Kamenički park – nekadašnja oaza Novosađana

Malo je bilo porodica koje su imale tu privilegiju da jednim pogledom mogu obuhvatiti Petrovaradinsku tvrđavu i Novi Sad, ispijajući odlično vino iz vlastitih podruma u društvu evropske aristokratije. To je pošlo za rukom porodicama Marcibanji, a potom Karačonji, koje su tokom XVIII I XIX veka bile zaslužne za izgradnju velelepnog dvorca i parka, kao i za razvoj čitave Sremske Kamenice. U Sremsku Kamenicu je septembra 1758. godine došao Ištvan Marcibanji (Lerinc Ištvan iz porodice Puho Marcibanji Livius poreklom iz Čoke), da preuzme vlasništvo nad Kamenicom od generala barona Ifelina. Grof Marcibanji je bio savetnik Marije Terezije, a dolazak u Kamenicu bio je motivisan željom da unapredi vinarstvo u Sremu. Već sledeće godine zasnovao je porodični majur.

Prelepa Sremska Kamenica, dugogodišnje boravište našeg velikog Zmaja, na čijem grobu spavaju večni san i pesnikovi zemni ostaci, od vajkada je bila omiljeno i prijatno izletište Novosađana. Nekada, za dvadesetak minuta plovidbe Dunavom, na lokalnom brodiću, ili za sat ležernijeg pešačenja, prvo uz stare, kamenite zidine Petrovaradinske tvrđave, pa duž pitomih fruškogorskih proplanaka, načičkanih vinogradima i šareno uljuljkanim letnjikovcima, pa se neosetno stigne u Kamenički park.

Već pre ulaska u ovu prostranu i čarobnu baštu, ošamuti vas svež šumski dah, tik pre upada u duboku hladovinu. Tu vas odmah pozdravi, ptičiji cvrkut i dok prolazite prvom krivudavom alejom, duboko dišući i podižući glavu prema vrhovima stoletnog drveća i mladih četinara, čije se grane tiho, lelujaju i pozdravljaju vas. Razdragani koračate dalje, nekim novim alejama, besprekorno urednim i čistim, hodate laganim usponom ili nizbrdicom i pored vas prolaze sve zanosniji tamnozeleniji pejzaži, sa po kojom belom kamenom statuom u pozadini, Sfingom ili Amorom. Tamo pri zavijutku u dubini, čeka vas niska kamenita klupa, ili stub, onamo u ćošku ogromna zelenosiva kamena urna. Na jednoj čistini diže se starinski, rumeno žuti “Dom kamelija”, gde se nekada čuvalo pod staklom ovo egzotični i hladno cveće, a čiji starinski izgled i okamenjena mirnoća dočarava sitne uspomene na nešto neodređeno, što je davno minulo i što se ne vraća…

Dalje na uzvišici ogromno stoletno stablo, sa granama raskalašnim i spuštenim do zemlje. Pored njega, u dolini maleno jezerce, na čijem mirnom tamnozelenom ogledalu plivaju lokvanji sa velikim žutim i belim cvetovima, a na kraju obale su vratanca, uz koja spava mali čun. Čuje se blisko brbotanje šumskog izvora, koji vas mami da se osvežite hladnom i kristalno bistrom vodom, odakle uskim stazama, vodi gore put, put kameničkih čari i romantike…

Sedate, najzad na jednu od klupa, koje su posvuda po alejama posejane, sveže zeleno obojene, duboko udišete opojni i svež vazduh, a slatko tonete u tišinu prirode. Onda se posle nekog vremena, odmoreni i opijeni spustite drugim krajem parka, pređete kratki kameniti mostić pa za tili čas pukne pred vama nova panorama, zeleni ćilimi, mirisnih ruža i drugog cveća. Tamo dalje, iza niske gvozdene ograde, isprepletene ladoležom, rezervisan je deo parka, nepristupačan široj publici, sa belim dvorcem vlasnika ovog parka, grofa Karačonjija. A uz ivicu bašte sa Dunavske strane, dižu se u nebo visoki jablanovi, kao verni čuvari, i šušte...pozdravljajući vas.

Dvorac se gradio u etapama od 1790. do 1811. godine. Sredinom tridesetih godina XIX veka, devojka iz porodice Marcibanji, Marija udala se za grofa Gvida Karačonjija, koji je u miraz dobio kameničko vlastelinstvo sa dvorcem. Novi vlasnici dvorca, porodica Karačonji, su osim ovog, imali još trinaest imanja po Bačkoj, Banatu i Mađarskoj, a u Budimu veliki porodični dvorac, gde su se zadržavali većim delom godine.

U Sremsku Kamenicu su dolazili samo leti i to za vreme berbe grožđa. Tada su u dvorcu održavani veliki prijemi i balovi. Da bi opravdao svoj društveni status, grof Karačonji se bacio na obnovu dvorca  angažujući najveće autoritete iz oblasti arhitekture i graditeljstva. Izvršena je rekonstrukcija i dogradnja zdanja koje je, tako obnovljeno, poprimilo izgled reprezentativne spratne građevine u klasicističkom stilu.

Uporedo sa njegovom izgradnjom uređen je i park po ugledu na engleske pejzažne parkove, o čemu svedoči uklesana godina (1834) na kamenoj skulpturi “Sfinga”.

Park se prostirao na 28 hektara, a u njemu su bile zasađene retke vrste parkovnog drveća prikupljene iz celog sveta. Bio je ukrašen skulpturama i cvetnim žardinjerama, a imao je pešačke staze i staze za jahanje, kamene klupe, česme i veštačko jezero sa ribama. Ostaci nekadašnjeg vrta i umetničkih dela, na žalost danas nisu vidljiva. Najupečatljivija je bila skulptura “Pet glava” postavljena na “Brežuljku ljubavi”, kako su ga vlasnici zvali. Prateći ekonomski objekti, locirani ispred dvorca prema Dunavu, izgrađeni su 1850. godine. Njih su, između ostalog činile, Kamelienhaus – kuća za gajenje kamelija, konjušarnica, spremište za lađe…

To je prostor koji je skoro sasvim izgubio autentičnost. Poslednji  vlasnik dvorca iz porodice Karačonji bio je mlađi Gvidov sin Eugen u čijem  vlasništvu ostaje do 1918. godine.

Tako je bilo nekad davno, a kako je bilo pre stotinak godina.

Uđete li istim putem kao i nekad, spotičući se preko šiblja, kamenja i poludivljih cigalja, u ovaj šumski posed, jer ime “park” mu više ne priliči u toj meri, dočekaće vas prvo na ulazu jedan ili više pasa, sumnjivog pogleda i namera. Oni će prvo da vas oštro motre i reže, a zatim će verovatno da nasrnu na vas lajući…pa ako niste prisebni i spremni na odbranu ili ako se dobroćudni govedar, izvaljen tu negde u travi ne sažali da pse vikne natrag, imaćete gadne neprilike.

Kad ste ovu prvu teškoću srećno prebrodili, prvo što će se ukazati pred vašim očima, to su krave. Vidite ih tu posvuda raštrkane, gde bezbrižno idu i pasu, lomeći pri hodu šiblje, muču, zastajkuju, ostavljaju balege posvuda po alejama. Ma kakvim alejama, to nisu više bile aleje, to su razrovani, duboko zasečeni blatnjavi ili okoreli kolski putevi, kojim čas prođu kakve taljige koje nose neki teret.

A ”Dom kamelija”, to je jedna ruševina, jedan slom maltera i cigalja, koje razvlači i baca ko hoće, posvuda unaokolo. Do njega, neka straćara, isto sva u znaku raspadanja i puna prljavštine. Ogromno stoletno stablo, štrči kao ukočen polip, očajno pružajući svoje još preostalo suvo i napuklo granje, čekajući da uvene. Nema ni kristalno čistog izvora, ko zna kome je i on smetao, zatrt mu je i trag, da se više ne pojavi.

U sredini bašte, pod malenim brežuljkom sa poznatom malenom starinskom građevinom “Pet glava”, nekadašnji zeleni ćilim, pretvoren je nemilosrdno, nivelacijom tla u fudbalsko igralište, sa blatnjavim terenom i sa ona dva gola. Tu se šorajući i otimajući o “okrugli predmet”(lopta), stalno batrga nekoliko seoskih mladića, i ma na koji kraj bašte da odete, stalno čujete udarac lopte, uz pobedničke krike ili koju glasnu psovku, naše “sportske” posle prvosvetskoratne generacije. Ne uspevate da odahnete, odmorite i živnete, a kamoli da uživate, jer vas stalno buni odnekud lavež pasa, i imate subjektivan osećaj da vas prate.

U Kameničkom parku nema poodavno već ni jedne klupe, ni drvene, ni one kamenite. Sve je to srušeno, pa odvučeno Bog zna gde. Tek ponegde koji kamen leži, kao izvađen zub, negde na livadi. Sve statue su razorene, raskvarene, razvaljena ograda, razrušen mostić, onde sekirom dotučeno stablo. Izgleda da se sistematski radilo na razaranju. Ni dah parka nije više onaj isti, ništa se ne obnavlja, ne podmlađuje, niti uklanja ono što je trulo i ružno.

Spustimo se najzad prema prednjem ulazu, onamo gde su nekad bile ruže. Tu je sada zemljište proparano jednom ogradom sa bodljikavom žicom i deli “park” od Orfelinata, lepe i korisne zadužbine američkog filantropa Džona Frotinghama, smeštene u pređašnjem dvorcu. Nešto ružnije i za oko uvredljivije neda se ni zamisliti nego što je ta ograda, kao da je neko preko jedne lepe slike prevukao raskrečenim perom…mastilo.

Tako je eto nekadašnji glasoviti Kamenički park izgledao posle Prvog svetskog rata.

Disharmonija između nekad davno i nekad.

Ne tiče nas se ovde, niti želimo potezati, koga tereti krivica i odgovornost za ovakvu sramotnu metamorfozu Kameničkog parka, za ovu sistematsku upropašćenost jedne lepe viševekovne tekovine, od dvadesetih godina XX veka, na ovamo, ali jedno želimo reći, ovakav kakav je, upropašten i beskoristan, Kamenički park je bio jedna tragedija i jedna sramota. I jedan bol za svakog ko ima i najmanje smisla i saosećanja sa prirodom, i žali za njenim čarima i lepotom, tu nadomak Novog Sada.

Vlasnički odnosi nad dvorcem u prvoj godini posle Prvog svetskog rata nisu sasvim razjašnjeni, ali se kao vlasnik već sledeće godine javlja država. Početkom 1919. godine dvorac je bio adaptiran i u njega je smešten Dom ratne siročadi, koji je pomogao Amerikanac Džon Frotingam (John Frothingham). Domom je upravljala Darinka Grujić-Radović, a dom je 1927. godine prestao da prima nove pitomce. Sledeće godine u njemu je organizovana Domaćička škola, da bi deset godina kasnije tu bila smeštena Zadružna škola.

Za vreme Drugog svetskog rata u dvorcu su boravile izbeglice iz Primorja, pa vojska, da bi 1956. godine prostorije dvorca koristila Srednja hortikulturna škola. Jedno vreme prostrana Svečana dvorana dvorca bila je u funkciji bioskopske sale, a u njemu je sniman i čuveni američki film “Čuvari zamka”.

Danas je Dvorac u privremenom vlasništvu JVP ”Vode Vojvodine” (zakup na 99 godina ističe 2050. godine).

O dvorcu Marcibanji-Karačonji iz vremena kada su ga plemićke porodice napustile i kada su se oko njega ispredale razne sudbine, i legende, vrlo se malo zna i gotovo ništa nije napisano. Na ulazu u dvorac nalazi se spomen ploča na kojoj piše da je zdanje podigla porodica Marcibanji de Puho. Možda je ovo priča vredna pažnje da se propušteno ispravi i otrgne od zaborava.

Autor: Zoran Knežev, hroničar i publicista

Izvori:

”Trideset dana na ubavom putu”

“Jugoslovenski dnevnik”

“Dan”

“Dnevnik”

 Fotografije:

Iz digitalne kolekcije autora