Kako žive Novosađani u inostranstvu: Sandra živi u zemlji lala gde paracetamol rešava sve zdravstvene probleme

Kako žive Novosađani u inostranstvu: Sandra živi u zemlji lala gde paracetamol rešava sve zdravstvene probleme

Naša ovonedeljna sagovornica, pedesetjednogodišnja Sandra Grujić živela je u nekoliko evropskih država, ali je nijedna nije toliko fascinirala kao Holandija, u kojoj se skrasila sa svojim suprugom. Ova avanturistički nastrojena Novosađanka je rođena u Nemačkoj i sa roditeljima je kao dete živela na relaciji Nemačka - Jugoslavija. Školovala se svugde po malo, u Žablju, Čurugu, Nemačkoj i Futogu gde je završila Poljoprivrednu školu. Konačno se jedno vreme stacionirala u Novom Sadu gde se dosta mlada prvi put udala, a zatim rodila i dvoje dece. Nakon porođaja bavila se različitim poslovima. U Novom sadu je radila u trgovini, u kuhinjama restorana, ali je bila zaposlena i kao negovateljica gde se brinula o starim i bolesnim osobama. Međutim, sve to nije bilo dovoljno plaćeno, a u međuvremenu se i razvela, te kao samohrana majka ponovo odlazi u Nemačku. U tom periodu je radila i u drugim državama poput Švajcarske i Austrije. A onda se desilo nešto nesvakidašnje. Te 2019. godine bila je razvedena, samohrana majka, koja se u Gracu bavila negom starih osoba.

U tom periodu srećem moju prvu simpatiju iz detinjstva. Nismo se videli 33 godine, ali kako se kaže "prva ljubav zaborava nema", mi odmah krećemo u vezu, a nakon godinu i po dana vezu smo krunisali brakom. Tada se iz Graca, vraćam u Nemačku kod mog dragog, gde smo živeli neko vreme. Međutim sticajem okolnosti selimo se u Holandiju. Preselili smo se u Vert, grad koji se nalazi na jugoistoku zemlje, a smešten je u zapadnom delu pokrajine Limburg. Taj period nam je baš bio pun neizvesnosti, bilo je to grozno vreme. Pandemija je bila u punom jeku, sve je bilo zatvoreno, a Holanđani su u to vreme imali baš rigorozne mere. Jezik nisam znala, a nisam pojma imala ni o narodu koji treba da mi bude komšiluk. Bukvalno nisam imala ništa, ni posao, ni prijatelje, deca su odrasla i živela svoje živote. Ipak, pored sebe sam imala svoju ljubav i veru i nadu u svetlu budućnost – priča Sandra.


Ona je na nagovor svoje ćerke pet meseci učila holandski jezik, a u međuvremenu je stekla i nove prijateljice iz bviše Juge, Jelenu, Azru i Snežanu. Kaže da su joj to zaista lepa prijateljstva za koje smatra da će trajati ceo život. No, posle uspešno savladanog jezika, a samo nakon sedam meseci boravka u zemlji lala Sandra je rešila da nađe posao. Uputila se u jedan njihov outlet centar, ušla je u butik i na "tarzansko-holandskom" jeziku je pitala da li im treba radnica. Na njeno opšte iznenađenje, odmah je dobila posao i to u jednoj danskoj kompaniji koja se bavi prodajom i proizvodnjom ženske garderobe. Nakon samo nekoliko meseci dobila je ponudu da radi za trgovinski lanac "Schiesser" koji je poznat po prodaji donjeg rublja i pidžama, a gde je i sada zaposlena.


U principu u Holandiji nije teško naći posao, posla ima, naravno pod uslovom da čovek hoće da radi. Tamo čak ni jezička barijera nije prepereka, jer svi govore i engleski jezik. Ukoliko želiš da radiš, bukvalno treba da si komunikativan i da odeš da pitaš i dobićeš posao. Ukoliko i ostaneš bez posla, socijani program savršeno funkcioniše. Može da se dobije finansijska pomoć ili te država šalje odmah na prekvalifikaciju i zato tamo nema potrebe za brigom – priča Sandra.

Prema nejnim rečima, žene u ovoj državi rade skraćeno od četiri do šest sati i to pet ili manje dana u nedelji. Retko koja radi puno radno vreme. Sandra radi šest sati dnevno, pet dana u nedelji, a svaki vikend joj je slobodan i to vreme koristi da putuje. Inače, ono što joj se dopada kod Holanđana jeste njihov odnos prema zajednici, jer oni mnogo i volontiraju, a to je kako sagovornica objašnjava i deo njihove kulture.


U pojedinim slučajevima Holanđani rade četiri dana u nedelji, s tim da peti volontiraju i to u potpuno drugoj branši. Tako sam i ja volontirala u Gradskoj biblioteci, gde sam zahvaljujući drugim volonterima usavršavala jezik. U tom periodu mi je bilo baš lepo, jer su mi pokazivali znamenitosti, a usput sam svašta naučila o njihovoj kulturi – priča Grujićeva.

Kaže da je život u ovoj državi dosta skup, a interesantno je da svi stanovnici imaju centralno grejajne koje se takođe papreno plaća. Zato Holanđani održavaju temperaturu stanova na 17-18 stepeni. Sandra to nije znala, već je grejala stan do 27 stepeni, ali kada je dobila račun za grejanje od 3.000 evra, brzo je savladala lekciju. I za komunalije kaže da su mnogo skuplje nego u Novom Sadu, s tim što im je hrana po istim cenama kao kod nas. Mada su njihovi prihodi neuporedivo jači nego naši.  

Holanđani, ali eto sada i mi, vikendima idu na izlet u Amsterdam ili Kopenhagen, kafu ispijamo u Parizu, a šopingujemo u Dizeldorfu. Možda će se neko sada preneraziti, ali verujte mi na reč da je to ovde sasvim normalna stvar. Za putovanja ti ne treba pasoš, nema menjačnica, sve je glatko i to je onaj fazon-živela sloboda – kaže Sandra.  


Holanđani mnogo ulažu u svoje obrazovanje i posećuju muzeje i izložbe, kao i ostale kulturne događaje, dok najmanje troše na garderobu, šminku i na sređivanje.
Njihove žene se ne šminkaju, nisu doterane, kao naše, a i izbor garderobe im je katastrofalan. Više od 90 posto žena kosu vezuje u rep, ali su zato po prirodi vesele, nasmejane i rumene. Ono što se Sandri jako dopada je to što niko nikoga ne gleda i zato im je Amsterdam sinonim za prestonicu građanskih sloboda i prava, jer tamo bukvalno svako može da bude s kim želi i da bude baš ono što želi. Inače, kako saznajemo Holanđani se ne druže kao mi, nemaju vremena za ispijanje kafe, pošto uglavnom svi rade. Viđaju se vikendom, a za komšije kaže da su vrlo ljubazni i uvek su spremni da pomognu, bez da bilo šta traže za uzvrat.

Ovde ima 680 muzeja i to je nešto na čega su oni ponosni. Zato svakog vikenda idu na porodične izlete gde posećuju ovakav tip ustanova. Godišnja karta za posete muzejima, izložbama, dvorcima i objektima od kulturnog značaja je 65 evra. I muž i ja smo kupili karte i sada uživamo u lepotama – kaže naša sagovornica.

Ipak, za nju je Holandija bila i čudno ravna, iako dolazi iz Vojvodine, jer kako kaže ta ravnica nije kao naša. Pošto tamo praktično ne postoji brdašce, već samo vetrenjače i kanali. Međutim, kad ozeleni, sasvim je druga priča, tada se vide sve lepote ove zemlje, od lala, preko zumbula, do narcisa. Sandra je bila iznenađena jer tamo bukvalno nigde nema smeća, nema prljavštine, jer đubre bacaš na karticu, pošto su Holanđani sve digitalizovali.


Vreme im je veoma čudno, dva puta pokisneš u roku od sat vremena, ali tamo kišobrane nose samo stranci i turisti. Meštani, ali i mi koji tamo živimo imamo kišne kabanice. Međutim kada sunce sine, više niko ne radi. Svi se sunčaju, sede u kafićima i piju, a muzika trešti na sve strane. Holanđani su veseo narod. Hoće da pomognu, divni su, jer naprosto to je u njihovom mentalitetu. Kad je pijačni dan sve miriše na njihove krofne, koje se nazivaju oliebolen. Tada prave i vafle premazane medom i sirupom, a na tezgama se najčešće prodaje riba, cveće i sirevi po čemu su i poznati, pa im je ova roba prioritetna – kaže Sandra.

Inače, kuće su im visoke, priljubljene jedna uz druge, imaju strme i uske stepenice, i ogromne prozore, niko nema zavese i zato bukvalno vidiš sve šta se dešava u tuđem dnevnom boravku. Zbog uskih stepenica nameštaj unose kroz prozor. Ono što je Sandru iznenadilo jeste i činjenica da je morala na svakih šest meseci da polaže za automobil, jer tako tretiraju vozače iz Srbije. Međutim to je nije puno uzbudilo, već je sebi kupila bicikli i trotinet, kako bi se što bolje uklopila sa Holanđanima.  

Ovde bukvalno svi voze bajk, od kralja do običnih građana, a Holanđani u šali kažu kako im  deca prvo nauče da voze bicikli, pa tek onda prohodaju. Ono što mi se ne dopada je njihovo zdravstvo, jer tamo je kućni lekar „bog i batina“, i on leči bukvalno sve "od žulja do šulja". Doći do specijaliste je nemoguća misija, lekove kupuješ u radnji, a paracetamol im je univerzalni lek i njim leče bukvalno sve. U prodavnicama možeš da kupiš i brufen, testove i briseve, možda zvuči smešno, ali istinito – kaže Sandra.


Doduše, ni njihova hrana joj se ne dopada, ali pošto je izvrsna kuvarica, ona svom suprugu i sebi sprema naše specijalitete. Srpskih restorana nema, ali oni posećuju ponekad tematske, pa odlaze u kubanski, grčki ili meksički, gde se pripremaju kojekakve đakonije. Ono što je našu sagovornicu takođe iznenadilo je i činjenica da tamošnji konobari u restoranima svakome naplaćuju pojedinačne račune, bez obzira na to koliko se ljudi nalazi za stolom i da li su oni porodica ili nisu.  

Sve je lepo ovde, ali ipak moja deca mi najviše nedostaju, kao i prijatelji sa kojima sam ostala bliska i koji su bili uz mene u periodima kada su mi najviše trebali. Sa mnogima sam ostala u kontaktu preko društvenih mreža. Nisam se pokajala što smo se preselili u Holandiju, jer je to zaista prekrasna zemlja. Imam puno planova i već se radujem što će mi na jesen doći ćerka Naca, kako bi ovde završila master studije. Tada ćemo biti kompletni – zaključila je Sandra Grujić.

Ljiljana Natošević Milovanović

Foto: Privatna arhiva sagovornice

Oceni vest:
11
1

* Sva polja su obavezna (Preostalo 500 karaktera)

Pošalji fotografiju uz komentar (do 2MB)
  • A123

    pre 82 dana i 14 sati

    Zivim u Norveskoj i ista je situacija sa zdravstvom. Uzas jedan, ne moze covek da se leci kako treba.

    Oceni komentar:
    2
    2
  • Ma super je, još dišeš

    pre 82 dana i 4 sata

    Paaa. dobro je to, još uvek.
    Još nisu počeli, kad nas pregaze automobilom, da se vraćaju nazad i potvrde smrt, gaženjem napred-nazad. Što se, jelte, događa u jednoj mnogoljudnoj zemlji.
    Ima nas podosta na ovoj kugli, mrzimo se, nije da nije, u to se svakog dana možete uveriti iz dnevnog pregleda komentara, odnosno osećanja naroda.
    Znači, ne možemo očekivati napredak u odnosima i poboljšanje.
    A tu spada i lečenje. Odnosno, dobro je dok lekari ne dobiju naloge da nas uklanjaju.

    Oceni komentar:
    2
    1
  • Jelena

    pre 82 dana i 36 minuta

    ja bih da dodam nešto....Sandra je jako kreativna....slika, farba, buši, šmirgla... uredjuje stambeni prostor i ono što sam svojim očima videla....boji ga toplinom :)

    Oceni komentar:
    1
    3