Majrina piano duo: Zvuk tanga i atmosfera sa argentinske kaldrme

Udruženje „Todo Tango“, uz podršku Grada Novog Sada, od 21. do 23. avgusta organizuje  Novosadski tango festival pod sloganom “Novi Sad – tango grad”. Kako najavljuju, biće tu za svakog  ponešto, kako za plesače tako i za one koji jednostavno vole tango muziku i ples. Na dan otvaranja festivala, u petak 21. avgusta, u Novosadskoj sinagogi biće održan koncert tango muzike u izvođenju „Majrina piano dua“ koje čine pijanistkinje, Maja Alvanović (SRB) i Irina Mitrović (NOR), a sa njima će nastupiti i gosti iznenađenja.

Irina je završila  klavir na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, gde je i masterirala 2012. godine. U međuvremenu je  radila u srednjim školama, zatim osam godina u operi SNP-a kao i na Akademiji kao saradnik. Posle preseljenja u Norvešku nastupala je sa mnogim ansamblima po celoj državi. Takođe radi i kao orguljaš u crkvi, dirigent hora i organizator muzičkh delatnosti.  Njega koleginica iz dua Maja Alvanović diplomirala je na Akademiji gde je i nastavila da radi kao korepetitor, a trenutno predaje klavirski praktikum.

Njima će se na kocertu pridružiti i osnivači udruženja „Todo Tango“ Ana Nauparac Despotović i Dejan Lukić, inače dvoje ljudi koji su tradicinalni tango doneli u Novi Sad i Vojvodinu.

O tome šta posetioci mogu da očekuju od njihovog koncerta, ali i o njihovim karijerama razgovarali smo sa članicama “Marjia piano dua”.

Kako je počela vaša saradnja i nastao ovaj duo?

Maja: Duo postoji već 14 godina. Obe smo želele da i posle studija aktivno nastavimo da se bavimo muzikom. Pošto smo se družile pala nam je na pamet ideja i da zajedno nastavimo da sviramo.

Irina: Imamo i vrlo slične muzičke ukuse, eksperimentisale smo sa raznim  pravcima i sarađivale sa mnogo ljudi.

S obzirom da se Irnina preselila u Norvešku, kako sada radite?

Irina: Sad nam funkcioniše mnogo boje. Ja sam sad  jedna odmorna žena (smeh). Mnogo smo radile dok sam ja živela ovde i zaista su nam  probe bile veoma stresne. Sa gomile drugih proba smo trčale na  našu. Sad je čisto uživanje.

Maja: Ja nisam uspela da se odmorim (smeh). Paralelno imam  i jazz trio sa kojim nastupam  i spremamo se za turneju  po Engleskoj, a nastupamo i na Nišvilu. Sunce me nije videlo ovog leta, skroz sam bela! Što se tiče mene i Irine sada jednom godišnje po mesec dana uspemo da se vidimo i da sviramo zajedno.

Kako je došlo do toga da vi otvarate ovaj Tango festival?

Irina: Duogodišnji smo prijatelji ali i saradnici sa organizatorima, a bila sam i članica Todo Tango. Stalno smo u kontaktu , i želele smo da dođemo da prisustvujemo ovom festivalu jer je u pitanju veliki događaj za Novi Sad, Vojvodinu ali i Srbiju. Velika nam je čast što učestvujemo.

Šta posetioci mogu da očekuju od vašeg koncerta?

Maja: Nas dve ćemo konkretno promovisati naš cd sa muzikom Paba Ziglera i Astora Pjacole. Izdale smo ga prošle godine u septembru, ali ovo nam je prva promocija jer je Irina bila u Norveškoj.  Koncert će biti zanimljiv koncepcijski , jer neće biti čisto muzički. Ideja je bila da se publici prenese atmosfera sa argentinskih ulica. Numere i koreografija se prate i prikazuju šta bi se videlo na njihovim  kaldrmama, kako se ljudi ponašaju i plešu.

Irina: Dejan Lukić  je bio u Argentini i pohađao je njihovu  plesnu akademiju tako da će iz prve ruke preneti svoje iskustvo na podijum.  Ideja nam je da nas dve program  ponovimo u Norveškoj kroz turneju  jer ove kompozicije tamo niko nije čuo. Tačnije, nije ni ovde pre našeg izvođenja , jer smo note direktno dobile od kompozitora. Praktično smo dobile ekskluzivno pravo da snimimo tu muziku.

Šta još Novosađani mogu da očekuju od festivala?

Maja: Apsolutno treba da budu deo ovog festivala, čak nam je i klima trenutno argentinska i osetiće se kao na putovanju  kroz te predele.

I Irina, jedno pitanje za kraj za vas. S obzirom da živite u Norveškoj sada, šta vam naviše nedostaje iz Novog Sada?

Irina: Sve što sam ovde volela, kao što je neverovatna “gomila” ljudi, energija, velik broj sadržaja, naročito leti ,  pogotovo u Zmaj Jovinoj, Dunavskoj , na Štrandu, toga tamo nema. Prvo zbog klime, drugo jer ti ljudi svaki put čim imaju slobodan dan više nisu u gradu, već su otputovali negde. Moj posao mi omogućava sad dosta putovanja i dosta slobodnog vremena da se bavim koncertima, tako da ne mogu da kažem da mi nešto specifično jako nedostaje, ali osećam neverovatnu sreću što sam  sad ovde. Uživam  što je toliko sunčano. Takođe je drugačije što sad tamo nemamo noć. Moja mala ćerka je kad smo došli sedela na terasi i rekla „Mama, mrak.. Lepo, vidi Mesec“, fascinirana svim time.  Nekad je neprijatna ta gužva, naročito na Futoškoj pijaci, ali kao što kaže moj muž ona je kao udobne razgažene cipele, možda više nisu najlepše, ali su nam najdraže.