Maja Brukner, pevačica: Sluša se i dalje turbo folk, vladaju lobotomija i ispiranje mozga

Ona ima glas, stav, energiju i sa svojim bendom privlači pažnju čak i one publike koja nikada nije slušala rok ili bluz. Iako je diplomirana glumica, u muzičkim vodama pronašla je svoje pravo "ja".

U tome je podržava suprug Nenad Pagonis, višestruki svetski prvak u kik-boksu i muzičar, sa kojim je jedno vreme bila zajedno u bendu. Od svoje majke, profesorke Univerziteta u Novom Sadu dr Svenke Savić, nasledila je hrabrost i empatiju prema ljudima sa margine, pa sanja o nekom svom udruženju u budućnosti.

Sa našom sugrađankom Majom Brukner razgovarali smo o porodici, muzici, predstavama, zapaženom učešću na festivalu "Nišvil", njenim mališanima Vladimirosu i Tesi...

 
U kom delu NS si odrastala? Kakva su ti sećanja na detinjstvo, na svoju porodicu i Novi Sad tada?

– Imala sam zdravo, bezbrižno, lepo detinjstvo. Odrasla sam na Novom naselju, gde je uvek bilo neke dobre ekipe, mnogo dece. Iako je majka jako puno radila, bila je vrlo posvećena i pažljiva. Ona je jedna liberalna žena, pa sam imala svu slobodu ovog sveta. Kao mala, stalno sam dovlačila neke životinje, družila se sa dečacima, prljala se na ulici, išla na sve žive sportove. Mama me je puno volela, čuvala i mazila. Svuda me je vodala, sećam se baletskih predstava, za koje me je uvek doterivala i pravila mi punđe. Moja sestra Sara je 11 godina starija, tek nedavno smo se baš zbližile, otkako smo obe majke.

Tvoja majka je, pored toga što je lingvistkinja, velika borkinja za rodnu ravnopravnost. Da li se i ti pronalaziš u toj priči?

– Pelcer je pao, ja sam je gledala i odrastala uz nju, tako da ta osnovna načela apsolutno podržavam. Ona je bila jedan stub, i otac i majka, i gledajući nju, sad iz ove perspektive kad sam i ja majka, shvatam kakva je ona faca. I kao majka i profesionalno. Dosta toga me je naučila i prenela mi, a najviše empatiju prema ljudima koji su na nekoj margini. Zaista mislim da ću i ja, u nekom momentu, imati neko udruženje, organizaciju u kojoj bih se društveno angažovala. Ona mi je prenela i tu neku pravdoljubivost i borbenost, da izađem, da kažem... Tu hrabrost sam naučila od nje, ali sam daleko od nje, sa njom se nije lako meriti.

Da se nadovežem na prethodno pitanje: iz tvog iskustva, a i posmatrajući žene oko sebe, gde su, po tvom mišljenju, žene danas? Jesu li napredovale u odnosu na pre, jesu li profesionalno ostvarene, vode li uspešno “bitku” između porodice i posla...?

– Žene su u ozbiljnom problemu. Kad ostanu trudne, treba da se pravdaju ili, čak, dobiju i otkaz. Kad se vrate na posao treba im opet vreme da uđu u neki tok, a o mogućnosti napredovanja na poslu da ne pričamo. Normalna žena hoće na svakom polju da se ostvari: i da skuva, i da odvede dete na trening, da se druži sa drugaricama, da ima vreme sa mužem... Živimo u jednom nazadnom, patrijarhalnom vremenu, gde žene jako teško napreduju. Treba stvoriti atmosferu da bi žene mogle biti na liderskim pozicijama i dati im podršku.

Muziku si, pretpostavljam, volela od detinjstva. Šta si slušala i da li si se bavila pevanjem i kao dete?

– Nisam se bavila pevanjem kao mala. Završila sam nižu muzičku školu, klavir, ali pevala nisam. Nisam bila ekstrovertno, već stidljivo dete. A slušala sam svašta. U jednom periodu potrebe za prihvatanjem u društvu sam slušala i narodnjake. Volela sam domaći rok, recimo Ateist rep, Ramba Amadeusa, Prljavo kazalište. Kako sam vremenom sazrevala i tražila se, posebno sam počela da cenim ženske vokale sa muškom energijom, poput Dženis Džoplin, Pink ili Bet Hart. One su mi kompletne ličnosti – imaju šta da kažu, umeju da se ponašaju, a imaju glaščine.

 
Kako je onda došlo do toga da počneš da pevaš?

– Tek sam se u kasnijim godinama opustila i osvestila da posedujem neke talente koje mogu da podelim, inače me je uvek nešto bio blam. Na Akademiji sam imala divnu profesorku Mariju Simonović, koja nam je predavala tehniku glasa, koja me je ubedila da dobro pevam i imam lepu boju glasa, a sve dotle nisam toga bila ni svesna. Ona mi je dala najviše samopouzdanja. Podstrekivala me je da vežbam, radim songove, ali tada nisam bila zrela. U društvu nikad nisam bila ta koja peva. Moja muzička priča je krenula sasvim slučajno, nakon završene Akademije. Upoznala sam momka koji me je pozvao na probu svog benda, otišla sam i ostavila ih u šoku pevanjem. Taj bend nije bio u nekoj ekspanziji, ali dobru smo pričicu napravili. Hteli smo da furamo autorsku priču, što je sad, iz ove pozicije, bilo prilično naivno. Bila je kardinalna greška što nismo pevali i pesme koje ljudi znaju, pa je sve išlo sporo.

Svojevremeno si snimila i dva autorska albuma, od toga jedan za PGP RTB ?

– Da, i pored toga smo, ja ne znam kako, uspeli da potpišemo sa PGP-om. U to vreme nije bilo puno ženskih vokala u pop-roku, Ivana "Negativ" je već počela da jenjava i verovatno je to bio glavni razlog. Tu smo dobili neki status i nastavili da radimo, a ime smo promenili u Ruke u vis . Drugi nije nikad ni izdat, okačili smo ga na sajt i Jutjub. No, znala sam ja da nije to to, da može to i bolje.

 
Trenutno pevaš u dva benda: u bluz sastavu SoulShine i rok grupi Crni paun. Da li su ta dva pravca ona u kojima se najviše pronalaziš? Gde vas Novosađani mogu čuti?

– U jednom momentu, osetila sam da sam prerasla te pesme i da mi treba neki zreliji zvuk. Jedno vreme nisam pevala, čak nekoliko godina sam imala neku blokadu. I onda sam upoznala Nenada, koji, inače, jako voli muziku i svira gitaru. Praktično smo se preko muzike i povezali. Uz njega sam ponovo ušla u taj svet, uvukao me je u neku njegovu ekipu i tako su se kockice složile. Oboje smo bili članovi tog benda, a onda je on izašao iz priče, a ja sam ostala i postala frontmen. To je bend Crni paun, koji i dalje egzistira, ali sam se sad više posvetila drugom bendu. Pozvala me je ekipa benda SoulShine, gde otkrivam bluz, zaljubljujem se i konačno se osećam kao "svoj na svom". Iz roka sam ušla u bluz, što je nešto smirenije, svedenije, drugačije pevanje. Čak pevam pesme izvođača za koje u životu nisam čula, a sad sam oduševljena. Mi nismo klupski bend, sviramo zato što to volimo, nikome od nas ovo nije primarni posao. Na našem sajtu možete pratiti gde su svirke. Egzistiramo tek godinu dana, a sada smo se baš zaukali.

Sa SoulShine si učestvovala na "Nišvil festivalu". Kakva iskustva nosiš i kako je publika reagovala na vas?

– Kad smo aplicirali za učešće, nismo mislili da imamo neke šanse, jer tamo nije lako upasti. Mislim da smo odabrali i dobar repertoar. Sad sviramo obrade, a velika želja nam je i autorska muzika. I, eto, zvali su nas. Pre nas su svirali neki Rumuni i nije bilo nešto puno ljudi, uglavnom su prolazili, šetali se. Mi stajemo na scenu, krećemo sa svirkom i, bukvalno, ja posle druge pesme otvaram oči i vidim ludilo – gomila ljudi stoji i sluša nas. Kad smo sišli dole, ljudi su nam prilazili, pitali ko smo, gde mogu da nas slušaju.

Šta si do sada radila na polju glume? Igrala si u mjuziklu “Maratonci trče počasni krug”, Kokana Mladenovića. Kakvo je to iskustvo bilo?

– Prilično sam malo radila, ali nikad se ne zna. Možda je to samo bio put ka tome da muzika preuzme celo moje biće. U jednom periodu sam bila u Beogradu, baš kada smo radili tu predstavu. Tu sam upoznala moju divnu prijateljicu Kalinu Kovačević, kod koje sam živela godinu dana. Ja sam imala jednu manju ulogu koju sam dobila na audiciji, a Kalina glavnu. "Maratonci" su bili super, ali me nije vuklo da ostajem u Beogradu. Radila sam i neke predstave u Pozorištu mladih. Za sad sam se više našla u muzici.

Nenad i ti ste se prvi put ugledali na Štrandu. Nema sumnje da je to posebno mesto za vas. Koje su vam još gradske destinacije omiljene?

– Sad jako volimo Kamenički park, sa decom često odemo. Limanski park takođe, kao i Staza zdravlja na Fruškoj gori, odemo da pešačimo.

Pre koju godinu preselili ste se na periferiju grada, u kuću koju ste sami izgradili. Koji su benefiti života na periferiji?

– Velik prostor, zvučna izolovanost, a deca su non stop napolju. Igraju lastiš, loptu, u kanalu se igraju, među bubama, životinjama, prljaju se.

Koliko godina imaju Tesa i Vladimiros? Kakva su njihova interesovanja, naziru li se već neki talenti? Možda su nasledili sportski duh na tartu ili talenat za glumu i pevanje na mamu?

– Vladimiros ima tri, a Tesa četiri i po godine. Tesa je jako nadarena za muziku, baš ima sluha i uči da svira violinu, ali ide i na atletiku.

Koju vrstu muzike puštaš svojoj deci?

– Tesa voli sve što joj mi puštamo. Nenad joj pušta ACDC i Atomsko sklonište, a od mene može da čuje svašta, od Baha, preko Red hot čili pepersa, do Boba Dilana. Tesa i peva sa mnom.

Iz tvog iskustva, kakav je muzički ukus Novosađana? Kako se provode, barem tamo gde nastupaš? Da li se razlikuje od nekog perioda kada si ti bila devojka?

– U poslednjih 25 godina se nije ništa menjalo, sluša se i dalje turbo folk, vladaju lobotomija i ispiranje mozga. Niko se tom temom nije ozbiljno pozabavio. Nemaš gde ni da čuješ drugu vrstu muzike. Evo sada je ponovo otvoren klub "Trema", drži ga naš drugar Sale, on želi da to bude jedno kulturno mesto i verujem da će to izgurati, tako da ulažem nade u taj lokal. Imamo sad i taj "Dom kulture", pa ćemo videti šta se tu dešava. Mislim da klince mrzi da se cimaju, da stvaraju. Sa druge strane, ima gomila talentovanih, divnih ljudi koji ne mogu da dođu do izražaja. Muzička scena je u ozbiljnom problemu, ali nadam se da će se neko time pozabaviti.

Ima li dovoljno publike za žanrove koje propagiraju tvoji bendovi?

– Evo, ispostavlja se da ima. Jer, ljudi ne znaju naše pesme, ali oni ostanu da slušaju, a posle svirke priđu i kažu: "Šta je ovo? Baš je dobro!"

Kakve planove za budućnost imaš?

– Volela bih da sa ovim bendom "zategnem" repertoar i da izguramo, imamo sad dva nova člana. Plan je da bukiramo učešće na nekim festivalima i imamo ozbiljne svirke. I nadam se nekom autorskom momentu, to stvarno želim, jer mislim da imamo ozbiljnih potencijala. Jako verujem u ovo.

Razgovarala: Svetlana Bogićević