Magistratske pronevere i sudstvo

Novosadski Magistrat nije se mogao pohvaliti visokim moralnim kvalitetom nekih svojih službenika. Dobar broj činovnika koji je službovao u Magistratu napustio je kapiju Gradske kuće žigosan kao - proneverilac. Da je ta navika prisutna i danas, uverio nas je i nedavni izveštaj Državne revizorske komisije o isplati veće plate gradonačelniku, nego što mu sleduje po zakonu, a mi vas podsećamo kako je to bilo krajem XVIII i u prvoj polovini XIX veka.

Piše: Zoran Knežev, hroničar i publicista

Car Josip II, imajući rđavo mišljenje o činovnicima autonomnih uprava, koje je stekao prilikom čestih svojih putovanja po zemlji, a informisan je o proneverama činovnika, uveo je jedan karakterističan običaj u administraciji: protiv činovništva primao je denuncijacije, čak i anonimne, a neke je potkazivače i nagrađivao.

Tako je 25. jula 1782. godine Magistratu stigla naredba Namesničkog veća, kojom se javlja kako je Sebastijan Miler denuncirao caru koja caru nije stavljena do znanja. Kako je na njegovu prijavu sprovedena istraga, a denuncijacija dokazana, car je Milera nagradio sa 10 dukata. Veće je takođe javilo da je direktana careva volja: koji god činovnik prijavi slučaj nepravilnosti i neporedka, koji škodi državi, a nađe se da je denuncijacija istinita, denuncijant može očekivati nagradu srazmernu aferi i uračunaće mu se to i kao zasluga u službi. Međutim, 1. februara 1783. godine Magistrat je obavešten i o naredbi Namesničkog veća kojom je jedan denuncijant kažnjen. To je bio jedan od najviših činovnika Ugarske, konzilijar Stevan Nađ. On je podneo prijavu o kojoj se ispostavilo da je čista kletva. Zbog toga je Nađ izgubio titulu konzilijara i proglašen za nesposobnog da obavlja javnu službu.

Tako je 22. aprila 1829. godine, otkrivena valjda najveća prevara u istoriji novosadskog Magistrata: uhapšen je šef gruntovne blagajne Pavle Klačanji, čija je porodica dala Magistratu nekoliko uglednih činovnika. Istragu  u toj proneveri vodila je posebna kraljevska komisija koja je utvrdila da u blagajni koja mu je poverena nedostaje 58.657 forinti šajna. Hapšenjem Pavla Klačanjija počela je jedna od dugačkih parnica, kakvih je u ono vreme dosta bilo, a koja je nadživela i Pavla i Meternihov režim i Bunu i Bahovu diktaturu, pa je dočekala čak i režim Tise Kalmana. Još i 1877. godine (48 godina od početka parnice) Ministarstvo unutrašnjih dela tražilo je izveštaj o toku ovog suđenja. U arhivi novosadskog Magistrata, međutim, nema podataka o tome kada je i kako okončan ovaj spor. Spomenuo bih samo nekoliko podataka o ovoj parnici. Prvo je sekvestrovano imanje Kalačanjija i njegove žene, koje je procenjeno na 30.138  forinti šajna. Godine 1833. Klačanji je još bio u istražnom zatvoru. Godine 1840. Komora je naredila da se on drži kao svaki drugi sužanj, posle čega je Klačanji okovan, iako je bio još u istražnom zatvoru. Tada mu je imanje već prodato, jer je manjak konačno utvrđen: 25.312 forinti šajna. Radi pokrića tog dela Namesničko veće je 1836. godine naredilo da se sekvestruju imanja onih članova Magistrata, kojima je bilo povereno inkasiranje Klačanjijevih potraživanja, a oni su to zanemarili. Ovakvim tokom parnice Magistrat se sam onemogućio da sudi u ovoj stvari. Zato je 1841. godine parnica predata u nadležnost torontalskoj, županiskoj sedriji, koja je Klačanjija osudila na pet godina robije, što je on već bio izdržao u istražnom zatvoru, i da nadoknadi 25.312 forinti šajna. Ali, parnica je proširena i na one senatore koji su od 1829. godine do 1849. godine propustili da obezbede naplaćivanje potraživanja Pavla Klačanjija. Glavni optuženi nije doživeo kraj ove parnice, koja je trajala blizu 50 godina.

Eto tako se sudilo nekad, u Novom Sadu, političarima i građanskoj eliti toga vremena.

Još tekstova iz rubrike Stare gradske priče pročitajte OVDE.