Karmen Krivokapić, ugostiteljka: Novosađane bije glas da su "teški" gosti, ali svako za svoj novac ima pravo da zahteva određene stvari

Žena koja je od života u inostranstvu pokupila "ono najbolje" i donela u novosadsku čaršiju ono što je najbitnije, a to je – iskustvo, danas uspešna menadžerka nadasve prestižnog restorana "Nacionalna klasa", bila je naša sagovornica i otkrila svoj razvojni put i sudbinski mozaik koji umnogome objašnjava kako je moguće imati uspešnu karijeru, stabilnu porodicu, dečiju radoznalost i kreativnost sa osmehom na licu.

Karmen Krivokapić odrastala je u porodici u kojoj se sa ljubavlju i posebnom pažnjom pripremala morska hrana, u kojoj je kreativnost bila potreba, a ne moranje. Vremenom je stasala i ostvarila svoje želje kako ne bi izneverila dete u sebi koje je maštalo o tome da jednoga dana ima svoj restoran, da se bavi modom, muzikom i kulinarstvom. Patentirala je brendirani džem od luka, spojila mnoge mostove među ljudima, vratila se Novom Sadu i začinila ga kreativnim pikanterijama.

Pored svega, ona je žena uspešnog sportiste, našeg poznatog rukometaša, te je u ulozi supruge i majke uspela da peva dok kuva i kuva dok peva, da sačuva duh svojih krajeva kako bi u meko tkivo tradicije naših prostora udenula niti svetskih formata.

Gde ste rođeni i kuda Vas je vodio životni put?

– Poreklom sam iz Crne Gore, sa mora, rođena sam u Baru. Mama mi je iz Ulcinja, a tamo mi živi kompletna familija. Baka mi je još živa, mama, nažalost, nije, ali sva rodbina sa njene strane je i dalje u Crnoj Gori. Tamo sam završila prvi i drugi razred osnovne škole. Imala sam takvu sudbinu da sam morala puno da se selim i da putujem, iako sam uglavnom bila u Novom Sadu. Udata sam za rukometaša. Moj suprug je Milorad Krivokapić, reprezentativac Srbije i Mađarske u rukometu, tako da sam u Mađarskoj živela osam godina u dva grada. Posle toga smo se, zbog suprugove uspešne karijere, preselili u Sloveniju, u Kopar, gde mi je bilo fenomenalno. Slovenačka Istra mi je bilo jedno dobro iskustvo što se tiče gastronomije, jer se tamo pridaje veliki značaj uživanju u hrani i namirnicama. U svemu smo uživali, zato volim da kažem da nisam živela tri godine u Sloveniji, već uživala.

Kada je usledio Vaš ponovni dolazak u Novi Sad?

– U Novom Sadu sam poslednjih pet godina, šesta je počela. Nisam planirala povratak. U Sloveniji sam uživala u tome što sam bila blizu moru, Italiji, radila sam u jednom predivnom restoranu, imala odlične mentore... Sve to me je zanimalo zbog budućnosti, jer meni ugostiteljstvo i gastronomija nisu bili prvi posao od starta. Bavila sam se drugim stvarima i pre nego što sam se udala i počela da putujem i bavim se porodicom i decom. Još kao mala, sa mamom sam se bavila modom, muzikom, kreiranjem. Nakon njene smrti sam se povukla i nije mi više bilo zanimljivo to da radim, pa sam se nakon toga par godina bavila novinarstvom i marketingom u novinarstvu. To je bio jedan dobar period, nakon kojeg je usledila udaja kao i rađanje dece, a onda i bavljenje hranom, što je bila moja privatna ljubav. Nagovor prijatelja bio je da jednog dana otvorim restoran, to je bio plan za neko penzionisanje i, kako to već biva kada ste udati za sportistu – ne možete da imate dugoročne planove. Dogodilo se da je posle Slovenije, moj muž putovao u Liban, Katar i Izrael, zemlje koje nisu bile pogodne za decu zbog menjanja škole, te sam uspela da posetim Izrael i tamo otkrijem razne začine. Tako da sam se vratila u Novi Sad kada je muž nastavio da putuje i da radi svoj posao bez dece i mene.

Šta ste radili u tom periodu u Novom Sadu?

– Onda sam jedan period bila posvećena adaptiranju života u Srbiji, jer deca ovde nisu nikada živela. Ljudi su čuli da se razumem u gastronomiju, da sam za neke restorane pisala svoje recepte hrane, pa učila u Sloveniji i pripremala se za ozbiljniji pristup svemu i onda su me zvali na par mesta da pokušam da popravim situaciju i naišla sam na otpor od tih istih koji su me zvali jer nisu želeli da poslušaju to što ja savetujem, ali onda me je jedan od ugostitelja koji je bio i moj komšija, zamolio da mu pomognem jer je posao počeo da mu opada. Radilo se o "Arhivu". Postala sam suvlasnica, uradila rekonstrukciju samog ambijenta unutra, mada nisam imala puno posla jer je restoran sam po sebi specifičan i lep i napravila sam svoj jelovnik, plan i vizualizaciju kako će to sve izgledati kada ga ja otvorim. To mi je bio izazov u smislu da vidim da li ja taj posao znam da radim, da li ću ga voleti i da li ću uspeti da funkcionišem u ugostiteljskim vodama. Ispostavilo se da je to bilo dobro.

Priča je zaživela...

– Priča je zaživela od starta. "Arhiv" je bio vrlo posećen i specifičan jer je među prvim restoranima u gradu koji je uveo muziku od džeza, popa, roka do neke lepe narodne muzike, često i tamburaša. To je bio prvi restoran koji se noću pretvarao u provod. Bio je proglašen i za "žensku kafanu" jer se pričalo da tamo idu samo lepe žene. Cene hrane i pića su bile pristupačne, imala sam i saradnju sa Fešn vikom, sa Maticom srpskom, sa Galerijom Pavla Beljanskog, imala sam čast da ugostim i princezu, da mi dolaze strane delegacije... U tom restoranu sam po potrebi radila i kao kuvar, insistirala sam da se sve radi ručno, izbacila sam iz upotrebe fritezu, mikrotalasnu, insistirala sam da se sve bez toga sprema.

Kako ste došli na ideju da kreirate brend "Karmelada"?

– "Karmelada" je nastala u "Arhivu" kao moj brend i bila je deo jelovnika. Nisam neko ko je sebičan i ko neće da daje recepte i u početku su gosti zapitkivali kakav je to sos, pa sam im govorila da je to džem od luka koji ide uz biftek, na bruskete... Tako su dobijali moj recept i počeli da dolaze po tegle "Karmelede". Ne sećam se kako sam smislila ime, ali iz mene samo izašlo to da će se taj džem zvati "Karmelada" kao spoj marmelade i mog imena i onda sam zvala drugaricu da napravimo etiketu kako bi tegle bile lepo upakovane. Osećala sam se kao da sam rodila dete – moj džem, moja etiketa, moj brend. U međuvremenu su mi svi govorili da to treba da zaštitim pre nego što izađe na tržište, tako da je zaštićena, ali nije još uvek na tržištu jer ne mogu da stignem da pravim fabriku i zapošljavam radnike, nego tražim partnera, nekoga ko ima svoj pogon. Imam prijatelje sa kojima zajedno izlažem na "Novosadskom noćnom bazaru". Nekada i ja skuvam, i lično dostavim kako bih ispoštovala kupce. To je nešto specifično što se ne koristi u svakodnevnoj upotrebi, tako da je "Karmelada" jedinstvena i nema konkurenciju.
 

"Niko ni za jedan recept ne može da kaže da pripada njemu, jer bismo tu morali ozbiljnim istraživanjem da se bavimo da bismo utvrdili čije je šta. Hrana ne pripada nikome, ona putuje"

Kako se završilo poglavlje "Arhiv" i kako ste postali menadžerka "Nacionalne klase"?

– Sa partnerom iz "Arhiva" sam se razišla zato što se promenio koncept, mada pregovaramo da se sam restoran razvije. Morali smo da zaustavimo muziku i ceo naš program jer je napravljen hotel "Arhiv". U međuvremenu, kolega i ja smo promenili naziv "Kućerde" i uveli mnogo muzičkih pravaca, noću dok se paralelno u "Šećeru" održavao "gastro night". To je trajalo jedno pola godine, onda je došlo leto , zaustavili smo rad jer je u međuvremenu pravljena "Nacionalna klasa", a ljudima je falila stara "Kućerda na lakat".

Šta je činilo "gastro night"?

– Četvrtkom je bio organizovan "gastro night" kao brend koji sam osmislila sa koleginicom Mimom "Fit and sit", jer ono što je za mene tipično jeste da volim da sarađujem i spajam se sa kolegama. Tako da smo Mima i ja napravile čuveni "gastro night" kod mene u Arhivu, pa kod nje u "Fit and situ", pa na tadašnjem splavu "Kućerda", da bismo na kraju prebacile četvrtkom u "Šećer". To je izgledalo tako da sam imala gosta sa kojim sam kuvala ili je on pravio nešto samostalno u dogovoru sa mnom i to je obično bila ličnost iz javnog života, ne nužno iz sveta gastronomije. Imali smo i bend koji gostuje, tako da gost prođe kroz sve faze: od pisanja menija, kuvanja, do posluživanja i animiranja gostiju.

Da li ceo Vaš rad predstavlja potrebu da izrazite kreativnost o kojoj je bilo reči na samom početku razgovora?

– Ljubav prema gastronomiji, modi, muzici, kulinarstvu... Sve to jeste kreativno, ali je sve krenulo kada sam bila mala. Nisam počela da kuvam sa 40 godina, pa tek tada otkrila svoje talente. Imala sam odlične i kućne mentore. Moja baka je bila profesionalna kuvarica, moja mama je divno kuvala, i uopšte, mi smo bili porodica u okviru koje se nije kuvalo samo za nas, već se kuvalo i za goste. A moja privatna revolucija sa hranom nastala je i razvila se u poslednjih deset godina. Takođe, dogodi se i da zapevam u svojim kafanama po želji gostiju. Majka mi je bila poznata pevačica, Vukica Veljović, i nju ljudi i danas pamte i vole njene pesme. Takođe, i sama ću snimiti jednu pesmu koju je za mene iskomponovao čuveni Doške, a snimiću je sa Aleksandrom Banjcem i Brankom Koprivicom… čuvena "Tri rogata"… Nedavno sam sa 46 godina i viškom kilograma učestvovala kao manekenka Ene Popov na "Fešn viku". Ne volim da se hvalim, ali stvarno tako ispada da sve vrvi od kreativnosti.

Šta se promenilo u Novom Sadu?

– U vreme kada smo se bavili i modom i buticima, i kada sam prodavala garderobu iz uvoza, kao i garderobu koju smo mama i ja kreirale, te onu koju su naše kolege kreirale, napravile smo kao neki multibrend, ali sve u znaku snalaženja jer u jednom momentu nije bilo moguće da se putuje niti u Italiju, niti u Tursku pa da se nešto uveze jer su bile "čuvene" devedesete. Tada je jako bilo važno kod koga si kupio neki komad odeće. Tašnu u "Manualu" ili Levis 501 u "Komisionu 10", sve se znalo gde se šta uzima. Nije bilo šoping centara, velikih brendova, bilo nam je teško politički i trgovinski. Moja mama je, pre nego što je otvorila svoje radnje, radila u čuvenom "Mendi" i u prodavnici obuće koja je prva uvezla italijanske cipele i onda je to bilo super. Tako se isto i ugostiteljstvu znalo kod koga se ide, kod koga se jede i pije i onda sam opet sa tim svojim ujedinjavanjem bila posebna jer je važilo pravilo da u Novom Sadu ugostitelji ne idu jedni kod drugih u restorane, kafiće i kafane i onda sam bila srećna kada se u "Arhivu" okrenem i vidim deset ugostitelja koji su došli kao gosti zbog provoda i noćnog života.

Šta je autentično kada je "Nacionalna klasa" u pitanju?

– "Nacionalna klasa" je autentična po tome što se dogodilo partnerstvo između dva novosadska ugostitelja i specifično je to što su nam partneri iz Beograda koji su zaduženi za nacionalnu kuhinju. Ovo je jako lep, impozantan i veliki lokal s kojim smo ponosni i autentičan je i po tome što imamo dosta muzičkog programa. Jedan od vlasnika je poznati muzičar koji svira sa Čolom i sa mnogim našim poznatim imenima iz sveta muzike, a on je i vlasnik "Šećera", tako da smo insistirali da muzički deo bude bogat jer volimo da budemo po tome drugačiji. Što bi naš slogan rekao – "Mamimo i za klasu ispred smo". Svaka roba ima svog kupca i svaki lokal ima svoju publiku, ali kod nas je specifično to što je objekat zaista jako veliki, radi do kasno u noć, a ima i nacionalnu kuhinju.

Kako biste okarakterisali Novosađane kao goste u ugostiteljskim objektima? Da li pažljivo biraju gde će da izađu i koliko im je bitan dobar provod?

– Sve im je bitno, jako su probirljivi, ali meni je to okej, jer sam i sama težak gost i probirljiva sam u smislu da taj svoj dinar koji gost zaradi treba sam i da odredi gde će taj dinar i da potroši i za novac koji je namenio nekom lokalu u kojem očekuje određenu uslugu, kvalitet i hrane i pića i ambijenta. Teško je svetu ugoditi, ali sve kafane su različite i u suštini ima puno mesta u gradu, pa ima sve za svakoga. U "Nacionalnoj klasi" je interesantno što noću dođe i po 600, 700 ljudi i nisu svi isto profilisani. Sviđa mi se i to što devojke vole baš da se doteraju kada dođu kod nas kao da idu na crveni tepih, ali skroz je okej i ako dođeš i u farkama i u atlet majici. Novosađani imaju dobar ukus, pa neko voli da kaže da su malo komplikovani i teški, ali mislim i da ljudi na drugim mestima nisu lakši. Svako za svoj novac ima prava da zahteva određene stvari, tako i kada su lokali i provod u pitanju.

Tekst: Ana Bugarinović
Foto: Aleksandar Jovanović/mojnovisad.com, Instagram profil Karmen Krivokapić