KAKO ŽIVE NOVOSAĐANI U INOSTRANSTVU: Svetlana se ni u jednom momentu nije pokajala što je spakovala kofer i "zapalila" u Norvešku 

KAKO ŽIVE NOVOSAĐANI U INOSTRANSTVU: Svetlana se ni u jednom momentu nije pokajala što je spakovala kofer i "zapalila" u Norvešku 

Za našu ovonedeljnu sagovornicu Svetlanu Tanurdžić moglo bi se reći da je tipična Bačkulja, treće je dete u porodici poštenih i vrednih visokoobrazovanih Vojvođana. Rođena je u Srbobranu i zato je zauvek ostala duboko zaljubljena u našu ravnicu.

Kako kaže, njeno malo mesto dalo joj je bogatu prednost školovanja u kvalitetnoj sredini. 

Osnovna škola "Vuk Karadžić" vodila je ka mesnoj gimnaziji "Svetozar Miletić", koja me je duboko oblikovala. Sjajna profesorica književnosti Valentina Desnica i ljubav ka društvenim naukama vodili su dalje ka odabiru Filozofskog fakulteta. Završila sam novinarstvo na Odseku za medijske studije u Novom Sadu i u svim tim etapama školovanja stekla prijateljstva koja traju i danas. Uz kvalitetno obrazovanje, taj deo smatram najvećom životnom dobiti. Već na drugoj godini studija počinjem da pišem za "Građanski list" a pri završetku studija za novosadski "Dnevnik" – priča Svetlana. 


Međutim, ističe da se već tada osećala veoma sputano i zato joj je bilo potrebno da uradi nešto u vezi sa svojim željama i ambicijama, a osećala je da se to neće dogoditi u atmosferi i društvu koje ju je zaticalo na raznim novinarskim događanjima. Zato se 2010. godine seli u jugoistočnu Aziju kao dobitnik stipendije za master studije Ministartsva obrazovanja Indonezije. Uz Političke master studije na Univerzitetu "Airlangga" u Surabaji držala je i radionice engleskog jezika bogatim indonežanskim naslednicima u Internacionalnoj školi – pa joj zato tada stipendija i primanje daju krila da temeljno proputuje i taj deo sveta. Onako sa rancem… Lagano… Put Kambodže, Laosa, Tajlanda, Vijetnama, Singapura, Australije... Da vidi kaže, sva čudesa skrivena od pogleda nas klinaca sa dna Panonskog mora. 

Indonezija mi je donela mnogo ljubavi, pa i onu životnu. Nakon studija, kratko se selim sa momkom u Skoplje, a potom sa tim istim suprugom i u Finsku i naposletku u Norvešku. U Bergenu sam završila još jedan master na državnom fakuletetu i sada sam zvanično magistar medija, iako se time ne bavim. A dobro je išlo na naučnom planu. Prošlo je 12 godina od kada sam promenila matičnu državu stanovanja i sada se javljam kao državljanka Norveške iz Osla. Bogatija za dve čupave glavice i mnogo uspomena sa kojima se valja nositi – navodi Ceca. 


Kada je birala zemlju u kojoj će sviti svoje novo gnezdo, Svetlana je prvo otišla sa suprugom u Finsku gde se osećala najlepše. Kaže da nikada neće zaboraviti njihove krofne sa pekmezom od maline. Ipak, jezička barijera je zaista bila nesavladiva prepreka, čak i za nju koja je savladala i indonežanski i norveški. Posle godina života u omiljenoj joj državi, njen suprug dobija poslovnu ponudu koja se teško odbija i tako su se našli u Norveškoj koja je Cecu kupila na prvi pogled. Njena porodica ima svoj stan, kao i više od 90 odsto punoletne populacije u državi. Kako kaže, pravo na svoju nekretninu je osnovno ljudsko pravo i o tome se mnogo vodi računa. Štednja za učešće za stan, kod većine, počinje u detinjstvu.


Čovek teško može da preživi neke kulture ako se ne zaljubi do daske u njih. I to mi se, srećom, dogodilo. Norveška je jedna uređena, disciplinovana i humana država. Bogata prirodnim lepotama i udobnim životom. Zemlja koja ceni različitosti i neguje vrednosti. Malo je negativnih stvari u poređenju sa sistemom u kom sam odrasla. Ipak, taj naš sistem daje nam prednost i mogućnost da se u svakoj situaciji uvek stabilno dočekamo na nogama. I na tome sam zahvalna. Srbija me je očeličila – predočava naša sagovornica. 

Danas živi u Oslu, prestonici Norveške te je i gravitacija stanovništva ka njemu očekivana. Zvanično u gradu živi oko 700.000 ljudi, ali je on spojen sa opštinama oko prestonice pa se slobodno može reći da Oslo opslužuje preko milion stanovnika svakodnevno. Prema njenim rečima, prednost života u prestonici jedne bogate uređene države je što ima mnogo dešavanja. Svetski poznati umetnici ih redovno posećuju. Mnogo je sportskih događaja. Leta su čarobna na plažama, a zimi su skijaške staze dostupne na svega nekoliko stanica gradskim prevozom.


Sva četiri godišnja doba imaju svoje čari
, a Cecu klima i sve više podseća na onu iz detinjstva. U Oslu su kraljevske rezidencije i kancelarijski poslovi. Svetlana se kao i većina naših sugrađa odlično snašla u "belom svetu" jer je već pet godina zaposlena u Ministarstvu za rad i zapošljavanje na poziciji savetnika, a do skoro je radila i kao tim koordinator. Zapravo, Svetlana je savetnik za zapošljavanje mladih

Moj posao je kvalifikovanje, obuka, regrutovanje grupe uzrasta od 18 do 30 godina. Kultura Norveške daje mladim ljudima mogućnost da po punoletstvu grade svoj životni put. Tada je država tu da preuzme potrebu za "staranjem" a roditelji retko nastavljaju sa vaspitanjem. Kod nas taj model ne postoji i bilo bi ga teško implementirati – kulturološki i ekonomski gledano. Posao mi je kreativan i veoma dinamičan. Rad sa ljudima je u mene usađen pa sam pronašla i profesionalnu sreću. Angažovana sam na mnogo zanimljivih projekata! Trenutno radim na jednom lepom evropskom projektu kojim nastojimo da bliže razumemo potrebe mladih u vremenu koje se dramatično menja. Poenta je u tom osluškivanju trendova i realnosti i konstantnom balansiranju između želja i realnosti. Sve sa ciljem da bolje razumemo i grupu u dobi koja vodi ka uspesima, ali i razočaranjima. Globalno gledano, mladi ljudi imaju velike brige. Lepo je biti oslonac u tim prelomnim vremenima – opisuje Ceca svoj posao i ističe kako su joj kolege požrtvovani i vredni ljudi, a povrh svega i dobri prijatelji. Zato smatra da je sasvim izvesno da je ustvari Norveška pronašla nju, a ne obrnuto.


Isto tako, i suprug joj se pronašao po pitanju karijere. Rođeni Skopljanin, mašinski inženjer sa specijalizacijom u Sloveniji i Nemačkoj. Kao internacionalni stručnjak za zavarivanje radio je uporedo na sebi i na ozbiljnim projektima širom sveta. Sada kao senior radi na sertifikaciji nekih novih ozbiljnih projekata širom sveta. Nije retkost da poslovni partneri iz Kine zovu pre svitanja. Stoga i ne treba da čudi, što su ovi mladi ljudi prezadovoljni i platom i uslovima rada, ali i Sindikatom i poštovanjem prava radnika i poslodavca. Ona kaže da je u stabilnim ekonomski državama to neko pravilo da si
sa jednom platom knap, sa dve biraš šta hoćeš. Rad se ceni i nagrađuje – bez obzira na privatni ili državni sektor. U poslovnom svetu vlada poštovanje i dijalog. To je nešto što prija. U Norveškoj se cene sve društvene grupe. I majke i studenti i penzioneri. 

Najlakše bi je mogla uporediti sa Jugoslavijom u nekoj blažoj evoluciji. Mi kao četvoročlana porodica putujemo nekoliko puta godišnje. Uživamo u tim izletima. Nekako, u kosti su mi urezane mogućnosti da toga više neće biti, pa rado kupujem avionske karte. Ili je do ljubavi ka putovanjima. Primanja ne ostavljaju prostora za strahove od mesečnih računa. To cenim! Pa time cenim i ovaj sistem – kaže naša sagovornica. 


Upitana da li je lako savladala njihov jezik, Svetlana navodi da jeste jer, ističe, da bi se jezici savladali potrebno je učiti i raditi na sebi. To je momenat koji nema opravdanje. Norveški je jednostavno učila u Norveškoj i to u školi jezika i na Univerzitetu. Sleng joj sada dođe kao poslastica kada se zaplovi nekim nasmejanim poslovnim vodama. Sem što za razliku od mnogih njenih vršnjaka koji su ostali u Srbiji živi normalnim životom, Ceca kaže da se mi i Norvežani veoma razlikujemo, ali smatra da je to i jako smo dobra kombinacija. 

Norvežani vole nas humor i srdačnost i lako se sklapaju prijateljstva koja traju. Već na planu roditeljstva smo različiti. Ovde je bitno da se deca osamostaljuju od najranijeg uzrasta – uz dužno poštovanje pravila. Kod nas su deca prezaštićena, a pravila su sve ređa. Iskustvom mojih putovanja mogu da kažem da su razlike uslovljene i klimatskim i religijskim uslovima koji nas oblikuju. U načelu, sve se svodi na to da smo ljudi, a ostalo su samo šljokice. Volela bih kada bi kod nas postojala svest o slobodnom odrastanju i negovanju tolerancije. Poštovanje je ključ. To vodi ka zadovoljstvu i unutrašnjem miru. A Norvežani su uvek okrenuti ka sadašnjosti i budućim generacijama. Konstantno se misli kakvo društvo ostavljamo naslednicima, te se o tome vodi računa – priča sagovornica. 


Sa druge strane, smatra da prednost našeg društva je
negovanje gena za opstanak. Čini joj se da je u Novom Sadu uvek bila u stanju pripravnosti bez obzira na polje potencijalne zavrzlame, a sve to daje prednost lakšeg uklapanja i dobrog smeha kad je najteže. Govoreći o obrazovanju, Svetlana navodi da su im vrtići pravi mali vrtovi u kojima vlada boravak na svežem vazduhu. Njeni klinci su sve vrtićke dremke obavili u kolicima, bez obzira na godišnje doba. 

Sećam se mog dvogodišnjeg sina kako pokušava da namaže parče hleba za užinu. Najslađe je klopao sa tom gromadom putera na parčetu. Osećao je da je uspeo. Po zakonu, troje dece čuva jedna odrasla osoba – pa je i takav način celodnevne igre moguć. Škola donosi neka nova pravila. Domaći ponedeljkom i Ipad umesto sveske i olovke. Tu se i mi iz nekih drugih sistema adaptiramo. Ocene nastupaju tek u osmom razredu, što ume da bude šok. Tu smo bolji. A i samo obrazovanje zavisi od radnih navika i posvećenosti roditelja. Filozofija da nije učionica samo među četiri zida vodi ih da razumeju matematiku napolju. Da vide merne jedinice. Imaju plivanje već od osme godine i domaćinstvo od devete. Uz formalno obrazovanje, neguju se veštine koje život znače. Ta podela na muške i ženske poslove u Norveškoj ne postoji pa valja klince obučiti na vreme – prepričava nam Svetlana. 


Ipak, iz svog iskustva može da kaže da
su studije veoma ozbiljan posao. Mnogo je slobode, ali su nemilosrdni pri ocenjivanju rezultata. Disciplina uz rad i samo najbolji nastavljaju sa školovanjem dalje, što po njenom mišljenju i ima nekog smisla imajući u vidu da se i sa srednjom školom može lepo živeti.

Govoreći o pandemiji, kaže da je Norveška bila vrlo disciplinovana u toku pandemije i gubici su mnogo manji nego u Srbiji. Najjači osećaj promene je na planu komunikacija i potrebe za socijalizacijom. Ipak, nada se to je sve to nekako iza njih. Pitali smo Svetlanu da li razmišlja o povratku u Srbiju, na šta ona odgovara da plan o povratku u njihovom slučaju ne postoji. 


Deci je Norveška dom i rado posete familiju na Balkanu. Oboje govore tečno srpski i to je svakako prednost. Čudno, ali meni povratak nikada nije pao na pamet. Od odlaska u Indoneziju nikada više sebe nisam videla u Novom Sadu. Za grad me vežu porodica i prijatelji koji mi nedostaju, ali njih sretnem i po drugim destinacijama. Čini mi se da to nije problem samo nas koji se tako osećamo. Salve negativnih komentara po odlasku su razlog zašto mnogima želja za povratkom utihne, a život se razvije na nekom novom polju. Na kraju, svi stremimo da budemo srećni i uopšte nije bitno gde se sreća dogodi. Nikada se nisam pokajala i drago mi je što sam spakovala moje stvari u kofer i zapalila. Žao mi je propuštenih svadbi i rođendana, ali to ne pada u domen nostalgije. To su ti bliski kontakti koje imam u raznim državama i bude tužno kad ne mogu da budem na nekim važnim datumima. Da zagrlim tatu. Sa gubitkom mame pre dve godine umro je i jedan veliki deo mene. Ta žila kucavica povezanosti je nestala. Za ostalo – tu je viber – zaključuje naša sagovornica. 

Oceni vest:
26
10

* Sva polja su obavezna (Preostalo 500 karaktera)

Pošalji fotografiju uz komentar (do 2MB)
  • Maja

    pre 21 dan i 7 sati

    Divna priča, uživala sam čitajući jedno lepo životno iskustvo. Umela je da sluša svoje srce.

    Oceni komentar:
    4
    41
  • Zoran

    pre 20 dana i 2 sata

    Odlican tekst, pisan bez opterecemja nostslgije, patetike. Voleo bih da sam i ja imao bar pola njenih mogucnosti/ sansi, isto bih ostao.

    Oceni komentar:
    4
    6