Kristian Al-Droubi, performer: U Indiji sam za osam meseci video stvari koje većina ne vidi za života

Kristian Al-Droubi, performer: U Indiji sam za osam meseci video stvari koje većina ne vidi za života

Kako izgleda karantin u Indiji, kada opasnost ne preti samo od virusa već i od sujevernih meštana, lopova, gladnih leoparda, smrtonosnih zmija i škorpiona?

Kristian Al-Droubi je novosadski performer koji je zbog epidemije korona virusa bio zaglavljen u Indiji punih osam meseci. On prethodnih deset godina odlazi u ovu zemlju, čim u Srbiji zazimi. Po pravilu, ide u novembru i tamo radi, druži se i putuje sve do kraja marta. Tako je bilo i ove godine, dok mu plan nije ozbiljno poremetila dobro poznata pandemija, koja mu je produžila boravak na skoro godinu dana.

Kada je prekinut međunarodni saobraćaj sa Indijom, Kristian je sa još nekoliko građana Srbije apelovao na državni vrh da pronađu način da ih vrate u zemlju. Nakon mnogobrojnih pokušaja odlaska i kupovine karata, preko nekoliko avio kompanija, uspeo je da se dočepa srpskog tla tek u oktobru. Sa čime se sve susretao tokom boravka na Indijskoj farmi i kako je uspeo da sačuva psihofizičko zdravlje, podelio je sa čitaocima portala Moj Novi Sad.

Kako je izgledao vaš prvi susret sa Indijom?

– Godine 2010. sam prvi put otišao u Indiju. Posle 10 godina bavljenja pozorištem u Sloveniji, naleteo sam na artistički projekat pod nazivom “Art Karavan India“. Zamisao je bila da se skupi grupa umetnika svih profila iz svih delova sveta i da dva meseca putujemo kroz različite gradove Indije, od Kolkate do Nju Delhija. Zvao sam drugara da ide sa mnom, kupili smo karte i tako smo nas dvojica otišli. Mi smo se priključili karavanu i putovali preko Himalajskog pojasa sve do Kašmira. To je bilo veliko upoznavanje Indije. Moj prvi susret sa Indijom je bio kulturološki šok. Proučavao sam je pred put i mislio sam da sam spreman na ono što me čeka, međutim, nije bilo tako. Recimo, kada uđeš u Kolkatu, milioni ljudi bukvalno žive na ulici. Te ulice su prepune osoba koje tako leže svuda, pa ti gledaš i ne znaš da li su živi, jesu li pregladneli... Dok je Bengalor kao Beograd, tamo žive normalno. Ima prosjaka, ali oni ne žive na ulici. A recimo Kašmir je najkonfliktnija zona na svetu, jer oni hoće da se otcepe. Od svih militarizovanih zona, kojih ima dosta, tamo ima najviše armije, oko milion vojnika. Tako da sam se susreo sa svim i svačim.



Šta vas motiviše da već deset godina odlazite tamo na nekoliko meseci?

– Na karavanu sam upoznao devojku sa kojom sam počeo da se zabavljam pa sam taj prvi period nastavio da idem zbog nje, a kasnije, kada smo se razišli, odlazak tamo mi je već prešao u naviku. Razvio sam sistem da boravim tamo kada je u Srbiji hladno, znači od novembra do maja. Tamo radim i onda od zarađenog novca živim ostatak godine u Srbiji. A čime se bavim? Pa ja sam "beli majmun“. U Kini imaš bele majmune, to su zaposleni u kineskim kompanijama koji ne rade ništa. Recimo, Kinez otvori kompaniju i da bi bili ugledniji u očima drugih zaposle belca da sedi tamo, ide na sastanke i bude viđen. Tako nekako sam i ja u Indiji, samo što sam ja njih zabavljao. Radio sam kao entertejner, organizovao hostese, žonglere, statue, razne animatore za događaje. U Indiji su jako bitne svadbe koje traju po tri, četiri dana i stvar je prestiža da se na njoj pojave belci, kao gosti ili animatori.

Ove godine ste zbog korona virusa morali da ostanete znatno duže. Kako je bilo boraviti u Indiji za vreme pandemije?

– Ove godine smo moj drugar Aleksandar Denić i ja tamo došli u novembru, a u decembru smo radili Božićni program. Bio sam najbolji Deda Mraz u Indiji (smeh). U februaru sam boravio kod drugarice i njenog muža u podnožju Mont Everesta i kada sam se vratio u Bengalor sredinom marta, počela je da buja korona i ja nisam bio siguran šta treba da radimo. Nisam mogao da pretpostavim šta će se dalje dešavati. Pošto je Bengalor užasan, ima 15 miliona stanovnika koji žive jedni drugima na glavi, bacaju đubre svuda, pale ga, grad smrdi... otišli smo na farmu, udaljenu 30 kilometara od grada. Onda je počela da se zatvara Evropa, a zatim i Srbija. U Indiji su prvo zvonili nekim zvončićima da oteraju virus, onda su pili kravlji urin da se zaštite, pa kada su skontali da ništa od toga ne radi zaključali su Indiju na 21 dan. Tako smo mi ostali na farmi sa nešto zaliha hrane i malo novca, čekajući da prođe taj 21 dan.



– U međuvremenu sam kontaktirao našu ambasadu u Nju Delhiju. Konzulka je napravila “WhatsApp“ grupu sa nekih šezdesetak naših ljudi koji su bili zatvoreni u Indiji. Tada su počeli reparacioni letovi stranih avio kompanija, recimo “Air France“ ili “Lufthansa“. Oni su povremeno imali letove npr. Bengalor - Rim, sa nekoliko mesta koje smo mi mogli da iskoristimo. Međutim, karte su bile 1.500 evra, a ja niti imam taj novac niti bih dao toliko za jedan let, jer bih za te pare bukvalno mogao da živim godinu dana u Indiji. Onda se sve odužilo na dva, tri meseca i u julu su otvorili, pa opet zatvorili zemlju. Seljaci koji su živeli okolo su znali da su tu neka dva belca i onda su se oni uspaničili i stavili barikade na puteve tako da mi nismo mogli više ni da izađemo sa farme. Znači, da smo hteli da idemo napolje, morali bismo da imamo neku policijsku pratnju jer nismo znali na šta su sve ti seljaci spremni. Srećom, vlasnica farme je brinula o nama kao o svojoj deci, donosila nam je meso (jer je tamo hrana uglavnom bila pirinač i ragi brašno) i ostale stvari koje su nam bile neophodne.

Tokom boravka na farmi susretali ste se sa egzotičnim i veoma opasnim životinjama. Da li ste strepili za svoje živote?

– Ja sam otrprilike znao kojih životinja tamo ima, ali u sezoni od novembra do februara je suša i nekih 40 stepeni. Međutim, od marta i aprila kreću monsuni i tada svo zlo izlazi napolje. To je zona u kojoj ima dosta leoparda, koji redovno dolaze i odnose pse. Za tih nekoliko meseci koliko smo bili tamo leopard nam je odneo dva psa. Od ljudi uglavnom napadaju decu koju mogu da odnesu ili starije osobe, ali kada su gladni ne znaš šta sve može da se desi. Imali smo taj neki zdravi strah, ali postepeno smo se navikavali i prosto smo bili obazrivi. Ubrzo su počeli škorpioni da se pojavljuju, prvo oni veličine od pet, šest centimetara da bismo kasnije, iza kuće, otkrili leglo velikog crnog šumskog škorpiona, od 15, 20 centimetara. To je grupa najvećih škorpiona na svetu i on nije smrtonosan, ali može da te parališe na nekoliko dana. Sedeli smo tako noću na verandi i gledali neke emisije i odjednom samo vidimo škorpiona koji nam protrčava pored nogu...



– Taman kada smo se navikli na njih počele su da dolaze zmije: kobre, krajtovi, vajperi i pitoni. Bilo je jako puno žaba, a zmije idu na žabe. U kupatilu sam žabama podigao poklopac da imaju bazen u vodokotliću (smeh). Nekada nije bilo struje pa smo morali da pazimo da ne nagazimo na zmiju, kada bismo išli noću do kuhinje koja se nalazila nešto dalje od sobe. Krajt je megaotrovna zmija i već kada je mala, sve što dodirne bukvalno umire. Ako te ujede zmija, ako imaš sreće da te odvedu do bolnice i da imaju protivotrov, prvo moraš da znaš koja te zmija ujela, a na farmi tokom karantina, da je bilo ko od nas bio ujeden bio bi gotov. Kada su bile najveće kiše, toliko je insekata bilo da kada bih otvorio vrata samo bi uleteli rojevi, jedno 10, 15 vrsta. Imali smo i guštere, a bilo je i puno termita. Nisam mogao da spavam jer je stalno nešto gmizalo po meni, puzalo, bolo me. Pedesetak uboda komaraca sam imao svakog dana.

Kako ste uspevali da održite mentalnu higijenu?

– Kada smo skontali da ne znamo do kad ćemo biti tamo počeli smo da smišljamo poslove. Ja ustanem, vežbam, radim sklekove, čitam, pišem, ali tako mi prođe samo pet sati. Dan se odužio. Organizovali smo razne aktivnosti - kuvanje, počeli smo da pravimo kuhinju, krenuli smo da kopamo i sadimo... Zasadili smo deset vrsta povrća, a primili se samo neki pasulj i indijska bundeva jer je zemlja jalova. Najteže mi je padala neizvesnost. Posle dugo vremena sam bio prinuđen da budem na jednom mestu, nisam znao u šta će sve taj virus da preraste. Bilo je dana kada nam nije bilo ni do čega. Imao sam momente depresije, ali to kod mene traje dan dva i nakon toga prosto krenem dalje.



Opišite nam prve pokušaje povratka u Srbiju.

– Kada se otvorio karantin, dosta naših ljudi je pokušalo iz Bengalora da leti nazad, ali su im letovi otkazivani, a pare im nisu vraćali. Mi smo čekali dok nismo bilo 100% uvereni da će biti letova. Onda je “Lufthansa“ počela da leti i pošto Aca više psihički nije mogao da podnese boravak tamo, njemu sam bukirao kartu za avgust i on je otišao. Ja sam u međuvremenu krenuo da pravim snimke za jutjub, mene je to vuklo da ostanem i nastavim sa tim. Pošto sam vremenom zanemario svoju karijeru, to je bio novi izazov u mom životu, nešto što mi je dalo smisao. Prošla je kriza sa koronom i ja sam odugovlačio dok nisam ostao bez para i dok mi nisu prijatelji i familija već toliko nedostajali da sam morao da se vratim. Našao sam povoljnu kartu za let preko Istanbula i bukirao je, ali dan pre poletanja su mi poslali mejl da je karta otkazana i rekli da ni neće biti letova. Nakon toga sam postajao sve napetiji i kada sam uzeo kartu od “Air India“ strepio sam da će mi ponovo otkazati let. Dan pre leta su mi slali poruke o pomeranjima da bi me sutradan zvali da kažu da ne mogu da uđem u avion, ali ja nisam razumeo zašto. Spakovao sam se i otišao na aerodrom, došao sam da se čekiram i tamo su krenuli da mi objašnjavaju da ne mogu da uđem na taj let jer je to neki reparacioni let za Indijce. Onda sam poludeo jer nisam znao zašto su mi uopšte prodali kartu ako je tako. Tražio sam da me puste u avion ili da mi nađu drugi let ili da mi vrate novac. Kartu su mi otkazali, a pare još uvek nisam dobio nazad.

Na kraju ste ipak uspeli da se vratite?

– Vratio sam se u grad i nisam više znao šta da radim. Otišao sam u neki internet centar da zamolim drugara da mi pozajmi novac za kartu, jer nisam više imao ništa. I ranije su mi ljudi nudili i slali pomoć kada smo Aca i ja ostali bez novca. U tom momentu me na Fejsbuku cima neki momak koji želi da mi pomogne i tako dolazimo do toga da mi on kupuje kartu za 9. oktobar i insistira da mu ne vraćam novac. Dok nisam ušao u avion nisam verovao da ću uspeti. Kada sam ušao u “Air France“, kada sam video francuske stjuardese i napokon osetio tu ljubaznost, sve je bilo mnogo lakše. Eto, na kraju, nekako sam uspeo da se izvučem, došao sam do Pariza pa odatle u Beograd.



Vaš Jutjub kanal sa snimcima iz Indije je stekao svoju publiku. U kom smeru će se dalje razvijati?

– Prvi snimci koje sam radio su bili vezani za farmu, snimao sam kako se tamo snalazimo i sve te životinje koje smo viđali, a kasnije sam otišao u grad i snimao sam šta rade Indusi. Kada sam se vratio u Srbiju shvatio sam da želim da nastavim time da se bavim, samo još uvek nisam izdefinisao svoj kanal. Evo recimo uradio sam piču “Šta sve možeš sa 500 dindži na Najlon pijaci“ koja ima preko 36.000 pregleda, a tamo sam snimao kobre, škorpije, majmune i to je imalo znatno manje pregleda, što je zanimljivo (smeh).

Da li je ovo iskustvo za vas bilo više pozitivno ili negativno?

– Ovo iskustvo je bilo i više od životne lekcije. Mislim da sam video stvari koje ljudi ne vide za života i to me je obogatilo. Video sam kako funkcioniše svet bez upliva čoveka, postale su mi jasne stvari koje inače uzimamo zdravo za gotovo, koliko je čovek uspeo da ovlada prirodom, da produži svoj životni vek, ali u isto vreme da totalno ruinira prirodu. Sve je manje i manje mesta na svetu na kojima se čovek nije umešao – na kojima nije krenuo da buši, seče, da ubija, muči. Ja mislim da smo mi poslednje generacije koje će moći da uživa u lepotama prirode.

Oceni vest:
16
2

* Sva polja su obavezna

Pošalji fotografiju uz komentar (do 2MB)
  • čemu ovo?

    pre 18 dana i 9 minuta

    Mi, ovde, jadni i bedni, impresionirani smo Tvojim Životnim Iskustvom!
    A sad se lepo vrati tamo u Indiju, i nemoj više da kukaš vladi da te izvuče odande.
    Uopšte, Indija sa milijardu ljudi i milijardu turova za kanalizaciju koje retko gde ima, uz sve pse i majmune koje žive sa nima, je veoma lepo mesto za život i produhovljenost.
    Dakle, sretno ti bilo.

    Oceni komentar:
    38
    8
  • Kakvih ljudi ima...

    pre 17 dana i 11 sati

    @čemu ovo
    Ime koje ste odabrali lepo opisuje vaš komentar: čemu ovo? Ali zaista. Čemu tolika negativnost? Nekad se zapitam kako je moguće da ljudi nisu sposobni da sagledaju sami sebe malo. Eto iz vašeg komentara svako sa 3 grama mozga može videti da ste duboko nesrećni i nezadovoljni sobom, a da svoje nezadovljstvo svojim životom projektujete na druge. Možda vam bude lakše par minuta kad pljunete po drugom, ali to vam ne rešava probleme.

    Oceni komentar:
    4
    25
  • @čemu ovo?

    pre 17 dana i 11 sati

    Ničemu, opusti se.

    Oceni komentar:
    2
    11
  • Čemu ovo 2

    pre 17 dana i 9 sati

    1. Iritira me izraz "performer". Nećemo, za ime sveta upotrebiti izraz "izvođač". Jer, time bi njegova belosvetskost i njegova umetnost izgubila na svojoj veličini. Ako je performer, onda je nesumnjivo veći umetnik.
    2. Iritiraju me ljudi koji glume avanturizam, a zatim nisu u stanju da se sami snađu, već dozivaju srpsku vladu, ambasadore i Crveni Krst ako treba, da angažuju avione da ih vraćaju kući, od našeg novca, koji nam je potreban kao narodu u to vreme.
    3. Iritira me njegovo vređanje ostalih, jer smatra da se u Indiji nasisao mudrosti, produhovljenosti i ne znam čega svega još za 8 meseci, dok svim građanima Srbije ovde manjka ne samo toga, već i inteligencije. Ovde se čovek ne može nasisati mudrosti, zar ne?
    Treba otići 8000 km daleko, da bi se to dogodilo. Suditi na takav način od ljudima nije izraz bilo kakve produhovljenosti. Sai-Baba, da je živ, samo bi ga gledao, na ovakve izjave.

    Sve u svemu, visoka koncentracija uzročnika negativnosti.
    Na kraju krajeva, u ljudske slobode spada i pravo da se nešto ne voli.
    I to javno, ako treba. Suviše je nametnutih stvari, bar u ovoj zemlji, koje se ne smeju javno
    ne voleti. Suviše je zajedničkog blejanja u isto vreme.
    Kao kada gledate ćurke, pa se jedna oglasi, a zatim sve za njom na potpuno isti način.
    Treba'l još štogod?

    Oceni komentar:
    19
    6
  • Vesna

    pre 17 dana i 8 sati

    Naši životi postaju sve siromašniji. Svet oko nas je puno više od relacije kuća-posao, tv, vesti, vikend, film, praznik... Da, sad je to nemoguće. Ali čim se situacija iole "unormali" pokreće se "punjenje baterija". Putovanja ne moraju nužno biti skupa, predaleka, organizovana od strane turističkih agencija. Svako novo mesto otvara nove vidike, pruža nove uvide i navodi nas da razmišljamo drugačije i upoznajemo druge kulture, ljude i njihove svakodnevnice. Tako da, Kristiane, verujem da Vam je bilo nezaboravno u svakom smislu te reči. Sretno!

    Oceni komentar:
    0
    10