Ko je bila turska Ana Marija, jedina žena u bici za Petrovaradin

Ko je bila turska Ana Marija, jedina žena u bici za Petrovaradin

Većina Novosađana sigurno ne zna da je mlada Nemica srpskog porekla 1716. godine rame uz rame sa muškarcima učestvovala u najžešćim borbama u bici za Petrovaradin, a sledeće godine i u bici za Beograd. Priča o tome kako je završila u austrijskoj vojsci, a da je niko ne razotkrije, kako je preživela ranjavanje, kako je izbegla streljanje zbog dezerterstva i na kraju kako je zaslužila doživotnu penziju, ostaviće mnoge bez daha. Neobični životni put Ane Marije Kristman za naš portal otkriva Nenad Šeguljev, dugogodišnji istraživač Petrovaradinske tvrđave.

On je kopajući po digitalnim arhivama i bibliotekama, na osnovu jednog malog članka, objavljenog 1833. godine u publikaciji "Allgemeine deutscher Bürger- und Bauern-Zeitung" u Regensburgu, od nezaborava sačuvao uspomenu na ovu nesvakidašnju mladu ženu.


– Da bismo doznali njenu sudbinu, morali smo prvo da pogledamo njeno poreklo. Njen otac je bio Srbin pravoslavne vere, poreklom iz okoline Temišvara. U jednom trenutku je dopao u osmansko ropstvo u kojem je proveo dugi niz godina, tokom kojih je prešao u islam. U Velikom bečkom ratu bio je zarobljen 1687. godine, najverovatnije za vreme Mohačke bitke. Naredne godine proveo je kao sluga frankonskog potpukovnika fon Krailshajma koji ga je kasnije odveo u mesto Gingen an der Fils nedaleko od grada Ulma. Tu je 1695. godine ponovo prešao u hrišćanstvo  i krštenjem dobio novo ime Tomas Kristman. Ubrzo se oženio sluškinjom koja je radila u dvorcu Dirnau i sa njom je 1697. godine dobio ćerku Anu Mariju -  objašnjava Šeguljev.

Nažalost Anini roditelji umiru i devojčica ostaje sama. Da bi preživela, počela je da prosi, ali vrlo brzo je shvatila da od toga ne može da živi. Tada se rodila ideja da počne da se oblači kao dečak jer predstavljajući se kao muškarac mogla je lakše da dođe do posla.


– U tome je uspela i jedno vreme je radila u mlinu. U međuvremenu, u okviru priprema za novi rat sa Osmanskim carstvom, počelo je tokom 1715. godine formiranje nove regimente "Alt-Virtemberg". Ne znamo iz kojih tačno pobuda, ali se Ana Marija sa svojih 19 godina, ponovo prerušena u muškarca, prijavila kao regrut pod imenom i prezimenom svog pokojnog oca. Regimenta je zvanično osnovana u martu 1716. godine i nakon polaganja zakletve sredinom maja Ana Marija je već marširala prema Ulmu. Na obali Dunava regimenta se ukrcala na brodove i zaplovila nizvodno prema granicama Osmanskog carstva. Regimenta se krajem jula iskrcala na levu obalu Dunava, najverovatnije kod Futoga gde se nalazio sabirni vojni logor – kaže Nenad.


Samo nekoliko dana kasnije, 5. avgusta, mladi vojnici su osetili ukus rata i sve što on sa sobom donosi.

– Iz istorijskih izvora znamo da je ova regimenta kod Petrovaradina učestvovala u najžešćim borbama sa osmanskim janičarima na centru bojišta i to u prvim borbenim linijama. Jedinice koje su bile pod komandom feldcugmajstera Regala, među kojima se nalazila i ova regimenta, pretrpele su najveće gubitke u odnosu na druge. Par meseci nakon pobede kod Petrovaradina, princ Evgenije Savojski je nakon opsade zauzeo Temišvar. Tom prilikom jedinice ovog puka su bile pod komandom feldcugmajstera princa Aleksandra Virtemberškog – kaže sagovornik portala Mojnovisad.com.

Nakon zimovanja na severu Ugarske, regimenta "Alt-Virtemberg" je naredne 1717. godine učestvovala u opsadi i bici kod Beograda. Iako je tada ranjena, Ana Marija je uspela da sačuva svoju tajnu i nije razotkrivena.

Nevolje su počele kada je dragocenu sablju, koju je zarobila od jednog osmanskog oficira, pokušala da unovči za sto guldena kod jednog njenog nadređenog. Nakon što joj je on zapretio sa sto udaraca štapom, Ana je sa još jednim saborcem dezertirala.

– Uhvaćeni su i izvedeni pred vojni sud, gde su se suočili sa smrtnom kaznom vešanjem. Tek tada je otkrila svoj pravi identitet i zatražila milost. Pomilovana je i časno otpuštena iz vojske – kaže Šeguljev.

Fotografija: Petra Perglova

Posle nekoliko godina sreća joj se ponovo osmehnula. Kada je virtemberški vojvoda Eberhard Ludvig Hercog fon Virtemberg čuo priču o njoj, odobrio joj je da se nastani bilo gde u njegovom vojvodstvu.

– Takođe, naredio je da joj se dodeli doživotna penzija u novcu i naturi. Sve što znamo o njenom kasnijem životu jeste da se nije nikada udavala i da je radila do kraja života kao poštar u Štutgartu, tadašnjem glavnom gradu vojvodstva Virtemberg. Kako je često pričala o svojim vojničkim avanturama, zvali su je "turska Ana Marija". Umrla je prema jednim podacima u 64. godini života 1761. godine, a prema drugim u 82. godini života 1779. godine – kaže Nenad.

Ova, ali i mnoge druge interesantne priče vezane za Petrovaradinsku tvrđavu, mogu da se nađu na blogu Nenada Šeguljeva, kao i na njegovoj Fejsbuk stranici.

Oceni vest:
31
2

* Sva polja su obavezna

Pošalji fotografiju uz komentar (do 2MB)
  • Ferenc Kamasi

    pre 49 dana i 1 sat

    Hvala! Saznah nesto sto nisam znao!

    Oceni komentar:
    0
    2