Marija Vrebalov Đorđević, osoba sa invaliditetom: I kada je najteže, možemo da budemo dobro

Za samo jedan dan, njen život se u potpunosti promenio i morala je da nauči na život u kolicima. 22 godine nakon saobraćajne nesreće posle koje je ostala nepokretna, svoja razmišljanja koja su zabeležena u dnevnicima, objavila je u autobiografskoj knjizi "Svetlost tame", koju je nedavno predstavila javnosti. Životna bavljenja od kada je korisnica invalidskih kolica su joj ljudska prava, jednakost, iste mogućnosti, pristupačnost, zdrav i kvalitetan život, a radost smatra posebno važnim aspektom svačijeg života. Nakon dugog perioda depresije, tuge i nemoći, njenim licem ponovo je zavladao osmeh.

Marija Vrebalov Đorđević rođena je u Novom Sadu 1972. godine, gde je odrasla, školovala se i trenirala ritmičku gimnastiku. Kada je doživela saobraćajnu nesreću, posle koje ostaje sa trajnim telesnim invaliditetom od 100%, njena ćerka je imala sedam meseci. Od toga dana život joj se preokrenuo. Bivši suprug je ubrzo tražio razvod braka i starateljstvo nad detetom, a Marija je prolazila kroz dugotrajnu patnju za ćerkicom, za izgubljenim smislom, borbom za život, rehabilitacijom koja traje i dan-danas. Pre tri godine našla je svoju sreću sa Sašom, sadašnjim suprugom, koji joj je puna podrška u svemu. Četiri godine je bila zamenica predsednika Skupštine Grada kao nestranačko lice, a puna tri mandata i odbornica, gde je uticala na neke važne odluke, čime je njen invaliditet dobio neki drugi smisao. Bavi se konsultovanjem za pristupačnost u važnim i zahtevnim projektima pri gradskim institucijama, kao i EPK, ali i dizajnom po princima dizajna za sve.

Kako je tekao Vaš oporavak nakon nesreće?

– To je sve proces. Teške stvari se dešavaju svima u životu, da li u ranim, da li u poznim godinama, mi to ne biramo. Proces isceljenja je nešto što može da traje ceo život, kada su u pitanju neki veliki događaji lične prirode, kao moj gubitak identiteta zbog polomljene vratne kičme, prestanak hodanja, gubitak tela i osnovnih životnih funkcija. Imala sam dve kliničke smrti, bila sam dugo na aparatima i u tom užasnom bolu od svega što se desilo, a u nemogućnosti da shvatim zašto se to baš meni desilo, počela sam da pišem dnevnike. Čim su me skinuli sa aparata, sestrama koje su bile pored mene sam diktirala neke utiske dana i najteže momente. Te papire sam čuvala u jednoj svesci, a da bih kasnije, kada sam već osposobila jednu šaku da mogu da kucam i dobila mali laptop od prijatelja, prekucavala to što je bilo napisano i pisala sve nove događaje. To je bilo prilično frustrirajuće i izazovno, jer sam shvatala koliko se ništa bitno ne menja u odnosu na sam period nakon nesreće i imala sam osećaj da sva ta vežbanja i terapije ništa ne doprinose i da će mi život biti užasno komplikovan. Imala sam te neke misli da ne želim takav život, da on nije vredan življenja, da ništa više što sam pre mogla neću moći. Puno sam se bavila time šta sve više nemam i šta sve ne mogu i u takvim razmišljanjiima sam sve više tonula u depresivna stanja.

Kada je i kako došao momenat preokreta?

– Došao je trenutak kada sam shvatila da nešto moram da uradim sa načinom na koji razmišljam, vidim stvari i rešavam ih. Tad je krenula borba sa samom sobom, u tom mulju i crnilu. U jednom trenutku, dok sam ležala u bolnici, imala sam jedan fleš, neku radost koja je došla ni iz čega. Rekla sam mom ocu da sam videla sebe srećnu i on se složio da je to sve u meni. Tog trenutka sam, osvestivši ga, počela svakodnevno da razvijam te male, najsitnije momente radosti, koji su se posle povećavali. U svakom danu sam uspevala da nađem jednu stvar koja me je vodila da ne tonem. To je počelo da me osnažuje za sve dane što dolaze. Do svega sam došla sama, ali sam imala beskrajnu podršku porodice, odnosno oca i sestara.

Koliko je podrška okoline bitna u takvim situacijama?

– Mislim da je najvažnija porodica i njihovo prihvatanje, jer tu svi članovi prolaze kroz zajedničku traumu, bol, frustraciju. Postoje prijatelji koji nisu mogli da prihvate da mi se to dogodilo i imam utisak kao da su hteli da me "poprave", ispitujući me stalno da li sam uspela da napredujem. Iz osećanja da nisam to uspela, ponovo sam se vraćala u ta teška stanja. Shvatila sam da ljudi ne mogu da razumeju kroz šta prolazim zato što nemaju to iskustvo i da ne treba da se ljutim na njih, nego da treba da naučim da postavim svoje granice dokle mi nešto prija i da to slobodno kažem. Neka prijateljstva su izbledela i nestala, neka su se, pak, učvrstila. Sa puno ljudi mi se promenio odnos. Ima onih koji su od prvog dana bili sa mnom baš na onaj način koji je, u skladu sa okolnostima, bio najbolji mogući i nikada me nisu pritiskali.

Šta Vam je najteže palo tokom ove 22 godine od nesreće?

– Bilo je puno teških stvari. Bolovi, strah od nekih intervencija, saznanje da nešto ne mogu... Najveća tuga mi je odvojenost od ćerke, njeno odrastanje bez mene, moj život bez nje, nemogućnost da zna iz drugog ugla šta se sve dešavalo, kao i moja nemogućnost da znam kako je njoj bilo. Dugo nisam izlazila iz kuće i jako puno vremena mi je trebalo da se ohrabrim na to da se srećem sa ljudima. Kad god sam se pogledala u ogledalu, nisam mogla sebe da prihvatim. To je trajalo prilično dugo, a 2007. godine sam rešila da prekinem sa takvim načinom razmišljanja. Počela sam da nalazim nove formule da zavolim sebe, počela sam da bivam aktivnija, čak i kada sam bila nesigurna u sebe, krenula sam da radim, da prevodim za jednu američku firmu i ti kontakti sa novim ljudima su mi bili most ka tome da počnem sebe novu da prihvatam. Otežavajuća okolnost bila je i ta što je grad u to vreme bio potpuno nepristupačan, od prevoza do javnih službi.

Šta je ono što sad možete?

– Mogu sve što hoću! (smeh). Za sve nađem način. Neke stvari su jako komplikovane, neke nisu, zahtevan je život osobe sa invaliditetom i u najsavršenijim sistemima. Mi drugačije obavljamo stvari koje drugi ljudi obavljaju samostalno, a kada zavisite od drugih osoba, onda to troši jako puno energije i mnogo više vremena. Svako jutro mi treba minimum tri sata da krenem u dan i provodim sa personalnim asistentom po nekoliko sati.

Koliko je Novi Sad sada prilagođen osobama sa invaliditetom?

– Mnogo pristupačniji nego pre, ali je i dalje naš mentalitet taj koji, u stvari, limitira te promene. Većina misli da je pristupačnost isključivo važna osobama sa telesnim invaliditetom, a zaboravljamo koliko se promena fiziološki događa tokom trudnoće, starenja ili nekih privremenih povreda. Ta stanja zahtevaju pristupačno okruženje, od liftova, rampi, krupnih slova, jasnih putokaza, bezbednih pešačkih staza, dobrog osvetljenja, itd…Naš stereotip je i da osobe sa invaliditetom nemaju baš puno toga što bi mogle da rade ili razloga da idu negde. Objekti javne namene, institucije, hoteli, aerodromi, tržni centri... decenijama unazad u celom svetu su prilagođeni svim korisnicima i to treba da nam bude uzor. Ima još uvek mnogo zgrada gde ne možemo da uđemo u lift, ili ti liftovi nemaju audio za slepe osobe, ima mnogo primera. To su minimalna ulaganja, a neophodna. Kod nas su taktilne staze tek u razvoju, titlovi u TV emisijama za osobe sa oštećenim sluhom takođe. Što se tiče saobraćajnica i parking mesta, to je uglavnom na dobrom nivou, a ono što se ne isprati je edukacija građana, jer je još uvek prisutna građanska nesvesnost da na ta mesta ne smeju da parkiraju ni na dva minuta.

Iz čega crpite najveću snagu?

– Iz sebe. Imam veru u život. Dok sam se pitala zašto mi se desilo sve što mi se desilo, nije mi bilo dobro. Na ta pitanja ne postoje odgovori i samo nam crpe energiju. I kada je najteže, možemo da budemo dobro, jer ta radost života ide iz bića i to svi imamo u sebi.

Šta biste poručili našim sugrađanima?

– Da obrate pažnju na sebe i svoje potrebe i da isto tako razumeju da ljudi oko njih imaju svoje potrebe koje obavljaju na drugi način. Da više slušamo šta nam ljudi oko nas govore i da razvijamo empatiju, razumnost, odgovornost i dobrotu. Ono što u poslednje vreme često čujem je optuživanje drugih za svoje nezadovoljstvo, a to po meni znači samo jedno – nepreuzimanje lične odgovornosti za sopstveni život. Uviđam da ljudi najradije kažu da im je zbog nekog drugog loše u životu, a ja verujem da, čak i ako to jeste tačno, svako može da nađe način da to promeni i da se zauzme za ono što nam je važno.