Ksenija Jovanović, novinarka i TV voditeljka: Ostala sam u trajnoj ljubavi s radiom, a televizija je za mene životni flert

Uz njene emisije ste se budili i uspavljivali, dočekivali nove godine i provodili nedeljna popodneva. Verovatno je pamtite po čuvenoj "Stotki", po muzičko-zabavnim sadržajima na RTV-u i RTS-u, ili novijim studijskim emisijama "Mustre" i "Zajedno u pola dva".

Ksenija Jovanović, rođena Balaban, Novosađanka je čiji glas i lik prepoznaju i vole brojni žitelji Vojvodine. Svoju karijeru u medijima započela je sa sedam godina, na Prvom programu Radio Novog Sada, i to potpuno slučajno i nesvesno. Iako je studirala Engleski jezik i književnost a završila Menadžment u turizmu, prirodni talenat i šarm ipak su je odveli u novinarske vode u kojima uspešno pliva i dan danas.

Bilo da je na terenu ili u studiju, u ulozi urednice ili voditeljke uvek je vedra, nasmejana i spremna da sa gledaocima podeli zanimljive i zabavne priče koje nas okružuju. Ona je dokaz da kvalitet, svestranost i ljubav prema poslu daju rezultate. Nekoliko decenija rada izrodilo je bezbroj radijskih i televizijskih emisija, nezaboravna iskustva i značajna prijateljstva. Za portal Moj Novi Sad izdvojila je i podelila ona najvažnija.

U kom delu grada ste proveli detinjstvo?

– Kod mene je ona klasična novosadska priča – rođenje u ulici Maksima Gorkog i selidba 50 metara preko garaža, onih na kojima smo mi kao klinci igrali lastiš, između dve vatre i ostalo. Dakle, kompletna selidba u mom životu je bila, na insistiranje moje mame, u sledeću zgradu u komšiluku. Tu je stao ceo moj život, od Maksima Gorkog do Radničke. Ako je neko ostao potpuno veran tom kraju, onda sam to ja, jer je tamo i firma u kojoj radim toliko godina. To je deo Novog Sada koji je meni izuzetno blizak, u smislu da zaista osećam potpunu pripadnost tom mestu, za mene je najlepši i uvek mu se vraćam. Zato što je ta ulica i danas onakva kakva je bila kada sam bila dete, zato što ima kocku, zato što kada staneš na njen početak vidiš kroz zeleni tunel drveća kej, a ako ideš sa keja, od moje osnovne škole "Đorđe Natošević", vidiš Spens. Ta me ulica vezuje za najbezbrižnije i najlepše dane detinjstva i ona zaista miriše na uspomene. Još uvek tamo imam svoj roditeljski stan u kojem će, nadam se, jednog dana živeti moja deca ili možda ja ponovo.

Od Maksima Gorkog do Radničke – tu je stao ceo moj život

Kako su izgledali dani iz školske klupe i vaši prvi koraci u medijima – učešće u emisiji "Zdravo devojčice, zdravo dečaci"?

– Moj pokojni otac je imao jedan lep manir, a to je da je, otkad sam progovorila – još sam tepala, sa neke dve i po godine – radio sa mnom svojevrsnu vrstu intervjua. Kako je to izgledalo? Ja sam se predstavljala, govorila sam ko sam i šta sam, pevala, recitovala... I možda je on, potpuno neplanirano, tu tremu od nastupa i mikrofona u meni prelomio u najranijem uzrastu.

– Nekako je sve dalje krenulo spontano da se razvija u osnovnoj školi, u prvom razredu. Deo dece je, igrom slučaja, bio izabran od tadašnje urednice Vere Zamurović i tako smo mi išli na Radio Novi Sad u nekoliko probnih emisija i pričali smo na razne teme. Sećam se jedne emisije u kojoj smo pričali o tome šta volimo da jedemo i ja sam tada rekla ,"Pa lepo meni mama kaže – ima da jedeš sve što se postavi, nije ovo kraljevska kuća". Sećam se da su to prepričavali jer im je bilo beskrajno smešno, a mama mi je to zamerila jer uopšte nije tako govorila (smeh). To su moji počeci. Zapravo, nisam ni znala šta se tu dešava, meni je to samo bilo zanimljivo i sve sam doživljavala kao potpuno normalno, kao neku vrstu igre. Nisam ja osećala ozbiljnost svega toga, odgovornost ili obavezu, niti sam sebe smatrala toliko značajnom. Jednostavno sam se prepuštala i nisam ni pomišljala da ću se kasnije baviti time.

"Pa lepo meni mama kaže – ima da jedeš sve što se postavi, nije ovo kraljevska kuća"

Pohađali ste najstariju gimnaziju u Srbiji, zašto ste se odlučili za Sremske Karlovce?

– Pobegla sam od matematike, ako ćemo najiskrenije (smeh). Karlovačka gimnazija je jezička, a ja sam učila engleski jezik još od obdaništa. Nastavnica je tada skrenula pažnju mojoj majci da imam smisla za jezike i tako sam krenula na Radnički univerzitet, još pre nego što sam naučila da pišem slova. Engleski je bio sastavni deo mog odrastanja, školovanja i života, i nekako je to bio prirodan sled. Ljubav prema jezicima i književnosti me je opredelila za Karlovačku gimnaziju, odnosno prevodilački smer, i u to vreme sam sebe videla kao književnog prevodioca.

Ipak, ubrzo ste postali član Omladinske redakcije Novog Sada, što je možda bilo i od presudnog značaja za smer vaše karijere.

– To je bilo logično jer sam bila u grupi klinaca koji su već imali radijsko iskustvo, a i uveliko sam učestvovala na recitatorskim takmičenjima, pa sam se u tom smislu isprofilisala u javnom nastupu. Ja se više ni ne sećam kako sam stigla u Omladinsku redakciju, verovatno na nekoj audiciji, ali sećam se da sam imala 14, 15 godina i da smo radili ankete, prve novinske priloge, učili smo šta je vest, šta je proširena vest i uglavnom se bavili omladinskim temama.

Rale Milenković je bio moj mentor i uz njega sam se oslobađala pred kamerom 

Prvi angažman na televiziji dobili ste sa 19 godina. Šta ste radili na početku i kako je izgledala televizija u to vreme?

– Radila sam za Omladinsku redakciju reportažu sa jednog događaja na kojem mi je prišao sjajan reditelj Darko Kamarit i pitao da li sam raspoložena da dođem na razgovor, na tek osnovani Treći program Televizije Novi Sad (na kojem su bili isključivo mladi), i da li sam zainteresovana da pokušam da radim na televiziji. Tako sam otišla na razgovor i vrlo brzo krenula da radim. Kreirala sam sadržaje koji su bili neka vrsta učenja televizijskog posla, od vremenske prognoze do nagradnih igara. Rale Milenković je bio moj mentor i uz njega sam se oslobađala pred kamerom. Radila sam formate koji su kasnije postali muzičke emisije i sadržaje koji su bili primereni nekome ko ima 19, 20 godina.

Da li se u tim, najosetljivijim godinama, pojavila trema od nastupa?

– Studio je tada bio u Srpskom narodnom pozorištu, na sceni "Pera Dobrinović", i moje prvo pojavljivanje je podrazumevalo kompletan scenski nastup – držala sam čašu nekog reklamnog pića, trebalo je da otpijem gutljaj i počnem priču sa gomilom stvari koja se nalazila na papirima. I tako sam popila gutljaj tog pića, kada mi se grlo zatvorilo i uopšte nisam mogla to da progutam, a sve vreme program ide uživo. Tada sam shvatila šta je trema. Na kraju sam uspela da završim ali je to za mene bilo toliko traumatično iskustvo da sam izašla iz studija rasplakana i rekla, "Nije ovo za mene". Starije kolege su mi se nasmejale i rekle – "Polako, prošla si vatreno krštenje". Zamalo nisam odustala i pored svega što sam pre toga znala, ali sam ipak polako krenula dalje, korak po korak, uz pomoć iskusnih kolega koje su me usmeravale na pravi način. 

Nakon toga ste radili na "NS plusu", a zatim na popularnom radiju "Stotka", gde ste bili voditeljka i urednica celu deceniju. Gde ste se više pronašli – na radiju ili televiziji?

– Ostala sam u trajnoj ljubavi sa radiom, a televizija je za mene životni flert. Ja sam tada sa Trećeg programa prešla na "NS plus" koji se otvorio kao novi, eksperimentalni program i bila u početnoj ekipi. Imala sam svoje emisije i odlučila sam se za zabavni program, u to vreme to su bile emisije tipa "Pop blok", a paralelno sam radila i nedeljna popodneva jer su nas, kao mlade ljude koji su se izdvojili iz male televizije, uzimali povremeno za program velikih televizija. Da bih – kao što se, nažalost, i ovih dana dešava – u nekim nesporazumima sa tadašnjim urednikom ni kriva ni dužna dobila zahvalnicu i rečeno mi je da od sledeće nedelje nema više razloga da se pojavljujem u redakciji (smeh). Iako su to bile godina kada je moja karijera vrlo ozbiljno krenula uzlaznom putanjom, ja sam tada zaista pomislila da je to kraj moje televizijske i medijske karijere.

– Kao što obično u životu biva, da svaki pad znači novi početak, dobila sam poziv sa Radio Novog Sada da radim na novoj, eksperimentalnoj radio stanici. Sad shvatam kako pričam, izgleda da sam ja stalno učestvovala u nekim eksperimentima, srećom uspešnim (smeh). Osnovana je potpuno nova stanica gde se pravila voditeljska ekipa, koja je birana po vrlo strogim kriterijumima. Tada sam morala da prođem sve provere, odnosno išla sam na audicije i tako ušla u top 5 "Stotke", koja je deset godina za mene bila najvažnije životno i profesionalno iskustvo. Bila sam urednik i voditelj raznoraznih emisija i, recimo, zanimljivo je da sam svih tih deset godina sa slušaocima u ponoć dočekivala Novu godinu. To je stanica koja je isprofilisala potpuno novi pristup radiju, a mene i dan-danas – bez obzira što sam tada paralelno radila za RTS nekoliko zabavno-muzičkih festivala, za TV Novi Sad i "NS plus" nedeljna popodneva i slične kolažne emisije – pamte po "Stotki". "Stotka" je stvorila Kseniju Balaban, odnosno moje ime i prezime u medijima.

"Stotka" je stvorila moje ime i prezime u medijima

Kojih projekata se najradije sećate?

– Pored svih projekata koje sam radila i koji su, manje-više, bili uspešni i prepoznatljivi, nekako sam se najviše pronašla u emisiji "U prolazu". To je bila kolažna emisija koja je išla utorkom uveče i koja se na jednoj lepoj i tankoj liniji kulture i zabave, bazirala na pričama iz Novog Sada i promovisala Novosađane iz svih sfera. Bilo je tu od nekih luckastih priloga kao recimo jedan sa Najlona u kojem Radmilo Mulić objašnjava zašto se plišani meda zove "teddy bear", a koleginica Staša traži po Najlonu medu za mene, do ozbiljnih priča o događajima, najviše vezanim za umetnost i našu svakodnevnicu. Podsećali smo ljude koliko je lep grad u kome živimo, a meni je i danas ostalo to da zastanem u prolazu, da neke stvari saslušam, zabeležim i zapamtim.

Ovaj posao neminovno sa sobom nosi mnoge anegdotu sa snimanja, lapsuse, smešna ili neprijatna iskustva iz programa uživo. Koja će neizbrisivo ostati u vašem sećanju?

– Jedna od najneprijatnijih stvari mi se desila na "Beoviziji", kada sam, eto, došla iz Novog Sada nepripremljena i mlada u ludilo bekstejdža, i doživela to da kao voditelj večeri izađem na scenu i glavnu najavu uradim nenašminkana. To je bio potpuni fijasko. U vreme kada su se pojavili mobilni telefoni radila sam na "Stotki" i tada sam na posao putovala sa oboda Fruške gore, znači, morala sam sesti u auto i stići u jutarnju smenu, koja je počinjala u šest ujutru. Forma je bila takva da prvo kreće uvodna špica i onda ja kao voditelj poželim dobro jutro, najavljujem ekipu, govorim šta će se dešavati i najosnovnije servisne informacije. A da biste shvatili težinu toga, morate znati da se naš radio slušao od Američke ambasade do svih javnih ustanova, bolnica, ma svuda. Pošto je meni teško padalo to rano ustajanje, desilo se ono što nikako nije smelo da se desi, a to je da sam se uspavala. Telefon mi je zvonio u pet do šest, ton majstor me zvao i rekao "Ksenija gde si, za pet minuta počinjemo?!". I ja shvatim da za pet minuta nema šanse da se stvorim ispred mikrofona, pa makar da preletim. Sela sam u auto, uključila mobilni i rekla mu "Diži reglere, uključujem se u program". Uradila sam nešto što sada možda nikome neće biti neobično ali je u to vreme bilo revolucionarno. Kolega mi je prethodno izdiktirao sastav ekipe i parametre koje je trebalo da znam i onda sam sa mobilnog telefona, u toku vožnje, govorila direktno u program. Posle uvodnog obraćanja su išle dve muzičke numere, što mi je dobro došlo da se parkiram, uletim u studio sva zadihana, sednem i nastavim da pričam. Kolege su ostale u šoku, a urednik mi je rekao "Ovo si uradila sada i nikad više" (smeh). Mada se svima dopalo jer je ispalo simpatično.

Šta je ono što vas najviše privlači ovoj profesiji?

– Rutina koja ne postoji. To je jedini poziv gde rutina, u smislu ponavljanja, ne može da se desi. Zato što je svaka nova ideja novi izazov, zato što je rezultat uvek neizvestan, zato što ni sa svojih 20 godina, a ni sada ne menjam taj novinarski način razmišljanja i ne nestaje želja da iskreno podelim sa drugima svoje ideje koje se bukvalno rađaju svakog dana. Na nekim prekretnicama, kada sam imala ponude da svoju karijeru odvedem u drugom smeru, da se preusmerim na nešto isplativije i iskoristim svoje znanje i zvanje, ta novinarska sloboda me je uvek zadržavala.

Mnogo toga se svelo na senzacionalizam i na ono što novinarstvo, u osnovi, ne treba da bude

Koliko se struka promenila tokom godina, imaju li mladi novinari danas jednake šanse kao što ste imali vi na početku?

– Sve je bilo drugačije u smislu davanja šansi i učenja na pravi način, ali mi smo imali daleko više muke u istraživanju i pronalaženju priča. Današnje kolege su, s te strane, u mnogo boljoj poziciji, jer svaku temu mogu mnogo brže i lakše da pripreme. Međutim, puno se promenilo sa etičke strane i mlade kolege su danas u dilemi šta je zapravo njihov zadatak i uloga profesionalnog novinara. Mnogo toga se svelo na senzacionalizam i na ono što novinarstvo, u osnovi, ne treba da bude.

Kada smo kod toga, kako vidite skorašnje događaje u Radio-televiziji Vojvodine, u kojima je otpušteno oko 150 vaših, pretežno mladih, kolega?

– Prekid radnog odnosa sa mladim ljudima, koji su mahom radili u proizvodnji programa, dešavao se i ranije. Ovo je ciklično ponavljanje teških situacija u kojima se RTV nađe s vremena na vreme i koja je isključivo finansijskog karaktera. Ono što je moja velika želja, jeste da ove ljude ponovo vidim na hodnicima i ekranima i da menadžment ovog puta zaista pronađe modus da se vrati na svoj put sadržaja, kvaliteta i ponude.

Uskoro kreće nova sezona emisije koja poslednjih šest godina upotpunjava nedeljno popodne mnogim Vojvođanima. Šta će nam doneti nove "Mustre"?

– "Mustre" će početi u jesenjoj sezoni, u neizmenjenom sastavu. Prilagodićemo format emisije epidemiološkoj situaciji, ali ćemo se truditi da emisija ostane sadržajna i dinamična tako što ćemo uvesti neke nove, zanimljive, rubrike. Trudićemo se da ostanemo nasmejani i pozitivni, bez obzira na okolnosti koje nas okružuju. "Mustre" ostaju jedno drugačije obojeno i koncipirano nedeljno popodne koje lagano, vojvođanski, daje mustru za jedan nedeljni dan i za život uopšte.

Šta je vaša mustra na poslu i u životu generalno?

– Mnogo sam mudrih i lepih mustri čula od divnih sagovornika koji su prošli kroz ovih šest sezona emisije, ali ako bih izdvojila onu jednu, zaista moju mustru, to bi onda bila "Zadržati osmeh u pogledu".

Šta najviše volite kod Novog Sada?

– Grad je skup arhitektonski različitih zgrada, manje ili više lepih, ali on je lep onoliko koliko su ljudi u njemu lepi. Ja naš grad vezujem za one ljude koji još uvek, u prolazu, imaju osmeh u pogledu, imaju ono tipično novosadski "Dobar dan" i imaju još uvek tu neku kulturu laganog življenja koju je, iako prilično hermetičan, ipak nametnuo onima koji su počeli da ga doživljavaju kao svoj. Neki su se tome prilagodili, nekome to smeta i dan-danas, a meni to čini taj neki Novosadski šmek i šarm koji nema velegrad, ali koji je velegradski.

Razgovarala: S. S.
Foto: AleksandarJovanović, privatna arhiva Ksenije Jovanović