KAKO ŽIVE NOVOSAĐANI U INOSTRANSTVU: Nekadašnji "zvrk" Radinka danas se u bečkoj šumi "budi uz jelene" 

Mnogi Novosađani je se sećaju kao slatke crvenokose tinejdžerke-pametnice koja je iz nedelje u nedelju na svojstven način vodila kultnu dečju emisiju "Zvrk" na tadašnjoj TV Novi Sad. Kako je odrastala, bila je angažovana i na mnogo ozbiljnijim projektima te ju je, od novinarstva, životni put kasnije odveo u sasvim drugom pravcu. Danas ova mlada žena sa svojom porodicom živi u Austriju, odnosno – u Nojhausu, selu nadomak Beča. 

Radinka Danilov Šehović rođena je 1977. godine u Bačkoj Palanci, a sa tri godine se s roditeljima preselila u Novi Sad jer su oni radili u državnim institucijama, te su u tom periodu u vojvođanskoj prestonici dobili stan. Odrastala je na Grbavici, u ulici Doža Đerđa, pohađala je osnovnu školu "Branko Radičević", a nakon toga i Svetinu gimnaziju, da bi se nakon srednje škole upisala na Filozofski fakultet – odsek Srpska književnost i jezik. 

– Teško je objasniti gde sam sve radila, pošto sam se zaposlila u ona luda vremena kada nije bilo previše mogućnosti. Kao dete sam bila član dečje grupe kod divne žene Vere Zamurović na Radio Novom Sadu. Kao autentičnu crvenokosu devojčicu često su me angažovali na televiziji, ali i na raznovrsnim priredbama. Ipak, od svoje 13. godine sa zadovoljsvom počinjem da vodim emisiji "Zvrk" na 3. programu TV Novog Sada. Nakon 2000. godine, a još uvek tokom studija, bila sam honorarac u IP TV NS, s tim da u to vreme nisi baš uvek bio plaćen pa sam paralelno, pored studija i rada na televiziji, često konobarisala po novosadskim klubovima, a radila sam u jednoj cvećari, a prodavala neki dečiji časopis po vrtićima širom Vojvodine – priča Radnika za portal Moj Novi Sad. 

Njen poslednji posao na ovoj televiziji bio je novinarski, a uređivala je i jutarnji program. Nakon bogate novinarske karijere, sa svojih dvadeset i sedam godina odlazi u Beograd gde upisuje master u oblasti komunikacija. Tada počinje da radi u agencijama za odnose s javnošću. 

– Verovala sam da u agencijama imaš priliku mnogo brže i više da naučiš nego u kompanijama. To što zaposleni u agenciji uradi za mesec dana je neuporedivo više nego što rade zaposleni u kompanijama. Nakon mastera, zavšila sam i Executive MBA. Prelaskom u Beograd, daljim školovanjem i usavršavanjem, kao i radom u sektoru komunikacija, počela sam ubrzo i poslovno da napredujem. Moje poslednje radno mesto bilo je u jednoj od tada najboljih agencija za komunikacije i to na poziciji izvršne direktorke – pojašnjava naša sagovornica. 

Njen odlazak u inostranstvo ima veoma zanimljivu priču, jer joj je suprug početkom 2016. godine radio kao programer, ali se taj sektor u Srbiji tada tek razvijao. Oni su tada u agenciji gde je radila imali jednog klijenta za kojeg su pripremali komunikacijske aktivnosti za programere. Kako bi u to vreme razumeli kako ta programerska zajednica razmišlja, napravili su anketu koju je njen suprug poslao i svojim prijateljima, od kojih ih je već dosta njih bilo u inostranstvu. Jedan od tih prijatelja je pitao da li bi se i oni preselili. Nisu puno razmišljali već su ubrzo nakon toga poslali CV njenog supruga i to bez ikakve nade, jer su bili svesni da žive u zemlji "trećeg sveta". 

– Verovali smo da nemamo previše šanse da dobijemo boravišnu i radnu vizu u nekoj od EU zemalja. Međutim, suprug je u roku od nekoliko dana dobio poslovnu ponudu. Tada smo prvi put počeli da razmišljamo o tome, a nikako nismo mogli da dozvolimo da napunimo po 70 godina i živimo sa svešću da smo propustili priliku života u inostranstvu. Tri nedelje nakon dobijene ponude, suprug je predao papire za vizu, a već mesec i po dana nakon toga počeo je za tu kompaniju i da radi. Mi smo u to vreme bili u procesima vantelesne oplodnje. Nakon dva neuspeha, treći je bio uspešan, istovremeno kada se suprug preselio – ističe naša sagovornica. 

Prema njenim rečima, njima se bukvalno sve izdešavalo u roku od samo tri nedelje, a Radnika i danas voli da kaže da je supruga "uhvatila na bebu i papire" i to nakon osam godina zajedničkog života i tri pokušaja vantelesne oplodnje. U to vreme ona je bila na vrhuncu svoje karijere u Srbiji, a na dan kada se suprug odselio za Austriju, odletela je u Rumuniju kako bi bila član žirija  na jednom nacionalnom marketinškom kreativnom takmičenju.

– Ubrzo nakon toga sam se preselila u Beč, naša Bisera se tamo rodila. I tako je počeo neki drugi život. Intenzivno sam učila nemački jer moj posao direktno zavisi od jezika. Kada je ćerkica napunila godinu i po dana, našla sam posao u struci. U tome je mnogo pomoglo prethodno iskutvo, diplome i pisma preporuke bivših kolega i klijenata. Nakon tri i po godine firma se zatvorila, a ja sam prešla na bolje. Sada radim kao Senior Marketing Expert u firmi "AVILOO" koja testira baterije elektroautomobila. Jedinstvena i potpuno nova industrija i vrhunsko iskustvo – naglašava ova Novosađanka. 

Ona kaže da je jezik relativno brzo savladala, ali ga je i zaista intenzivno učila, a njihova dnevna soba je nekoliko godina bila izlepljena gramatičkim pravilima. Išli su i na kurseve, a imali su nekoliko puta nedeljno privatne časove. Mnogo joj je pomoglo i kada je počela da radi jer je tada nemački postao svakodnevnica i zato veruje da ovaj jezik nikada neće prestati da uči pošto uvek pronađe neku novu jezičku konstrukciju koju do tada nije primetila. 

Posle četiri i po godine Boravka u Beču, porodica Danilov Šehović kupuje kuću  u jednom selu nedaleko od austrijske prestonice. Kupili bi je i ranije ali, prema Radinkinim rečima, taj proces je prilično komplikovan u Austriji i tamo gde su oni želeli, nisu mogli da dobiju dozvolu. U to vreme uslovi za dobijanje kredita su bili odlični, tako da je visina rate bila ista kolika je iznosila visina rente stana u Beču. U razvijenim zemljama sela su odlično organizovana, infrastruktura funkcioniše perfektno i život odlaskom iz grada dobija na kvalitetu. 

– Naše selo je u šumi, zaista, pravoj, bečkoj šumi. Mi se budimo uz jelene koji se nalaze na brdu preko puta. Selo ima vrtić, osnovnu školu, srednju muzičku školu... Naše dete ima odličan društveni život. Bolji nego mi trenutno. Komšije su divne, zajednica je zdrava i ljudi se međusobno podržavaju. Nakon skoro godinu dana ne prestajem da se oduševljavam time kako je organizovan život i koliko se vodi računa o životnom okruženju – predočava Radinka. 

Tamo zimske službe funkcionišu odlično, nikada nisu bez struje, gasa i vode, voz prolazi na svakih sat-dva, autobus takođe, a poštuje se red i mir, posebno subotom od 14 sati do ponedeljka rano ujutru, ljudi vode računa o higijeni, smeće "ne postoji" jer se reciklira. Jedna od sitnica je pismo dobrodošlice koja im je stigla na adesu nekoliko dana nakon prijave boravka.

– Ovde živimo više nego pristojno i zaista smo zadovoljni. Životni standard je drugačiji nego u Srbiji, vrlo umeren i stabilan, rekla bih. U minimalnim iznosima se zarađuje više, ali su i rashodi viši. Međutim, u Austriji postoji 14 plata, a funkcionise i takozvano "privatno knjigovodstvo", gde pojedinac ima mogućnost da dobije povraćaj poreza za određene životne troškove koji mu pomažu u profesionalnom razvoju – ističe Radnika. 

Ipak, luksuz je daleko skuplji nego u Srbiji, ali se luksuz drugačije definiše. Akcizna roba je skupa, restorani su skuplji nego u Beogradu i Novom Sadu, ali su životne namirnice do prošle godine bile na nivou beogradskih i novosadskih cena. Gorivo je bilo dosta jeftinije. Sada su cene goriva iste, ugrubo rečeno. Renta stana je drastično skuplja. Cena kvadrata za 1.000 evra ne može više da se nađe u Beču, a u prethodnih nekoliko meseci i potrošačka korpa je mnogo skuplja, pa ova poređenja sa našom zemljom više ne važe. 

– Međutim, mi na selu nađemo domaće mleko za 0,80 centi, bio speltino brašno staje 2,5 evra po kili, dok su domaća jaja ispod 20 centi po komadu. Zdravstveni sistem funkcioniše odlično. Privatne ordinacije primaju kartice državnog osiguranja, tako da nema klasične podele na "privatne" i "državne" lekare. To jest ima, ali je meni kao korisniku usluge to svejedno – objašnjava ova nekadašnja novinarka.

Govoreći o poslu, ona kaže da je njega mnogo lakše menjati nego u Srbiji, jer njihovo tržište funkcioniše. Ipak, Radinka je iz Srbije ponela i traumu – nikako ne može da se oslobodi straha od gubitka posla, iako je u ovoj državi svaki radnik podržan od tržišta rada, još sigurno godinu dana od dana kada je izgubio posao. Primera radi, zaposleni koji ostane bez posla, prima od 70 do 90 odsto od plate, a najniža plata je oko 900 evra. Pored toga, dobija pomoć u pocesu traženja posla, ali i priliku za prekvalifikaciju ili doškolovavanje, pod uslovom da to i želi.  

– Moj prvi proces traženja posla je bio naporan, ali je trajao svega tri i po meseca. Drugi put sam pronašla posao za mesec i po dana i imala sam mogućnost izbora. Kod supruga je sve daleko jednostavnije, jer mu je struka takva – objašnjava naša sagovornica.

Njihov život u Austriji je jednostavan, a za Austrijance kaže da su isti kao i svuda u svetu. Uglavnom su naviknuti na strance i neguju multi-kulti kulturu. Njihova iskustva su pozitivna i dirljiva. Radinka je, primera radi, od šefova u obe firme dobila podrsku kakvu nikada u Srbiji nije. Od komšinice takođe. Mnogo ljudi ih je podržalo i dok su kupovali kuću tako što su pisali pisma preporuke, a koja su im pomogla da dobiju dozvolu za kupovinu nekretnine. Njihova Bisera je išla u dva vrtića, jedan u Beču i jedan sada u Nojhausu. Iskustva su odlična, ali to ne može da uporedi sa Srbijom, jer tog iskustva nije imala. Vrtić u selu im se posebno dopada zato što se bavi inkluzijom dece u zajednicu. Deca rade nešto za selo, na primer – ukrašavaju jelke. 

– Nismo se pokajali što smo otišli, ali ni što se nismo odselili ranije. Život je takav kakav treba da bude. Živimo ga u Austriji u kojoj nam prija stabilnost i uređenost sistema. Probleme doživljavamo kao zadatke koje treba da rešimo i vrlo smo konstruktivni. Ne kukamo, ne očekujemo nemoguće, ne patimo i ne vidimo ništa racionalno u svemu tome. Nemamo želju da se vratimo i ne patimo od klasične nostalgije, jer smo zreli i stabilni ljudi, koji umeju da prepoznaju koncept, ali i da odustanu od njega. Prilično smo se integrisali, čak smo prebacili i članstva u MENSA Austrija i za svega 5-6 godina se stabilizovali. Ljude, događaje i život, prihvatamo takvima kakvi dolaze. Ne patimo za jogurtom, plazmom i žutim "Duelom" (omekšivač za veš). Družimo se i sa "našima" i sa ostalima – ističe Radinka.