Maja Vasić, globtroterka i aktivistkinja: Putovanja nisu luksuz, sve zavisi od toga na koji način si spreman da putuješ

Maja Vasić, globtroterka i aktivistkinja: Putovanja nisu luksuz, sve zavisi od toga na koji način si spreman da putuješ

S našom sugrađankom razgovaramo o putovanjima, društvenom aktivizmu na raznim poljima, gljivarenju, pevanju u horu, o njenoj egzotičnoj baštici i o tome kako uspeva da svoj radoznali duh i strastvenu narav uklopi u današnje vreme…

Maja Vasić je nakon završene osnovne škole "Žarko Zrenjanin" i Karlovačke gimnazije, diplomirala na Filozofskom fakultetu na smeru "Srpskohrvatski jezik i jugoslovenske književnosti". Nakon toga je upisala postdiplomske "Rodne studije" na ACIMSI pri Univerzitetu, ali nije magistrirala jer se u međuvremenu porodila, program se promenio i, kako kaže, trebalo joj je previše vremena i novca da ih privede kraju. Ima ogromno životno iskustvo i živi je bedeker – i to onaj koji ne možete naći na policama knjižara već samo u pričama izistinskih putnika. Sećamo se i njenog učešća u protestima od početka devedesetih pa nadalje.

Naša četrdesetdevetogodišnja sugrađanka dočekala nas je u baštici koju godinama gaji s ljubavlju, sejući u njoj biljke iz celog sveta, donoseći tako dah svojih putešestvija u tipično staro novosadsko dvorište. Odmah nas je zapitala da li znamo koja je biljka ispred nas, zamahnula rukom, pokidala je na pola i dala nam šparglu da grickamo. Morali smo da pazimo da slučajno ne pogazimo neku biljčicu koje su u njenom duhu, "bez pardona" prelazile na stazicu, a onda smo seli i dobili čaj napravljen od, naravno, domaćih proizvoda.

Nakon razgovora otišla je na probu Pop hora "Radio" koji, pored toga što okuplja (uglavnom) ljubiteljke pevanja, često učestvuje u humanitarnim akcijama pa možemo reći da je i u toj sferi izabrala mesto gde se preko umetnosti bavi aktivizmom. Na poslednjim nastupima na koje su veoma ponosni su skupili značajna sredstva za personalne asistente i za centar "Srce".


Da li se u tvom detinjstvu moglo zaključiti da ćeš u životu biti aktivistkinja i "svetska putnica", jesi li bila "borac za pravdu" ili "obično dete"?

– Prvu revoluciju sam dizala sa 12 godina, organizovala sam štrajk u školi "Žarko Zrenjanin" jer nas je maltretirala nastavnica domaćinstva, i onda sam se, kao predsednica razreda, prvo regularno pobunila, tražila pomoć od razrednog starešine, pa od tadašnje direktorke Šimanke, pa, pošto ni to nije uspelo i kada sam shvatila da se situacija samo zaoštrava, pitala sam društvo iz odeljenja da li su spremni da bojkotujemo nastavu, da ne bežimo sa časa vec da stupimo u štrajk. Nas 27-oro je stajalo ispred učionice i protestovalo u tišini, "gandijevski", nismo hteli da uđemo niti da razgovaramo sa njom. Ona je pozvala našu razrednu, pa direktorku koja je izmolila neka obećanja od nje. Pomirili smo se i posle desetak minuta ušli na čas mirno. Uvek sam bila zaštitnički nastrojena, bila sam visoka, krupnija od ostalih, a bolela me je nepravda i reagovala sam na te stvari, ali ovo je bilo prvo čega se drastično sećamo i ja i moja generacija jer je o tome pričala cela škola.


Uvek sam bila zaštitnički nastrojena, a bolela me je nepravda

– Putovanja... Nedavno sam naišla na svoju svesku u kojoj je bio pisani rad iz trećeg osnovne (1979. godina) na temu "Šta bih radio da sam milioner" i ja sam napisala da ne bih ništa radila, samo bih putovala i opisivala sam gde. Te godine sam intenzivno čitala sve što mi je palo pod ruku, o mnogim stvarima koje moje vršnjake nisu interesovale, između ostalog, o grčkoj mitologiji, a prvi put sam saznala da u Centralnoj Americi postoji tj. po njihovim rečima, "postojao" je narod koji ima isto ime kao ja. Čitala sam, dakle, o starim Majama i to mi je bilo fascinantno, cela ta priča i način na koji su oni predstavljeni – kao veoma krvoločni. Naravno, to sad nije moje mišljenje jer sam mnoge predstavnike ovog naroda čak i upoznala. Oni žive i danas ali nemaju svoju državu i zvaničnu teritoriju . Mislim da je to bio prvi nagoveštaj želje za daljinama i za upoznavanjem nečeg ezotičnog i jako dalekog.

AUTOSTOPOM PREKO KAVKAZA: "Moj otac je vozio kamion i često sam putovala s njim. Neretko smo stajali i kupili autostopere jer je to u manjim sredinama potpuno uobičajeno pošto gradski prevoz nije bio dobro organizovan, a mnogi nisu imali automobilie. Nisam još ni išla u školu a već sam bila prilično friendly prema ovom načinu putovanja. Kasnije, kao učenica Karlovačke gimnazije, bila sam ‘prinuđena’ da stopiram jer nije bilo dovoljno autobusa. Nastavila sam da koristim ovu vrstu prevoza i do danas. Sa svojom ćerkom Ženjom sam prvi put stopirala na Paliću kad je imala tri godine i njoj je to bilo ‘supercool’. Kavkaz smo skoro ceo prestopirale, ne toliko zbog uštede vremena i novca već zbog toga što je u tom delu sveta jako loš javni saobraćaj i velike su gužve, autobusi su vrlo niski, nekad se dešavalo da stojim pogurena ako ne nađem mesto za sedenje" – priseća se Maja. 


Nisi postala milionerka ali ti se ostvarila želja za putovanjima. Kako ti je to pošlo za rukom?

– Najgori period u zivotu mi je bio između 1990. i 1997. godine jer bukvalno, osim što sam uspela da odem u Mađarsku po osnovne potrepštine, nisam nigde išla iz Srbije. Devedesete sam bila u Španiji i to je bio poslednji put u životu da sam negde išla organizovano preko agencije. Sedam godina mi je trebalo ludih devedesetih da od svoje 20. do 27. uštedim 1.000 dolara. To sad deluje smešno ali tada su to bile ogromne pare, ljudi su radili za dve-tri marke mesečno pa mi je trebalo mnogo vremena da skupim taj novac. Zbog očeve bolesti sam počela da radim sa suplementima i dodacima ishrani, to se tad zvalo Kalifornija fitnes, sada se zove CaliVita. Ubedili su me da se učlanim da bih prošla jeftinije te sam sa 22 godine krenula sa multi levelima u koje nikad nikog nisam smisleno uključivala jer sam bila očajna što moram da radim tako nešto a trgovina mi je uvek bila bezveze. I dan-danas se trudim da se moje privređivanje zasniva na robnoj razmeni, a ne na kupovini i prodaji. Jedan multi level je vodio u drugi te sam kao radikalna feministkinja 20 godina živela na ženskoj sujeti prodajući ono što sama nisam koristila – kozmetiku i šminku, jer su žene bile u stanju da rade za dve marke mesečno a da 12 maraka plate ruž i lak. To mi je donelo neko "prvo bogatsvo" jer sam imala više novca od svojih roditelja, preuzela sam plaćanje računa, a uspela sam i da uštedim nešto za sebe. Putovanja su mi oduvek bila prioritet i dok su moje drugarice razmišljale o garderobi, tašnama, cipelama, ja sam ostavljala na stranu sredstva da bih uspela da otputujem van Segedina i Crne Gore.


I dan-danas se trudim da se moje privređivanje zasniva na robnoj razmeni, a ne na kupovini i prodaji


– I tako sam 1997. godine, sa 500 dolara u džepu i povratnom avionskom kartom, stigla u Meksiko – u postojbinu Maja. Nisam znala ni engleski ni španski jezik. Učila sam tri živa slovenska i tri mrtva (dva slovenska i latinski) jezika. Iako nisam znala jezik, smatram da je ta moja dobra "vibra" i komunikativnost, pozitiva kojom sam isijavala i želja da upoznam te ljude preovladala pa su lokalci radije komunicirali sa mnom nego sa onima koji su prefektno govorili engleski. Tada su i Meksikanci počeli da me uče engleski i španski koji danas tečno govorim. Shvatila sam da ne mora niko da me vodi, da mogu sama i sa malo novca da ostvarim svoje želje. Sa tih 500 dolara mogla sam da plaćam hotele, hranu, da putujem po zemlji, da kupim i neke stvari za sebe. Ljudi imaju predubeđenja da su putovanja luksuz i da moraju da koštaju mnogo a u stvari sve zavisi od toga na koji način si spreman da putuješ. Tada sam ostala mesec dana, na toliko sam imala vizu, vratila sam se u Srbiju i narednih nedelja plovila po oblacima, nisam doticala zemlju, toliko sam bila napojena tom energijom. Tada sam počela i da se zabavljam sa sadašnjim mužem Vojom koji tvrdi da niko nije sijao u Novom Sadu kao ja tih dana. Do sledećeg putovanja u Egipat 1999/2000. na koje smo otišli jer je on tamo svirao i radio, prošlo je puno vremena, dok nismo uspeli da uštedimo, jer nismo baš mogli da dostopiramo do Egipta. Od momenta kad smo počeli da se zabavljamo imali smo zajednički san da odemo nazad u Meksiko jer on nije mogao da odoli mojim pričama o toj zemlji. Vojina želja je bila da ode na Kubu i da tamo sa lokalcima svira kubanski džez i salsu. Složila sam se da odemo tamo, ali sam rekla da ne možemo otići na Kubu a da ne odemo u Meksiko. Za to putovanje smo štedeli četiri godine a proveli smo mesec dana na Kubi i isto toliko u Meksiku. Bilo je skromno i vrlo jednostavno.


AMBASADORKA "COUCHSURFINGA": "Mnogo su nam pomogle, prvo stranica ‘Hospitality Club’ koja je služila za razmenu gostoprimstava, a uskoro sam saznala i za Couchsurfing i za manje od godinu dana sam postala njihova ambasadorka za Srbiju. To podrazumeva mnogo ljudi koje sam primala u goste i mnogo putovanja, organizovala sam susrete putnika u Novom Sadu, ali i u svakom kutku sveta u koji sam odlazila. Bilo mi je superinteresantno – da još pre nego što stignem tamo organizujem žurku, piknik, da ponesem odavde neku domaću hranu, umesim kolače, da odnesem dah Srbije tamo" – upoznaje nas Maja s novim načinima za putovanje.


Uživanje je gledati tvoje albume na Fejsbuku, oni su neobični i po svojim nazivima, a zaključak je taj da si obišla i upoznala mnogo više predela, običaja i ljudi nego da si išla preko agencije

– Kada se putuje na taj način, vi u momentu kad uđete u nečiju kuću, istog sekunda upadate potpuno nepoznatim ljudima u dnevni život i delite s njima sve. Prisustvovali smo rođenju, smrti, naučili smo da kuvamo lokalna jela, neverovatne stvari o lokalcima, išli smo u mesta koja nećete naći ni u jednom turističkom vodiču. To znaju samo lokalci i ako žele da vas odvedu, imaćete privilegiju da to iskusite.


– Kada je imala šest godina, Ženja je bila tužna ako nismo imali nikog od Kaučsurfera da nas ugosti već smo morali da idemo u ho(s)tel. Iako smo imali mnogo više vremena a i luksuza, bila je jako nesrećna. Kada sam je pitala zbog čega su joj hoteli "bezveze", ona je rekla da u njima "nema LJUDI", nema slika na zidovima, nema životinja, nema druge dece. Svi hoteli liče jedni na druge, sterilni su, bezlični koliko god su naizgled različiti, u poređenju sa raznolikošću i bogatstvom različitosti koje doživite kad banete nekom u kuću. Živeli smo i u kućama od blata i naboja za koje vam se čini da će se srušiti ako se naslonite na zid dok smo u Kostariki živeli skoro u palati u San Hozeu. Često smo se prijatnije osećali u udžericama i kod ljudi lošeg materijalnog stanja, nego u fensi kućama gde moraš da paziš da nešto ne polomiš.

Svi hoteli su bezlični u poređenju sa raznolikošću i bogatstvom različitosti koje doživite kad banete nekom u kuću


Najsiromašniji su bili najgostoljubljiviji...

– Na četvoromesečnom putovanju kroz Centralnu Ameriku, krenuli smo kopnenim putem, spuštajući se od Meksika, preko Gvatemale i El Salvadora do Kostarike pacifičkom obalom, a onda smo napravili glupost vraćajući se atlantskom obalom. Ta obala Hondurasa i Nikaragve gotovo je potpuno neprohodna te smo išli teretnim brodovima, džipovima kroz kojekakve pustare i svi su bili razoružani kad bi nas videli sa malim detetom na takvom putovanju kako ležimo na paletama na teretnjaku, a zapravo nije postojao drugi način da se pređe taj put. Tad smo već uveliko koristili "Couchsurfing" i većina adresa na kojima smo bili su bili domovi različitih ljudi. Ponekad smo te ljude slučajno sreli u autobusu ili dok smo čekali da pređemo granicu i oni su nas pozivali u svoje domove u koje smo mi prostodušno upadali i postajali deo familije još iste večeri.


– Kad smo ušli u El Salvador, koji važi zajednu od najopasnijih zemalja Latinske Amerike u čijem glavnom gradu bude godišnje oko 3.000 ubistava, u autobusu smo sreli tri sestre koje prodaju panaderije – hlebne slatkiše na granici i to veče su se vraćale kući u gradić Santa Ana. Jedna od njih se raspričala sa mnom i, kada je shvatila da planiramo da prespavamo u nekom hostelu, oštro se usprotivila jer je smatrala da nije bezbedno i pozvala nas je u svoju kuću. Kao i uvek, sledili smo intuiciju i nadali se najboljem. Izlašli smo iz jednog autobusa i zajedno sa njima čekali neki lokalni – "mini-mini čiken" bus, stigli smo do ivice grada, prošli groblje, faktički smo izlašli iz grada. Izlazimo iz busa, gazimo blato do kolena, ulicom prolazi kanalizacija, muž me proklinje, dolazimo pred najjadniju i najprljaviju kuću koju sam videla u životu. Dočekuju nas dva supersimpa debeljuškasta elsalvadorijanca, njen muž i sin, koji nemaju pojma ko smo i šta smo, ali dolazimo sa njihovom majkom i ženom (zvala se Mersedes) i za njih je to dovoljno. Sutra uveče smo otišli plačući svi zajedno. Umesila nam je tortilju i spakovala nam je u rukom vezenu krpu koju još uvek čuvam. Bilo je to jedno od najtoplijih iskustava sa ljudima na tom putovanju…


Majci su moje životne odluke da ne pijem, ne pušim... bile neobične

Uspevaš li da Ženju, koja je tinejdžerka, sačuvaš od trendova, od čežnje ka materijalnom. Da li je izvukla tu lekciju i uspela da ostane svoja?

– Mislim da jeste jer ni nama nikada materijalne stvari nisu bile bitne u životu. Ona ni dan danas nema mobilni telefon jer misli da joj ne treba. Ima neki prastari kad se baš razdvajamo na par dana što je vrlo retko. Mene je majka zvala "Kir Janja" jer je ona živela prilično rasipno te su joj se moje životne odluke da ne pijem, ne pušim bile neobične. Ja to nisam radila zbog štednje, ali je fakat da zbog toga trošimo mnogo manje na dnevnom nivou nego gomila prosečnih ljudi u Srbiji.



Koji narod ti se učinio najsličniji nama?

– Ja sebe ne smatram tipičnom osobom ovog podneblja i kada neko na "Couchsurfingu" ima želju da upozna klasičnu srbijansku porodicu, kažem im da su na pogrešnoj adresi, da sam ja feministkinja, aktivistkinja, muž mi je džez muzičar, oboje smo nezaposleni, da živimo totalno alternativni život, potpuno drugačiji u odnosu na većinu ljudi koje poznajemo. Daleko smo od našeg tradicionalnog mentaliteta. Jedna od zemalja koja me je podsetila na Srbiju je Gruzija koja se većini mojih prijatelja i poznanika izuzetno dopala. Odlepila sam na Kavkaz i Svanetiju i na neke predele u Gruziji koji su neverovatni, na ostatke istorijskih spomenika, na crkve, manastire koji su napravljeni na najnepristupačnijim mestima... Gruzini su me najviše podsetili na Srbe jer su lenji, piju po ceo dan, od onih su koji vole da se hvale i pričaju gomilu neistina i jači su na jeziku nego na delu, izuzetno su mizoginični, jedno rade drugo tvrde. Doživela sam da čovek koji je prema nama bio genijalan, divan i frendli, pred našim očima uveče pijan tukao mamu, pa ćerku, pa ženu. Nažalost, te stvari su me podsetile na Srbiju i Gruzija je verovatno jedna od zemalja u koju se neću vratiti.

Gruzini su me najviše podsetili na Srbe jer su lenji, piju po ceo dan i pričaju gomilu neistina


Putovanja – da zaokružimo priču...

– Do sada smo posetili šest zemalja Centralne, osam Južne Amerike, prošla sam veći deo Evrope, za koji dan idemo u Švedsku i Poljsku u kojima nisam bila, bila sam u Egiptu, Maroku. U Indiju sam stigla tek 2015. jer su me odbijale te priče pošto je Indija "mejnstrim" kada je reč o putovanjima. Ne volim te "must to do" akcije. Igra slučaja me je odvela u tu zemlju. Neko je verovatno hakovao sajt avio kompanije, a ja sam samo u pravom trenutku upala i kupila karte za nula evra te smo platili samo takse. Indija nam se jako svidela pa smo krenuli i dalje... Do tada sam mislila da je moja duša isključivo latinoamerička a u stvari sam u Jugoistočnoj Aziji, koju smo tek nedavno počeli da otkrivamo, srela predivne stvari, ljude, fenomenalne predele, neverovatna mora, obale, neba, biljke i hranu, te smo nekoliko poslednjih zima proveli posle Indije na Tajlandu i poslednje godine u Kambodži.


Ljudi kažu da je tamo jeftino ali da je put veoma skup...

- Kambodža, Vijetnam, Laos su izuzetno jeftini a i karta može da se nađe povoljnije ako se traži na vreme, ako se poseduju neki vaučeri zbog frekventnih putovanja.


– Prvo zajedničko putovanje na koje smo Ženja i ja išle same bilo je po Pirinejskom poluostrvu, u Španiji i Portugalu. Tu je sve dosta skuplje, ali smo uspele da za dva meseca samo tri noći provedemo u hotelu. Nikad nisam prežalila tih 105 evra jer je celo putovanje koštalo manje od 1.000 evra, nas dve na putu dva meseca, smeštaj, hrana, pokloni za domaćine; vrlo često kada smo kod nekoga, skuvam nešto i izvedemo ih negde u provod da se revanširamo za gostoprimstvo.


Da li tvoja ćerka i suprug podjednako vole da putuju kao ti?

 – Ženja da, ona se "pelcovala", a Voja se nekad opredeli da ostane jer stavlja tu posvećenost poslu i muzici na prvo mesto, ne ispred porodice, već iznad moje strasti i moje životne želje i zadovoljstva. Dva ili tri leta je pauzirao i ostajao u Novom Sadu, brinuo se o bašti o stanu i vikendici dok smo mi putovale.

Imaš li još neke velike želje u životu što se tiče putovanja?

– Ja sam te neke svoje velike želje zadovoljila, u Meksiko cu se uvek rado vratiti, četiri puta sam bila tamo, u Južnu Ameriku bih otišla sutra, u Kolumbiji bih živela. Volela bih malo više da istražim Jugoistočnu Aziju, Laos, Vijetnam, da odem u Nepal, u Etiopiju, da odem u džungle u Africi, mami me Kilimandžaro, Viktorijini vodopadi, ekvatorijanalni deo Afrike, gde je sve ono što mi ne smatramo da je Afrika.


– U Kubu, na primer, ne bih volela da se vratim. Jako ne volim neslobodne zemlje, a Kuba iz 2001. kada sam je ja posetila je bila je bila jedna od najneslobodnijih zemalja na planeti. Bilo je tužno i čudila sam se ljudima koji su dolazali očarani s Kube, dok nisam shvatila da su od te zemlje jedino doživeli rizorte u kojima su bili smešteni, izolovani od lokalaca kojima je tamo bio zabranjen pristup i da su tih 10 ili 20 dana uživali u "all inclusive" piću, hrani i moru koje je stvarno lepo i karipsko i toplo ali nisu morali tako daleko da putuju za tu vrstu ugođaja.


Par puta ste "uletali" i u revolucije…

– Moj muž kaže da ja privlačim revolucije. Bilo je interesantnih i dramatičnih dešavanja. U Gvatemali smo svakodnevno bili na nekom protestu – žene protiv nasilja u porodici, starosedeoci protiv belih hegemona, vlastodržaca, fabrikanata. U Peruu smo prisustvovali jezivoj sceni, kada su studentske demonstracije na naše oči krvavo razbijene, mi smo pred hordama policajaca i specijalaca bežali po ulici zajedno sa tim ljudima. Bilo je nekoliko mrtvih, gomila povrđenih…


Kada sam je posetila, Kuba je bila jedna od najneslobodnijih zemalja na planeti


Bila si u Siriji koja je, nažalost, poslednjih godina aktuelna...

– Sirija je bila meni najdivnija zemlja sa najdivnijim ljudima posle tog putovanja po Bliskom Istoku. Iako smo potpuno drugačije izgledali, a ja sam se čak otvoreno svađala sa ljudima na javnom mestu, ustajući u odbranu zaferedženih žena, bili smo fenomenalno primljeni. Voja smatra da je to zbog moje otvorenosti, komunikativnosti i zato što ne ličim na žene iz tog podneblja. Nikad nismo imali neprijatnosti kad smo završili i kod rendom ljudi u kućama, uvek su se maksimalno trudili da, ako ti ne pomognu da ti ni ne odmognu a najčešće su bili vrlo od koristi, ako ne materijalno, onda ti daju dobar savet, upozore te na nešto. To nam je bilo posebno značajno u zemljama koje važe za opasne i tu smo se uvek osećali sigurnije kod ljudi nego u hotelu.



A sada nešto o tvom aktivizmu – krenimo od feminizma...

– Govorili su da sam feministkinja sa diplomom jer sam bila među prvim generacijama koje su prošle neakademske dvogodišnje Ženske studije koje je Svenka Savić organizovala krajem devedesetih. Ko me malo bolje poznaje, zna da sam ja zadojena feministkinja iako sam iz tradicionalne porodice koja je za razliku od tadašnjeg mejnstrima bila vernička, a žena je imala svoje mesto i u crkvi i u porodici. Od malih nogu sam se bunila protiv stvari koje mi nisu bile jasne, logične ili koje nisam prihvatala. Kad sam bila mala, baka me je učila da se molim pored kreveta, klečeći. Meni je to bilo totalno bezveze , jer u boga nisam verovala. Iako sam volela da idem u crkvu sa njima. Ali, što se tiče feminizma, jedna stvar bi mogla biti nagoveštaj toga što će se posle dešavati. Prvu godinu školovanja sam provela kod bake i dede u Bukovcu i tamo išla u prvi razred osnovne škole. Bila sam srećna kada sam tamo, veoma sam ih volela i poštovala. Tamo se znao red, znalo se šta je čiji posao – svako je imao svoje zaduženje, ali nikad nisam videla da npr deda ode u kafanu a da baka nešto radi. Dan je bio za rad, nedelja za odmor i svako je slobodno vreme provodio kako je želeo. Nakon godinu dana, vratila sam se u Novi Sad i tu nastavila školovanje. Jednog dana, otac je došao s posla, napolju je bila provala oblaka i posle ručka mi je mama rekla da idem da bacim smeće. Pobunila sam se zašto da idem ja a ne tata koji je ležao u sobi i "vario ručak". Na svaki mamin odgovor, ja sam imala argument i vremenom sam počela da bivam alergična na te stvari. Taj obrazac koji sam uočila u gomili brakova oko sebe pojmila sam kao neprihvatiljiv. Ne želim tako da živim, da mi se neko sutra obvali na ramena i da ne radi ništa. Do svoje 26. godine sam mislila da neću nikad živeti sa nekim jer je većina momaka bila iz tog patrijarhalnog obrasca i to mi nije smetalo dok se zabavljamo i dok ga dvori njegova mama. Hiljadu puta sam skočila u gradu, u kafiću, na ulici, kad sam videla da je neko digao ruku na ženu, da je pijani muškarac krenuo da se dere na devojku. Moj organizam to ne može da iskulira, a "najgore" je što to radim i kad sam van zemlje jer je to jače od mene.

Najveći problem je što žene nemaju ničiju podršku, jer čak im i majka kaže – "ja sam trpela, trpi i ti"

Jesi li bila član neke feminističke organizacije?

– Kada sam završila Ženske studije, 1999. Godine, u Novom Sadu nisu postojale prave feminističke organizacije te sam se negde 2004. priključila Novosadskoj lezbejskoj organizaciji što je bilo neobično jer sam bila strejt žena u sedmom mesecu trudnoće. Učestvovala sam i u čuvenom noćnom Prajdu u Beogradu 2013. godine. Sarađivala sam i sa Ženama u crnom, išla na edukacije, učestvovala na protestima, ali moja aktivnost se ipak najviše svodi na "rad na terenu", ono što mogu da uradim u ovom trenutku, da strpam devojku koju tuče momak u kola i da je odvedem od nasilnika. Najveći problem je to što žene nemaju ničiju podršku, jer čak im i majka kaže "ja sam trpela, trpi i ti" ili "gde ćeš ti sa dvoje dece", "ko će te hteti takvu" i slično...


Kakva je situacija oko legalizacije, lekalizacije, dekriminalizacije marihuane?

– Situacija je jeziva, ja sam od osnivanja (2013. godine) u udruženju IRKA (Inicijativa za promenu zakonske regulative kanabisa). Članovi su ljudi iz svih krajeva Srbije, mahom oboleli ali i oni koji su rekreativno koristili kanabis, koji su želeli da osnuju udruženje da bi započeli neku bitku sa sistemom za legalizaciju. Bavimo se edukacijama, organizujemo seminare, predavanje, tribine na koje dolaze stručnjaci iz oblasti medicinskog kanabisa iz celog sveta. Mi nismo ni lekari, ni naučnici, ali nam je zajedničko to da znamo lekovita dejstva kanabisa i koliko je benigan u odnosu na mnoštvo legalnih supstanci, pritom ne mislim samo na alkohol već na mnoštvo lekova za koje odavno ne treba recept i svima su dostupni iako imaju gomilu nuspojava koje mogu nekog koštati života. Organizacija se bazirala na tome da približimo široj javnosti raznorazne blagodeti kanabisa, ne samo za lek, već generalno kanabisa kao biljke koja je čak i na ovim prostorima tradicionalno uzgajana vekovima. Mi u Vojvodini imamo sela kao što su Čonoplja i Konopište koja u imenima čuvaju tradiciju bavljenja konopljom i konopljarstvom. Berza na kojoj se određivala evropska cena konoplje je bila u Odžacima. Između dva svetska rata, Vojvodina je bila najjača izvozna regija što se tiče ove biljke. Edukovali smo ljude i na temu koji sve proizvodi mogu da se prave od hempa (konoplja gajena za industrijsku namenu sa niskim procentom THC-a), svi su ekološki, biorazgradivi. Imamo komunikaciju sa Instuitutom za ratarstvo i povrtarstvo u Novom Sadu, sa profesorom Sikorom koji je tvorac Fedore, jednog od dva semena konoplje koji se lagalno gaji na ovim prostorima. Radimo na tome da bude fleksibilnija procedura dobijanja dozvola za uzgoj konoplje da bi se omasovila njena proizvodnja. Imamo klubove u nekoliko gradova u Srbiji, koji su u formi SOS telefona. Najčešće nas kontaktiraju bolesni ljudi koji žele da koriste ilegalno smolu kanabisa ili imaju neka pitanja oko toga.


– Policija zna da se preko 50.000 naših građana trenutno leči kanabisovom smolom, a gde su ljudi koji se leče drugim derivatima ili biljkom samom. Neki naši članovi koji su epileptičari, samo evaporizacijom, odnosno pušenjem više od 10 godina nemaju napade. Do 1974. godine su u našim apotekama bile dostupne cigarete za astmu koje su pravljene od industrijskog hempa, praktično marihuana se legalno prodavala ali sa niskim procenta THC-a.


Policija zna da se preko 50.000 naših građana trenutno leči kanabisovom smolom


Koliko lekari prihvataju ovu vrstu lečenja?

– Ja znam samo jednog lekara iz Kraljeva koji se javno deklariše i zagovornik je lečenja kanabisom, ali ima ih mnogo, pogotovo u Centralnoj Srbiji koji to prećutno odobravaju. U pitanju su onkolozi i neurolozi koji pacijente koji im dolaze i koji se već interesuju za lečenje kanabisovom smolom upućuju na nas, ali ne lično već im kažu naziv udruženja pa nas oni izguglaju. Na Jutjubu ima mnogo svedočanstava naših članova koji su javno govorili o svom ilegalnom lečenju.


Vaš
protest za lekalizaciju kanabisa koji je pre nekoliko godina održan u Novom Sadu bio je dobro organizovan i posećen, a podržala vas je i jedna politička stranka...

Zelena stranka nas je podržala, sa njima super sarađujemo, oni su svoj deo nagodbe ispoštovali, mi smo njih podržali na izborima, oni su uvrstili legalizaciju u svoj program i naš predlog izmene zakona odneli u skupštinu, ali oni imaju jednog poslanika i u startu smo znali da je to"mrka kapa". Mi smo u Novom Sadu imali fenomenalan odziv građana, a imala sam odličnu saradnju sa policijom i sa gradskim vlastima. Sve smo odradili kao po loju jer smo sredina u kojoj je to malo liberalnije i realnije shvaćeno.



Postoje li pritisci na članstvo?

– Mnogi naši članovi koji su javno svedočili da se ilegalno leče su privođeni i hapšeni i neki su bili u zatvoru. To mi je jezivo, takve stari se ni u Bosni ne dešavaju, tamo padaju dileri, ljudi koji prodaju na ulici, a ljude koji se leče niko ne goni. Kod nas nema pardona, stradaju svi redom, sad su mandatorne kazne kad priznate krivicu za posedovane do 5 grama od 50.000 do 200.0000 dinara.


Je li u poslednjih par godina došlo do pomaka?

– Ne znam, ali ne mogu da sedim skrštenih ruku i da dozvolim da neko mene i meni slične, samo zato što su korisnici kanabisa, svrstava u neku kriminalnu kategoriju ili da iko ko koristi bilo šta treba da bude smatran kriminalcem. Mi se borimo za dekriminalizaciju. U Češkoj svako može da gaji do šest biljaka, u Portugalu su dekriminalizovali sve droge od 2001. godine i od tada beleže pad svih bolesti zavisnosti i ogroman pad svih kriminalnih radnji. Čim nemaš prohibiciju, nemaš ni kriminal.


Tvog političkog aktivizma što se tiče, bila si jedna od vođa protesta 1996/97. godine...

– Moj prvi politički angažman je bio 1992. iako nisam bila ni u jednoj stranci. Studenti Filozofskog fakulteta su blokirali fakultet i mesec dana štrajkovali, sve dok nam nije došao prestolonaslednik koji je rekao "ja sam za vama" i ja sam se onda posvađala sa pola glavnog odbora jer je bilo mnogo ljudi koji su bili za tu nacionalističku opciju koja se meni nikada nije dopadala.


– Bila sam jedna od dve žene u Glavnom odboru Studentskog protesta 1996. i 1997. u Novom Sadu, a ukupno nas je bilo desetoro koji smo zvanično vodili to. Ja sam bila možda najizloženija jer sam gotovo svako veče čitala vesti na glavnom gradskom trgu, išla u šetnje i vodila kolonu. U stvari je taj deo mog života bio super hiperaktivan, mislim da sam tad "pukla" od hiperaktivnosti. Preko dana smo organizovali novosadske proteste i radili na izdavanju "Proglasa" koji je bio jedini slobodni časopis gde su ljudi mogli da saznaju šta se dešava, s tim da smo mi do svih informacija dolazili telefonima, nije bilo interneta i tako smo saznavali sta se dešava u preostalih 15 gradova u kojima su bili protesti i obaveštavali druge o tome. Ja sam tada faktički bila i PR protesta. Još uvek čuvam blokčić sa kontaktima poznatih umetnika, javnih ličnosti koji su nas podržavali. Preko dana smo bili u Novom Sadu a noći smo provodili u Beogradu, u Kolarčevoj ulici pred kordonom i vraćali se prvim jutarnjim vozom kući. Jedna neverovatna energija, poletnost, optimizam je postojala na dnevnom nivou, svi smo bili izuzetno posvećeni tome. Iskreno, tu neku energiju ja više ni na jednom protestu nisam doživela.

Činjenica je da je na raznim protestima poslednjih 20 godina uglavnom učestvuje ista "ekipa"


Da li nekad izgubiš motiv, s obzirom na to da mnogi krenu u proteste pa odustanu?

– Jako je teško ostati nedelajući u takvim situacijama iako smo i pre nego što se nešto pokrene svesni da će se to nekim političkim maniipulacijama, npr. Slobinim "lex specijalisom" obesmisliti, rasuti i dezavuisati ali jednostavno, postoje ljudi koji se ne mire ni sa trenutnim stanjem, ni sa političkom situacijom, ni sa nepravdama i osećamo se bolje kad izađemo na ulicu izvičemo se i izbacimo iz sebe to nezadovoljstvo. Nažalost, činjenica je da je na raznim protestima poslednjih 20 godina uglavnom učestvuje ista "ekipa". Prosto postoji, da kažem ako ne zvuči previše pretenciozno i prepotentno, određen broj osvešćenih ljudi koji su u stanju da objektivno sagledaju nepravdu i čak ako nisu lično ugroženi, te stvari ih se dotiču, a postoji i ogromna većina letargičnih, malim zadovoljnih koji će nastaviti da piju kafu i reći da su razočarani. Posebno su besmislene one komparacije da su svi isti, da se i pre 20 godina protestovalo pa su došli još gori, da su najgori "žuti" ili "crveni". Te generalizacije i svođenje svega pod istu kapu me izbezumljuju, nemaju veze s mozgom i poražavajuće je jer se svaki put se samo razočaram s kim delim životni prostor.



Baštica je…
 

– Relaksacija ali i izvor hrane za porodicu i izvor prihoda. Gajim ono što ne mogu da kupim na pijaci. Sa svih putovanja donesem nešto. Volim da se razmenjujem sa ljudima na gradskim biljnim manifestacijama, kad neko ima nešto zanimljivo, ponudim im ove moje. Zašto bismo prodavali kad možemo da razmenimo.

GLJIVARENJE KAO NAJNOVIJA STRAST: "Gljive su me privlačilie od detinjstva, oduševljavala me je njihova raznolikost, neverovatna mesta na kojima se pojavljuju i brzina kojom se javljaju. Novosadsko udruženje je jedno od najaktivnijih u Srbiji, imamo sjajan stručni kadar i članstvo. Trenutno popisujemo gljive Fruške Gore a u cilju očuvanja Nacionalnog parka i šumskog blaga. Inače, gljive zovu šumskim internetom, za njih kažu da su 'treće carstvo', nisu ni biljke ni životinje i smatra se da imaju inteligenciju" – navodi nam Maja na kraju razgovora.  

 
Razgovarala: Jovana Brkić
Fotografije: Aleksandar Jovanović, Jovana Brkić, privatna arhiva Maje Vasić

Oceni vest:
36
8

* Sva polja su obavezna

Pošalji fotografiju uz komentar (do 2MB)
  • Добросав (из завичаја)

    pre 109 dana i 16 sati

    Чини ли се и вама, драги читаоци, да ова госпођа мало претерује с коришћењем страних, претежно англоамеричких речи и израза? Шта би тек било да је уместо српског завршила енглески језик, не смем ни да помислим. Гуд деј ту ју!

    Oceni komentar:
    32
    12
  • Milos

    pre 108 dana i 22 sata

    Dobrosave, prvi put se slazemo, i za mene je ovo tu mach. Mada svako bira svoj put..

    Oceni komentar:
    17
    5
  • Olja

    pre 107 dana i 18 sati

    Divna Maja , svestrana i snalažljiva .
    Svoja i avanturistički nastrojena, za razliku od mnogih , ona i živi svoje avanture.
    Prošlog leta bila mi je u gostima par dana sa Ženjom.
    To što je drugačija i neposredna, nekima može da bode oči i padne po neki komentar , ali to je cena življenja po vlastitim pravilima i ne pristajanja na trendove .

    Oceni komentar:
    3
    16
novorođenčad novosadsko porodilište štrand radosne vesti raspored sahrana novi sad bez vode raspored sahrana i ispraćaja betanija JGSP "Novi Sad" elektrovojvodina Novosadska toplana novosađani isključenja struje servisne informacije javno komunalno preduzeće vodovod i kanalizacija JKP Vodovod i kanalizacija vremenska prognoza novi sad matična knjiga rođenih bez struje jkp lisje servisne informacije novi sad novi sad sahrane klinika za ginekologiju i akušerstvo gradsko groblje RHMZ jkp novosadska toplana bebe isključenje vode porodilište