-set. Često je tu hranu jeo i tadašnji predsednik Srbije Slobodan Milošević. Uvek sam u rancu imao čistu uniformu ako me slučajno pozovu. Sećam se da sam morao proći ponekad i četiri pretresa kako bih stigao do kuhinje gde sam bio potrčko starijim kuvarima kojima sam pomagao u pripremi namirnica. Kada smo sve spremili hrana je stajala na stolu sa lampama koje su održavale temperaturu i onda su dolazili ljudi koji su je kontrolisali i degustirali. Ako bismo ostali do kasno, nas klince bi razvozio kućama policijski auto. Prvi put kada me je otac ugledao kako izlazim iz patrolnih kola počeo je da viče, jer je pomislio da sam nešto uradio, na šta mu je policajac odgovorio da ne brine jer mu sin kuva za predsednika – priča Buci sa osmehom na licu.


Iako je to bio period sankcija i hiperinflacije, kada su rafovi prodavnica bili prazni i nisu mogli da se kupe ni jaja ni brašno, mladi pomoćni kuvari su bili privilegovani da probaju jastoge, lignje i hobotnice. Kada se, posle petooktobarskih promena, kao iskusan kuvar ponovo našao u restoranu Skupštine Republike Srbije, Bajić se iznenadio jer se u kuhinji pekao žu-žu. To se dosta razlikovalo od izdašnih specijaliteta koji su se na istom mestu pripremali desetak godina ranije.

Pri kraju školovanja ukazala mu se prilika da se obrazovanje nastavi u Parizu, u poznatoj gastronomskoj školi San Pjer.

– U školi je bila obavezna bela košulja, kravata i sako. Svako je imao svoj kuvarski set i svoj ormarić gde je držao stvari, a mogli smo se i istuširati posle rada u kuhinji. Radili smo sa prvoklasnim namirnicama i učili o njihovom poreklu, čemu se u Francuskoj pridaje veliki značaj. Svako meso je imalo pečat sa brojevima i na osnovu toga smo znali iz koje regije dolazi, ko je proizvođač i kakav mu je kvalitet. Kuvari su tamo izuzetno cenjeni jer Francuzima je kulinarstvo deo civilizacije i vole da jedu šaroliko – kaže Bajić.


Iznenadio se kada je video koliko je za Novu godinu popularna supa od crnog luka koja se služi nakon ponoći.

– Pet, šest sati se kuva luk i supa se sipa u posudu. Preko toga se stavi tost i na to se narenda slatki kačkavalj i onda se stavi u rernu da se gradinira. Ona treba da okrepi ljude nakon mnogo alkohola – objašnjava Buci.

Nažalost, zbog tadašnjih sankcija prema Srbiji, sagovorniku portala mojnovisad.com je zbog birokratskih problema stopirana stipendija, ali to ga nije omelo da nastavi da radi ono što voli.

– Profesori iz škole su me uputili na vlasnika jednog korzikanskog restorana. Otišao sam na zadnji ulaz i tražio šefa kuhinje. Izašao je jedan ozbiljan čovek sa krvavom keceljom i rekao mi da mu ne trebaju radnici. Međutim, ja sam ostao da sedim ispred na stepeniku ceo dan. Uveče kada me je ugledao odmah me je nahranio. Ujutru sam se vratio i rekao da bih zaista voleo da radim kod njega i ubrzo su me primili. Proveo sam tamo tri i po godine, nakon čega sam se vratio u Srbiju da odslužim vojni rok – kaže Mladen.



U Beogradu je počeo da radi u restoranu "Bella Italia", čiji je vlasnik kulinarski zanat učio u Kalabriji.

– To je bila staromodna italijanska kuhinja gde se nije servirala pica. Kupovali smo juneće meso koje je stajalo u hladnjači skoro mesec dana da bi sazrelo. Celu rozbratnu od 30 i više kilograma smo izneli pred goste i pred njima sekli tanke listove koje smo pekli. Bio je to veliki oval sa nekoliko činija priloga, bilo je skupo, ali popularno jelo. Za vikend bismo potrošili četiri do pet rozbratni – priča Bajić.

Iako je bio šef kuhinje sa dobrom platom, želeo je da vidi sveta. Odlučio je da proda automobil i da kupi petodnevni aranžman za Novu godinu u Dubaiju.

– Put me je koštao oko 600 evra. Mislio sam, ako ne nađem posao za tih nekoliko dana, da se vratim u domovinu. Ali desio se peh, pošto sam presedao u Beču kofer mi je kasnio nekoliko dana, a u njemu su se nalazili odštampani primerci mog CV-ja. Morao sam da se snalazim, pa sam otišao u internet kafić da skinem CV sa svog mejla i da ga negde odštampam. Danima sam bezuspešno obilazio hotele i već sam pomislio da ću se vratiti kada su me pozvali iz "Hajat Ridžensija". Otišao sam na razgovor i bili su zadovoljni jer sam znao dobro francuski. Dali su mi tri sata da spremim supu, glavno jelo i priloge. Nakon degustacije dobio sam posao – priseća se Buci.


Kuhinja hotela sa pet zvezdica bila je podeljena u sekcije, a Bajić je brzo dogurao do mesta šefa jedne od njih.

– Sve je moralo funkcionisati besprekorno. Gosti su mogli gledati kako radimo i samo su nas vazdušne zavese razdvajale. Kada se menjao meni morali smo davati ideje, a ja sam predložio gibanicu, kiselo mleko, turšiju i sarmu. Kiselo mleko se pokazalo kao interesantna novina mnogim gostima, ali je i gibanica dobro prolazila – kaže Mladen.

U hotelu je upoznao i poznatog hrvatskog kikboksera Mirka Filipovića, koji je kuvara iz Srbije brzo zavoleo jer mu je pripremao specijalnu ishranu neophodnu za takmičenja.

– Preko njih sam se povezao sa menadžerom za prekookeanske brodove. Bilo je to pre dvanaest ili jedanaest godina. Plata je bila oko četiri i po hiljade dolara, a ugovor se potpisivao na šest meseci. Prihvatio sam i bio sam srećan jer sam planirao da kupim stan od tih para. Kada sam stigao na brod shvatio sam da moj posao uopšte neće biti lak jer smena traje sedamnaest sati. Ukrcao sam se na Floridi i prve dve nedelje sam imao upalu mišića, jer kako se plovilo ljuljalo, tako sam se i ja pomerao dok sam stajao u kuhinji. Radnici su bili podeljeni po klanovima, uglavnom Filipinci, Kinezi i Indijci. Neko je držao hladnjaču, neko pekaru, a neki nešto treće. Morao sam balansirati među svima njima i častiti ih hranom – priča naš sagovornik.


Izdržao je pet meseci i petnaest dana i onda je kruzer stigao u Rio de Žaneiro. Mladi kuvar je sa palube omađijan gledao u čuveni grad Južne Amerike.

– Pomislio sam u sebi, "Buci, sad si ovde i ko zna da li ćeš se ikada vratiti". Zaradio sam dosta para, a kod sebe sam imao dovoljno gotovine. Otišao sam do kapetana i objasnio mu da bih voleo da raskinem ugovor jer želim da ostanem u Brazilu. On mi je odgovorio da to nije moguće jer nemaju zamenu. Onda sam ja u šali prokomentarisao, "Šta ako ja njega bacim u more, da li bi to bio dovoljan razlog?". Pitao me je da li ću ga stvarno baciti, a ja sam rekao ako je to jedino rešenje, onda da. Kazao mi je da sam psihički pukao i da ćemo raskinuti ugovor. Bio sam presrećan, spakovao sam stvari i krenuo da silazim sa broda, a kolege su mi mahale – kaže Bajić.

"Šta ako ja njega bacim u more, da li bi to bio dovoljan razlog?"


Međutim, iznenađenje je tek usledilo. Nakon što je prošao carinu, kuvara iz Srbije su dočekala dva policajca koji su mu stavili lisice.

– Bio sam zatečen i na engleskom sam pitao šta se dešava. Jedan od njih mi je odgovorio da je prijavljeno da sam agresivan i da sam hteo da napadnem kapetana broda. Dobili su zadatak da me isprate do aerodroma i smeste u avion za Beograd. Trebalo je da me zadrže u pritvoru šest sati do leta. U tom trenutku izvadio sam 3.000 dolara iz džepova i to je bio sav novac koji sam imao kod sebe. Objasnio sam da sam kuvar i ponudio im da me odvedu u najskuplji restoran, da pozovu svoje porodice i prijatelje i da ću ja sve platiti. Na moje iznenađenje, pristali su – priseća se Mladen kroz smeh.


Za sat vremena našao se u elitnom restoranu sa predstavnicima zakona i još petnaestak nepoznatih ljudi.

– Jedan policajac je zaista doveo porodicu i prijatelje, a drugi je poveo ljubavnicu. Hrana je bila odlična kao i vino, a kad smo malo više popili izneli su i neku njihovu rakiju. Pošto su se lepo proveli, pitali su me da li želim na avion. Ja sam izrazio želju da vidim Kopakabanu i da se okupam. Onda su mi ponudili mali stančić za iznajmljivanje i objasnili kako da se ponašam na plaži, da se ne ističem, da me ne bi opljačkali. Za pet dana potrošio sam 2.000 dolara, a šestog su me ispratili na avion – priča Bajić.

U Beogradu se zaposlio u italijanskom restoranu "Amići", ali avanturistički duh mu nije dao mira. Kada je multimilioner iz Kanade, inače čovek sa naših prostora, došao na poslovnu večeru, bio je oduševljen onim što mu je bilo servirano.

– Spremio sam mu jagnjetinu u mleku i bila su još dva ili tri ganga sa predjelima. Izrazio je želju da upozna kuvare. Ponudio nam je posao u njegovim hotelima u Kanadi u Nijagari. Kolega i ja smo sa oduševljenjem prihvatili. Pored hotela držao je i restoran gde se plaćao pedeset dolara za ulaz, a mogao si jesti koliko želiš. Tamo su dolazili turisti iz SAD za vikend. Tokom petka, subote i nedelje, prolayilo je skoro pet hiljada gostiju. Bio sam zadužen za bife. Izdržao sam oko dve godine pa sam se vratio – kaže Buci.


Počeo je ponovo da radi u glavnom gradu Srbije i to za školu francuskog jezika i kuhinje, gde je bio zamenik šefa kuhinje. Put ga je dalje vodio na poluostrvo San Mišel u Francuskoj, pa u restoran "Lepikurist" u Parizu, da bi posle toga otišao na Gibraltar.

– Onda sam, na poziv rodbine koja se nalazila tamo, otišao u Santijago u Čileu i zaposlio se u restoranu koji se nalazio u centru. Počeo sam da radim i ketering i shvatio da Čileanci najviše vole pileće belo meso klot, beli pirinač i zelenu salatu koju sami začine – priča Mladen.

Predeli koje je video su bili prelepi, a obale okeana na kojima leže morževi i sleću pelikani ostavljali su ga bez daha. Jedan period je proveo i u čileanskom gradu Los Anđeles.

– Da se tamo nalaze potomci nemačkih nacista koji su utočište našli u Južnoj Americi, saznao kada sam u muzeju video podmornicu sa kukastim krstom, a bilo je i kuća sagrađenih u bavarskom stilu. Imali su i pozorište koje se zvalo "Eva Braun" – priseća se Bajić.


Dok je boravio u Čileu sagovornik portala Moj Novi Sad se preko interneta upoznao sa Novosađankom Renatom. Ubrzo su razvili posao i Mladen je počeo da joj šalje poludrago kamenje koje je ona prodavala. Iako razdvojeni hiljadama kilometara, zagrejali su se jedno za drugo, i čim je skupila dovoljno para Renata mu je kupila avionsku kartu do Nemačke, odakle bi kolima došao do Vojvodine.

– Sleteo sam u Frankfurtu. Drugar koji je trebalo da mi obezbedi prevoz zamolio me je da u jednom restoranu zatvorenog tipa napravim večeru članovima masonske lože koji će tamo imati sastanak. Prihvatio sam. Spremio sam supu od belih špargli, prokelj, svinjske kotlete u senfu zapečene u rerni, pire sa bundevom, lepinje i dezert. Dominirali su slatko-slani ukusi. Posle večere dok sam prao kuhinju, ušla su dva gospodina i rekli da su oduševljeni hranom – priča Buci.

Sve sam ostavio zbog osobe koju sam upoznao preko interneta


Nemački masoni ponudili su kuvaru posao. U znak zahvalnosti i da bi ga zadržali, dali su mu koverat sa pet hiljada evra.

– Prijatno sam se iznenadio i rekao sam da je ovo ponuda koja se ne odbija, ali da ću morati da je odbijem jer me devojka čeka u Srbiji. Vratio sam koverat sa novcem i otišao. Kada sam prijatelju ispričao šta sam uradio, kazao je da nisam normalan jer bi mi sredili radnu dozvolu, a sve sam ostavio zbog osobe koju sam upoznao preko interneta. Ali meni se žurilo za Srbiju i jedva sam čekao da uđem u kombi sa vozačem – kaže Bajić.


Stigli su u Novi Sad posle ponoći, a Renata je Bucija čekala na parkingu u blizini studentskog grada.

– Sreli smo se i bila je to ljubav na prvi pogled. Bio sam presrećan što sam došao. Vozaču kombija, koji je strpljivo čekao jer mu je gazda rekao da me ne ostavlja, mahnuo sam da može slobodno produžiti dalje – priseća se Mladen.

Tokom vremena upoznali su se bolje i zasnovali porodicu. Iz njihove ljubavi rodio se sin Petar, a imaju i osmogodišnjeg Bogdana iz Renatinog prvog braka.

Pre tri godine pokrenuli su i zajednički posao Studio dobre hrane "Ma Cuisine D'or", a o kvalitetu hrane iz tog restorana govore i dve Velike zlatne medalje Novosadskog sajma. Mladen sarađuje i sa pokrajinskim javnim servisom u okviru emisije "Dobro jutro lenjivci", gde u prilogu "Ispeci pa reci" kuva sa decom.

– Dom je tamo gde je i srce. Mogu reći da sam srećan čovek jer imam divnu porodicu i radim posao koji obožavam. Često u šali kažem da sam i najveći dođoš od svih dođoša, jer sam iz Čilea došao u Novi Sad – završava svoju priču Mladen Bajić Buci.

BUCIJEV RECEPT: Krem potaž od krompira i praziluka

Za 4 osobe: 150g crnog luka, 150g praziluka, 200g krompira, 100g celer korena, 2 čena belog luka, beli biber po ukusu, so po ukusu, krutončici starog hleba sušeni u rerni. Izdinstati luk praziluk, krompir i celer desetak minuta. Naliti oko 4dl vode i kuvati dok ne provri. Izblendati štapnim mikserom ili blenderom. Dodati so i biber po ukusu i servirati uz hlebne krutončiće i kiselu pavlaku ili jogurt.


Tekst: Aleksandar Jovanović
Fotografije: Aleksandar Jovanović i privatna arhiva Mladena Bajića Bucija

Oceni vest:
26
0

* Sva polja su obavezna

Pošalji fotografiju uz komentar (do 2MB)
  • Boban

    pre 24 dana i 17 sati

    Zanimljiva priča.I vratiš se nazad gde te srce vuče,bravo.Nekad i nije sve u novcu.Srećno i dalje u radu.

    Oceni komentar:
    0
    13