KAKO ŽIVE NOVOSAĐANI U INOSTRANSTVU: Zahvaljujući ogromnoj ljubavi prema psima Saša živi svoj američki san

Naš ovonedeljni sagovornik, prvenstveno grumer, ali i vlasnik kozmetičke linije za pse brenda "Sasha Riess", Saša Pavlović Riess, stanovnik je Los Anđelesa, odnosno Holivuda, već pune četiri godine.

Rođen je 1974. godine u Novom Sadu, a odrastao je na Limanu 4, i naravno pohađao je osnovnu školu "Žarko Zrenjanin". Nakon svršene osnovne, upisuje se u Srednju poljoprivrednu školu u Futogu, smer veterinarski tehničar, ali sve vreme tokom školovanja, paralelno odlazi na praksu u popularnu "Trinaesticu", veterinarsku ambulantu u Futoškoj 13. Kako kaže, taj period života mu budi setna sećanja, jer tu je zapravo "odrastao" i to pored čuvenog veterinara Bate Marića. Naravno, nije želeo a da ne spomene i svoju nastavnicu engleskog jezika iz osnovne škole, Ildiko, zahvaljujući kojoj odlično priča taj jezik i zato mu tokom života nisu bili potrebni nikakvi dodatni kursev,i niti škole stranih jezika.

Saša je danas uspešan čovek, ali malo ljudi zna da je još kao dete, dok su se drugi igrali, prodavao ispred zgrade jaja i voće kako bi imao za džeparac, a uz to je bio i jedan od retkih dečaka koji je pre 40 godina pomagao napuštenim psima. 

– Oduvek sam obožavao sve životinje, ali su psi ipak moja najveća ljubav i zato sam ceo svoj život posvetio njima. Iza cele te moje životne karijere stoji zapravo jedna tužna priča. Naime, dok sam volontirao u veterinaskoj ordinaciji, jedan od mojih zadataka je bio i da se javljam na telefon. Već tada sam primetio da Novosađani često postavljaju pitanje "Da li šišate pse?". Naravno, u to vreme sam jedino mogao da preporučim tetka Mariju iz Kinološkog saveza koja je šišala pse. Međutim, kako se ona jedina u gradu bavila tim poslom, dugo se čekalo na red. I tako jednom prilikom podignem slušalicu, kad s druge strane žice dobro poznat glas novosadske frizerke Cice, kojoj je takođe trebao grumer. Tu sam video svojih pet minuta i bez razmišljaja sam joj odgovorio da ću joj ja ošišati psa, jer sam mislio da to nije teško – priča Saša.

Posle dogovora sa Cicom, ovaj tada tinejdžer hrabro uzima makaze, mašinicu i uzima kuče koje odvodi na šišanje kod svoje bake u ulici Miše Dimitrijevića 36. Uz puno muke i znoja, sredio je kuče najbolje što je znao i umeo i toga se seća odlično – malog i ućebanog maltezera.

Posle ovog poduhvata, shvata kao je grumerski posao zapravo veoma težak i da, kao i svaki drugi zanat, mora da se savlada. Zato Saša 1991. godine, odlazi u Budimpeštu na Akademiju za negu pasa, koju završava kao najbolji student generacij,e ali i najbolji student Akademije ikada. Navodi da tada to nije znao, ali kada je otišao sa Akademije, njegova profesorica se hvalila kako je upravo ispratila najboljeg đaka kojeg je škola imala.

– Profesorica se zvala Marika, bila je ekstremno stroga i baš zato sam se i zainatio i stoga je rezultat bio neizostavan. Škola je bila preteška fizički, a pogotovo psihički, a u to vreme mi je bilo teško da živim po strogom režimu koji je uvela Akademija. Međutim, nisam želeo da odustanem niti da pravim kompromise, a kako se na kraju ispostavilo, to je taj odlazak u Mađarsku odredio je moju sudbinu. Naravno da nisam u tom trenutku mislio da ću se time baviti, jer veterina je bila moja ljubav, pošto sam pored dr Bate Marića još kao dečak razvijao pogled na veterinu kao na boemsku kombinaciju ljubavi i požrtvovanosti prema poslu u službi čovekovog najboljeg prijatelja – kaže naš sagovornik.

Zato se Saša, nakon završene srednje škole, upisuje i na Veterinarski fakultet, ali su na faksu njegovi snovi o tome šta je odnos čoveka prema životinjama počeli da se raspadaju. On nikako nije mogao da pristane na tu "industrijsku" proizvodnju životinja, jer su i njegovi roditelji imali farmu koka nosilja, pa je i iz blizine mogao da sagleda patnju kroz koju su te životinje prolazile živeći u malim kavezima, izložene svetlu po 20 sati na dan, da bi mogle da nose jaja. A, to je i u literaturi koju su pisali naučnici i veliki autoriteti bilo potpuno normalno. Međutim, naš sagovornik je shvatio da je to svet u kom on ne želi da bude, jer nije želeo da dopusti da takvo ponašanje prema životinjama utiče na njegov um.

– Indoktrinaciju da je ispravno držati krmaču u kavezu, koji se stručno zove "boks sa uklještenjem", tipa kavez, nikako nisam želeo da prihvatim. I tako sam 1994. godine, na drugoj godini studija, odlučio da odustanem od veterine i odem na solo pevanje. Upisao sam privatnu školu "Škola za lepo pevanje  primadone Olgice Milošević i maestra Aleksandra Kolarevića“. Na prvi pogled nikakve veze, ali sudbina uvek ima čudne planove kako bi stvari postavila na svoje mesto. Kada sam se 1995. godine vratio iz Beograda u Novi Sad, zaposlio sam se u Srpskom narodnom pozorštu u njihovom horu, gde upoznajem svoju buduću suprugu, sa kojom ću dve godine kasnje dobiti ćerku Saru i, još malo kasniije, sina Luku. U tom periodu sam sve vreme šišao pse, što mi je bio hobi. Međutim, 2000. godin,e nakon što sam se vrato iz vojske, napuštam pozorište i potpuno se posvećujem šišanju pasa kao karijeri – priča Pavlović.

Kako kaže, u Novom Sadu mu je bilo više nego dobro i zato nije ni razmišljao o preseljenju u inostranstvo, jer je praktično ceo svet obišao radeći sa psima. Ipak, 2018. godine otvara kompaniju u SAD, pa je bio primoran da Ameriku posećuje dva do tri puta godišnje. Tada je svet strefila pandemija, te je morao da donese odluku o preseljenju, koja mu je teško pala. Pošto su u tom periodu i granice bile zatvorene, Saša je shvatio da bi sve to moglo negativno da utiče na poslovanje firme koja je bila u razvoju. Znao je tada da se upušta u riskantan potez, ali smatra da mu se on danas i te kako isplatio.

– Kad malo bolje razmislim, meni je korona zapravo pomogla, jer da nije bilo pandemije i dalje bih živeo na relaciji SAD – Srbija, a najverovatnije da se ne bih ni odselio, pošto su mi se i ranije ukazivale prilike, ali me to nije zanimalo. Od kada živim u Americi, uviđam kako sam imao potpuno pogrešnu percepciju o životu u toj zemlji. Trenutno stanujem u Los Anđelesu, u Kaliforniji, odnosno u Holivudu, gde je klima po mom ukusu. Najniža temperatura je oko 19 stepeni i to po najvećoj zimi, dok je u proleće sve zeleno, a usput je i sunčano i toplo. Inače, grad broji 35 miliona stanovnika i zato otvara milion mogućnosti, jer Amerikanci  vole ljude koji jure za svojim snovima. Sviđa mi se i taj osećaj što je sve isto kao i pre 100 godina, kao u periodu kada su ljudi u Holivud dolazili da potraže svoju sreću na filmu ili u biznsu. Holivud je i danas otvoren za hrabre. Interesantan je i podatak da se naredne godine navršava vek od kada su na brdu postavljena slavna slova HOLLYWOOD. Iznenadio sam se kada sam saznao da je originalni natpis bio HOLLYWOODLAND, a on je postavljen 1923. godine. Tek 1948. je promenjen u znak koji i danas vidimo, s tim što je 1978. unapređena statika i modernizovana su slova i zato sadašnji oblik slova datira iz tog vremena – priča naš sagovornik.

Očito je da je Saša ostvario svoje snove u zemlji koja obećava, jer se i tamo vrlo uspešno bavi poslom koji najviše voli. Upravo zahvaljujući tome prošao je Majami, Ferfild, Čikago, da bi se na kraju skućio u Holivudu. Trenutno razvija novi i revolucionaran koncept u oblasti nege pasa, koji obuhvata celokupnu negu, od ishrane, preko higijene do komunkacije. Ovo će omogućiti jednostavniji suživot čoveka i psa.

Pored ovog projekta, naš sagovornik ima i kolekciju kozmetičkih preparata, pribora za negu, suplemenata za ishranu i laboratoriju za analizu krzna. Do marta planira da promoviše kolekciju ogrlica, povodaca i specijalnih amova za pse, kao i posuda za hranu i vodu, koje će biti potpuna revolucija na tržištu. Ponosan je i na to što je nedavno osnovao Sasha Riess International College, gde će se obuka odvijati na srpskom jeziku, a reč je o onlajn predavanjima. Stoga ne krije radost, jer će na ovaj način i dalje imati odličnu vezu sa Srbijom, pošto mu je veoma stalo do studenata sa naših prostora.

Upitan da uporedi odnos vdašnjih i tamošnjih vlasnika prema svojim ljubimcima, Saša kaže da ljubav između čoveka i psa ne poznaje nacionalnost ili geografski položaj, jer su ljudi jednako zaljubljeni u svoje pse i u Srbiji i u Americi, s tim da u Srbiji ulažu više u odnosu na Amerikance, jer su cene proizvoda za pse manje više jednake, ali primanja nisu.

Govoreći o svom privatnom životu, naš sagovornik navodi da je sa većinom svojih saradnika danas i prijatelj, a taj odnos je nastavio da gaji i u Americi.

– Od malena radim, ne znam da li se sećaš da sam prodavao jaja, salatu i višnje ispred prodavnice preko puta vaše terese, ali nikada nisam imao problem sa tim. Kad je nedostajalo para, tražio sam nove ideje i prilike i nisam čekao da me one nađu. Postavio sam se ispred problema i rešavao ga. Nije uvek bilo jedostavno ili bez stresa, ali je bilo lekovito. Zato sada živim u veoma lepom stanu koji iznajmljujem, sa idejom da ga kupim kad se sledeće godine pojavi na tržištu. Cene stanova su i ovde poprilično skočile i to u zadnjih godinu dana. Stan u kom živim je  kupljen za 800.000, a trenutna vrednost mu je 1.200.000 dolara. Zapravo, u Americi je vrlo bitno ulaganje u nekretnine i u penzioni fond. Obično zaposleni Amerikanci otplaćuju hipoteku na stan, koja se posle povlači kada se stan proda. Ovde svaki građanin i kupuje nekretninu s namerom da je proda kako bi platio hipoteku, ali i da bi ostvario eventualnu zaradu kroz povećanje vrednosti nekretnine. Ta razlika je ušteđevina za penziju, jer američki bračni parovi se nakon penzije sele iz velikih velikih gradova u manja mesta, na sela. Ovde ljudi nemaju odnos prema nekretninama kao u Srbiji, jer one su u Americi investicija, za razliku od Srbije, gde je ona robija – saznajemo od Saše.

Govoreći generalno o životu, kaže da nije preterano upoznat sa njihovim cenama, jer mu to i nije važna stavka, pošto ga je baka naučila da ništa nije skupo – ili možeš sebi da priuštiš ili ne. Ovom bakinom filozofijom se i danas vodi, pa kupuje ono što može, ne gledajući cene, s tim da to ne znači da se razbacuje. Ipak, može sebi da priušti, jer radi oko 14 sati dnevno, a utorak mu je jedini slobodan dan, ali i sa druge strane nije ni zahtevan, jer mu sada malo šta treba. Saša navodi da ima i onih ljudi koji se ne snađu i zato u Americi svako može da prima prima socijalnu pomoć, ali smatra da je ona "mač sa dve oštrice", jer ljudu često upadaju u zamku.

– Ta priča "radio, ne radio, svira ti radio" je bila socijalistička utopija Jugoslavije i vidi gde nas je dovela. Uvek sam za to da se čovek izloži problemu i da sebe prisili da pronađe rešenje, pre nego da čeka da mu neko nešto da. To čekanje milostinje je zapravo medveđa usluga, jer 30 dana brzo prođe, dođe novi ček, potroši se i pre nego stigne, a dok se okreneš nemaš, a tako to tamo funkcioniše – navodi sagovornik.

Njemu trenutno ništa ne nedostaje, ali mu ipak fali više slobodnog vremena koje bi potrošio sa svojom decom koja imaju svoje živote, ali i sa tatom, jer mu jedino fali taj topli porodični život. To je nešto što je velika cena karijere, ali eto, tako mu se valjda sudbina namestila, smatra on. I bez obzira na sve, Saša ipak ne razmišlja o povratku u Novi Sad.

– Ovde imam puno posla, ali radim i u Srbiji puno. Moj sin trenutno vodi poslove u Srbiji i lepo se snalazi. Sve ovo što pokrećemo u Americi radićemo i kod nas. Korona je pokazala svakoj individui kolike su joj mogućnosti, jer mnogo se prilika pojavilo sa tim talasom ludila, s tim da sam ja bio fokusiran na rešavanje problema. Zato valjda i nisam nostalgičan, jer nostalgija je emocija, a ja se trudim da živim srcem i da služim. Priznajem, drma me možda ponekad, ali samo u trenucima slabosti i zato ovde u slobodno vreme idem u crkvu, pošto se trudim  da negujem svoje korene, koji i predstavljaju suštinu kreativne snage, jer kada spoznamo tu snagu u svim našim uspesima i svim našim prijateljima, onda sve sve lakše podnese – zaključio je Saša Pavlović.