Kristina Jevtović, studentkinja Muzičke akademije: Velika spona postoji između klasične i metal muzike koju slušam

Kristina Jevtović, studentkinja Muzičke akademije: Velika spona postoji između klasične i metal muzike koju slušam

Novosađanka Kristina Jevtović, studentkinja Muzičke akademije u Novom Sadu i klavijaturistkinja benda Rok apoteka rođena je 2001. godine. Odrasla je u Gradiću, odnosno podgrađu Petrovaradinske tvrđave, a od pre dve godine sa svojom majkom živi na Limanu. Završila je Osnovnu školu "Jovan Popović", kao vukovac, a paralelno sa njom, pohađala je i završila i Osnovnu muzičku školu "Josip Slavenski", takođe kao vukovac i đak generacije. 

U "Slavenskom" je uz pomoć predivnih profesorica klavira Olivere Sekulić i solfeđa Jelene Borđoški shvatila da želi da nastavi da se bavim muzikom. Nakon toga, završila je smer za izvođača-pijanistu u Srednjoj muzičkoj školi "Isidor Bajić" u klasi profesorice Biljane Dabić. Naša ovonedeljna sagovornica se, zbog prirode svoje bolesti, kreće uz pomoć invalidskih kolica, ali je to ne sprečava da ispuni sve obaveze koje je sebi zadala... A ima ih zaista pregršt jer je Rok Apoteka objavila svoj prvi album "Kišobran za snove" sa deset pesama, kao i spot za pesmu "Vukovi samotnjaci", te Kristina skoro svaki dan nastupa sa bendom zbog promocije albuma.

Kada si počela da gajiš toliku ljubav prema muzici i da li ti je to neko usadio?

– Još kao jako mala bila sam zainteresovana za muziku. Tata je završio osnovnu muzičku školu, smer harmonika, a mama je u svojoj mladosti igrala balet i pevala u horu, a do skoro i u Novosadskim šmizlama. Smatram da je ljubav prema muzici urođena u svim ljudima. Muzičku školu nisam upisala na inicijativu svojih roditelja nego sam to sama odabrala, a oni su me u tome podržali.


Ko je uočio taj tvoj talenat i koliko si tada imala godina?

– Kada sam imala dve godine, mama mi je kupila sintisajzer igračku koji sam jako volela i nosila svuda sa sobom. Sa sedam godina krenula sam na časove klavira kod profesorice Verice Vojnak koji su bili organizovani humanitarno od strane Protestantske hrišćanske zajednice. Svake subote sam išla na časove, najviše iz razloga da bih vežbala prste pred polazak u školu. Kasnije sam časove nastavila privatno kod profesorice kući i ona je prepoznala moj talenat i predložila je da upišem muzičku školu.

Samo u šestom razredu muzičke škole, osvojila sam 13 prvih nagrada i proglašena sam za đaka generacije

Kada si krenula u muzičku školu i da li si se odmah isticala u odnosu na svoje vršnjake?

– Krenula sam u muzičku školu sa devet godina, a već posle dva meseca časova klavira kod prof. Olivere Sekulić svirala sam na Novogodišnjem koncertu u Sinagogi. Jako rano sam počela i da se takmičim i za vreme pohađanja osnovne muzičke škole sam osvojila preko 40 nagrada iz klavira, solfeđa i teorije muzike na takmičenjima u raznim gradovima. Samo u šestom razredu muzičke škole, osvojila sam 13 prvih nagrada i proglašena sam za đaka generacije. Zbog mnogo nagrada, dva puta je moja slika bila na bilbordu u Novom Sadu u okviru projekta "UČIM+ZNAM=VREDIM" (koji promoviše prave vrednosti i uspešne učenike), jednom samostalno, a drugi put zbog osvojene zlatne medalje i laureata sa horom u Rusiji sa dirigentkinjom Tamarom Adamov Petijević.


Tokom celokupnog školovanja mama mi je bila najveća podrška

Kasnije si upisala Muzičku akademiju, kako su proticali tvoji dani i koliko ti je u svemu tome pomogla majka, koja je tvoja najveća podrška?

– Na prijemnom ispitu na Akademiji umetnosti u Novom Sadu imala sam maksimalnih 100 bodova, jedina u generaciji sa svih smerova. Sada sam studentkinja treće godine muzičke pedagogije, u klasi profesorice Julije Bal. Višegodišnja sam korisnica stipendije za nadarene učenike i studente Republike Srbije. Tokom celokupnog školovanja mama mi je bila najveća podrška. Snosila je veliku odgovornost što se tiče našeg života, jer nas dve same živimo, organizacije, pohađanja nastave, svih mojih takmičenja i putovanja. Takoreći, moja majka mi je bila menadžer, a sada je najvatreniji fan i podrška na mojim svirkama sa bendom i pijanističkim nastupima.


Koliko si do sada pobrala nagrada i diploma?

– Sada imam negde preko 60 diploma, nagrada, darodavnica i zahvalnica sa takmičenja iz klavira, solfeđa, teorije muzike, kamerne muzike, nagrade Dositeja, Vidovdanskih nagrada, nagrade Pokrajinske Vlade, zahvalnice sa raznih humanitarnih koncerta na kojima sam svirala i muzičkih projekata u kojima sam učestvovala... Svirala sam na mnogim eminentnim mestima i koncertima – na Kolarcu, koncertu sa gudačkim orkestrom, koncertu Lazarus na Savskom trgu u Beogradu, na manifestaciji Piano City, svake godine na obeležavanju 3. decembra (dana osoba sa invaliditetom) pred gradonačelnikom i u svom gradu u dvorcu Eđšeg, Banovini, Kulturnom centru, muzejima, KS Svilari, Sinagogi, Gradskoj kući i Rektoratu novosadskog Univerziteta.

Osnovni instrument ti je klavir, koliko sati vežbaš i šta je to što najviše voliš od klasične muzike, dela i kompozitora?

– Nemam određen broj sati koliko vežbam dnevno, uglavnom velike pauze između predavanja na Akademiji iskoristim za vežbanje na koncertnom klaviru jer profesorica Julija Bal i ja imamo planove za nastupajuća takmičenja. Ove godine sam kao student osvojila dve nagrade kao solista i sa klavirskim duom. Svaki dan sebi zacrtam neki cilj šta tačno treba da navežbam i trudim se da to i uradim. Omiljeni kompozitor mi je definitivno Bah. Čim sam krenula u muzičku školu, zaljubila sam se u njegove kompozicije i uvek ih vrlo rado sviram.


Sviraš u bendu Rok Apoteka, koliko ti je u tome pomogla klasična muzika?

Oduvek sam želela da sviram u bendu, a u septembru 2020. sam zvanično postala klavijaturistkinja u novosadskom rok bendu Rok Apoteka. Do tada nisam imala prilike da sviram klavijature koje, iako su slične klaviru, ipak se mnogo razlikuju. Prvih mesec dana sam se navikavala na učenje pesama po sluhu, što takođe nisam imala toliko prilike da radim jer sam klasičnu muziku svirala samo iz nota. Sve što sam naučila svirajući klasičnu muziku mi mnogo pomaže da naučim nove pesme, a pomoći će mi da komponujem nešto za sledeći album koji budemo snimali.

Kada je bend osnovan i kako si se našla u njemu?

– Bend je osnovao Ivan Bošnjaković 1993. godine u Užicu, a prvi pevač je bio poznati glumac Ivan Bosiljčić. Nakon toga, bend godinama nije bio aktivan, ali je pre nekoliko godina nastavio sa radom u Novom Sadu. Skroz slučajno sam saznala za bend, moja drugarica je čula da frontmen benda Ivan traži klavijaturistu pa je preporučila mene. Čim smo se upoznali, odmah smo se prepoznali i od tada imam savršenu saradnju, kako sa Ivanom tako i sa svim ostalim članovima benda. Svi smo kao jedna porodica i međusobno se poštujemo.


Rok apoteka neguje rokenrol koliko se sve to uklapa u klasičnu muziku i da li postoji neka tajna spona između roka i klasike?

– Velika spona postoji između klasične muzike i metal muzike koju slušam, a to mi mnogo pomaže da svakog dana sve više učim o roku i usavršim svoje sviranje, jer sam se i u tom žanru kao novom izazovu pronašla.

Da li si unela neki svoj pečat u celu priču benda i na koji način?

– Na neki način jesam. Članovi benda se stalno šale da sam školovana za muziku koliko nisu oni svi zajedno. Frontmen benda insistira na tome da svako od nas da svoj lični pečat i da svi budemo unikatne ličnosti u bendu. Ja se posebno izdvajam svojim unikatnim stajlingom, koji često iznenadi i same članove benda. Ivan se često šali pa u najavama za svirke napiše: "promocija albuma i Kikine nove frizure" (u bendu mi je umetničko ime Kika).

Gde ste do sada nastupali i kako uspevaš da uskladiš sve svoje obaveze?

– Imamo jako mnogo nastupa, svakog vikenda smo zauzeti i već imamo zakazane svirke mesecima unapred. Jedne od najznačajnijih manifestacija na kojima smo nastupali su: Beer fest u Beogradu, Dani piva u Zrenjaninu, kao predgrupa Atomskom Skloništu... Pored raznih kafića po Srbiji i inostranstvu, često sviramo po moto skupovima i žurkama, a svirali smo i na humanitarnim koncertima. Nedavno, odnosno 3. decembra, imali smo nastup na obeležavanju Međunarodnog dana osoba sa invaliditetom, koju je gradonačelnik Novog Sada Milan Đurić upriličio u dvorcu Eđšeg.



Da li imaš vremena za druženje i ako imaš na koja mesta moliš da odlaziš, šta te opušta, koja muzika i šta slušaš u slobodno vreme?

– Trudim se da se što bolje organizujem i da uvek imam vremena za sebe i druženje. Kad imam svirku sa bendom to mi dođe kao neka vrsta izlaska jer stalno upoznajem nove ljude i obilazim nova mesta. Obožavam da pijem kafu i volim da obilazim nove kafiće sa prijateljima. Pored odlaska na koncerte, često idem u bioskop i u sva novosadska pozorišta. Volim da putujem, tako da celo leto provedem na raznim kampovima i u banjama. U slobodno vreme najviše volim da slušam metal muziku, slušam je i sastavni deo mog stila je preko deset godina.

Oceni vest:
18
0

* Sva polja su obavezna (Preostalo 500 karaktera)

Pošalji fotografiju uz komentar (do 2MB)

Ovaj članak još uvek nije komentarisan