Koliko je opasno bilo biti Novosađanin nedeljom tih godina?

Biti Novosađan nedeljom, to vam je bila opasna stvar. Moglo je to tih 1930-tih, pa sve do početka Drugog svetskog rata izgledati upravo ovako: Došla je nedelja, vi ste se kao pošteni građanin probudili, konstatovali da vas glava boli od rđavog vina, kojeg ste pili prethodne večeri u nekom polu-jeftinom restoranu, sa veselim društvom i još veselijim damama.

Piše: Zoran Knežev, hroničar i publicista

Uveravate se da ste skroz švorc i da vam ne preostaje za nedeljnu jutarnju kafu. Uzimate pantalone i konstatujete da ste ih poderali sinoć o neki ekser, koji je virio iz stolice na baštenskoj garnituri, i počinjete da psujete kafedžiju, kafanu i društvo od sinoć. Pošto ste se obukli i umili, uzimate „zlatnu rezervu“ iz ženinog novčanika uz konstataciju, da računa na vas za nedeljni ručak. Odlazite prvo do berbera, da vas „uredi“ i da čujete sve „abrove“, berberi ko berberi, od Kulina-bana...

Kod Kraljice na prvu

Kada ste se obrijali, laganim korakom odistinskog gospodina gazite „žutu ciglju“ i upućujete se pravo u „Kraljicu Mariju“ da popijete prvu jutarnju. Uz put nailazite na Zuske i ostale služavke, koje sa Riblje pijace u prepunim cegerima u rukama, žure da gazdama pripremaju nedeljni ručak. Nekoj se nasmešite i dobacite neku kafansku šalu, a nekoj samo blagonaklono spustite pogled i malo podignete šešir sa glave, onako Novosadski. Idete korakom pravednika i uživate osećajući opojan miris Lipe, koji se širi centrom Novog Sada, svakog juna meseca. Taj vaš ugođaj vam remeti pokoji automobil koji projuri pored vas, da bi izbegao tramvaj, koji je dopola natovaren, upravo krenuo sa stanice. Stižete do vašeg stola u „Kraljici Mariji“, poručite kafu i čekate novine. Na sto gostiju desetak novina. Neki penzioneri koji već od sedam sati izjutra sede u kafani useli na novine. Troje novina stavio pod sebe, da mu neko ne otme, a četvrte drži kod sebe i čita redom od početka do kraja. S vremena na vreme digne glavu sa novina, pogleda vas sa nekim ciničnim pogledom iz koga čitate otprilike ovo: “Znam ja da ti čekaš novine. Bio ti, bato, kao ja doći u sedam sati ujutro, pa ne bi čekao”.

Dođe vam da ga gađate čašom ili šoljom. Protestvujete, ali kelner sleže ramenima. Najzad posle pola sata, onaj spušta novine. Gotov je valjda. Priskačete da se dokopate novina, a on novine dodaje nekom svom kolegi, penzioneru od prekoputa, pošto se oni trampe. Čekaj još sat. Vikate da platite, opsujete kafanu, penzionere i izađete nepročitavši novine. Raspoloženje ode do vraga.

Druga, pa aperitiv

Odlazite u drugu kafanu gde vas već čeka stalno društvo sa razbacanim novinama na astalu, a konobar ne pitajući, donosi vam vašu “drugu jutarnju“ sa obaveznim ratlukom i kockom šećera pored. Počinju da se prepričavaju već napamet znane priče o padu Vlade u Beogradu, gradskim političarima, „Nak“-u i „Trgovačkom“ i o tome koja „banda“ svira u kojoj kafani. Sa kafe se prelazi na nešto još kraće, al jače. Pošto se već bliži i podne, to tumačite kao aperitiv za bolje varenje pred tradicionalni „nedeljni ručak“. Uzimate iz džepa sakoa „šlajpik“ i vadite banku, ne nedajući se kususru od par dinara, pozdravljate se sa poznanicima i krećete, uvek različitom maršutom do mesta užitka.

Previše bibera

Usput svraćate da kupite jedan buket poljskog cveća, koji će ulepšati kako vaš odnos sa suprugom, tako i astal, na kome je već postavljena velika bela činija, sa vrućom žutom supom, u kojoj plivaju domaći rezanci i kupaju se knedle od pileće džigerice. Stižete taman, perete ruke i sedate u pročelje stola, ispod ikone...trljajući dlanove. Sipaća kašika, onako vrela, u vama budi nagon za biberom, koga sipate uvek previše i polazite u čarobnu avanturu zadovoljstva svih čula vašeg organizma. Posle supe od tri vrste mesa, prelazite na sos od mlade mirođije sa mladim barenim krompirom i ostalim đakonijama već prohlađenim iz supe. Nakon toga prelazite na pohovano belo meso…grašak…kupus salatu i bar dve čaše sremačkog crvenog vina. Dok pijuckate, onako kroz zube, na astal stiže pita sa višnjama i grizom. Uzimate par komada, čisto iz znatiželje i povlačite se u svoje odaje, bar na pola sata, da ne smetate ženi dok pere sudove.

Kamenički park, pivo na Štrandu, pa Trčikom do Kralja

Kada ste odmračili sobu…umivate se i oblačite kežual pantalone i sako, jer do Kameničkog parka valja pešačiti. Stavljate slamnati šešir na glavu i izlazite iz kuće. Prelazeći most Kraljevića Tomislava, nailazite na prijatelje i poznanike, koji se upućuju na istu lokaciju gde i vi. Po Kameničkom parku špaciraju mlade frajlice i malo starije frajle, onako sa belim rukavicama i malim belim i plavim suncobranima u rukama, šetaju i odmeravaju mlade gardiste i oficire iz Vojne kadetske škole. Kada ste već umorni od šetnje, divana i gledanja… lađom prelazite na novosadsku stranu i iskrcavate se na Štrandu. Tu popijete hladno pivo i uskačete u “Trčiku”, koji vas vozi do “Srpskog kralja”, gde po običaju u nedeljno predvečerje igrate lorum sa odabranim društvom. Ulične svetiljke se već polako pale, a dame za zabavu, polako se pružaju Kameničkom ulicom. Uvek se dvouimite nedeljom, izlazeći iz “Srpskog kralja”…da li ići desno u Kameničku…ili levo Željezničkom do centra…pa kući.

Ali jedno su želje, a drugo mogućnosti, pa pored Pošte i Jemenske crkve, spuštate se do “Katedrale” koja već otkucava devet puta. Stižete kući baš na vreme, jer svaka nedelja ima svoj početak i kraj…pa tako i ova opisana.