Marko Šelić Marčelo: Ciljano uprostačenje naroda dovodi do opadanja potrebe za kulturnim sadržajem

Marko Šelić Marčelo: Ciljano uprostačenje naroda dovodi do opadanja potrebe za kulturnim sadržajem

Ovaj svestrani umetnik, rođen je 22. januara 1983. godine u Paraćinu. Bavi se pisanjem kroz prozu, novinske kolumne i muziku.

Marko Šelić Marčelo, romanopisac koji je, između ostalog, objavio pet studijskih albuma, jedan knjigoalbum, zbirku tekstova, kao i stotinak kolumni za razne redakcije, značajan je društveni glasnik generacije koji britkim umom i oštrim perom bez zadrške izražava svoje stavove. Da za sve što napiše, kaže ili otpeva ima pokriće, pokazuju brojne nagrade, kao i redovi obožavalaca, koji na promocijama po nekoliko sati čekaju da im potpiše primerak knjige ili da se slika s njima. Došavši povodom ovogodišnjeg festivala "Book Talk" u Novi Sad, iskoristili smo priliku da razgovaramo sa njim o društvu, kulturi, medijima...

Dok su se na televiziji prikazivale španske serije, svi smo živeli u mehuru sapunice. U kakvom mehuru danas živimo?

– Našla si sjajnu reč – mehur. To je i dalje, samo mi se sve više čini da je postao blindiran, da više nije od sapunice nego je postao neprobojan. Ljudi žive u mehuru stvarnosti koja im se plasira i u koju su očigledno poverovali uprkos sopstvenim očima i ušima i čini mi se da je to život većine, a da je manjina proterana iz tog raja da se snađe kako zna i potraži sreću na drugom mestu ako već nisu zadovoljni u ovakvom raju kakav je blindirani mehur…

Da li se često pronalaziš u tuđim rečima, a izgubiš u vlastitim?

– Gledam da češće bude ovo prvo. Nije dobro gubiti se u vlastitim, naročito na javnim nastupima – treba biti fokusiran… (smeh) Na to mislim kad kažem gubljenje u sopstvenim rečima, osim ako se ono ne odnosi na nekakav stvaralački trans koji je poželjan, ali što se tiče identifikacije sa tuđim rečima naravno da da – biti autor ne znači prestati da budeš publika drugih autora koje ceniš. Evo baš danas sam na "Book Talku" razgovarao sa Rumenom Bužarovskom i ona je autor u čijim pričama možeš apsolutno da se izgubiš, čak je neko i napisao recenziju na jednoj od njenih zbirki priča da su to priče zbog kojih ćete propustiti autobus i neće vam biti žao. Tako da – autori ostaju publika.



Da se nalaziš u igrici u kojoj bi mogao da izvršiš asimilaciju Srba sa nekim drugim narodom, koji narod bi izabrao da to učiniš?

– Ja čak ni ne smatram da je to u domenu fikcije, to se dešava sve vreme. Svi su pomešani sa svima i svi su pomešani sa nama, samo je pitanje kako ćemo da se odnosimo prema tome, da li ćemo to da tretiramo kao bogatstvo ili kao problem – da li smeta što nismo jedno isto ili je baš super što nismo jer onda možemo da učimo jedni od drugih i da širimo sopstvene vidike. Uvek sam bio na strani ove opcije pod b i nikada nisam razumeo agresivnu opciju pod a, u smislu da je jako dobro biti siguran u to ko si, biti ponosan na nešto što je tvoje, a zaista lepo, dobro i kvalitetno, ali čim to pređe određenu crtu i postane napadno, kad počne da se pretvara u neku potrebu da se lična karta prikuca čiodom na čelo i da tu sve piše – da li si Srbin, pravoslavac, strejter, dominantna rasa bele puti… Sve te stvari dolaze iz nekog osećaja ugroženosti, samo je pitanje koje tačno ugroženosti. Treba zastupati svoje na jedan zdrav, dostojanstven i ponosit način, ali itekako se mešati i sa drugima, bez osećaja da si ti manje ti.

Da li smatraš da smo kulturu pomešali sa zabavom, pa je zabava tako postala kultura, te smo od svega stvorili takvu postavku stvari da prisustvujemo tabloidizaciji kulture?

– Problem je tabloidizacija, nije problem zabavnost kao takva. Još kod Servantesa u "Don Kihotu" postoji rečenica koja glasi otprilike tako da nije kriva svetina što traži gluposti, nego je kriv onaj ko nema ništa drugo da im ponudi. Što je više ljudi to će više značiti da oni neće imati naročito razvijeno mišljenje, to je ta psihologija mase i njima je zaista moguće ponuditi neki sadržaj i učiniti da oni baš taj sadržaj, zaboga, vole. Da skratim – to je kao kada govoriš da ti je neka pesma ušla u glavu, a ona zapravo uopšte nema lepu melodiju niti je nešto kvalitetna, nego je toliko puta isforsiran refren da nemaš kud, uburgija ti se u mozak. Tako je i sa ovim stvarima. Velika je zabluda da umetnost i kultura moraju biti hermetični kao neka snobolika tvorevina da bi tvrdili da su to što jesu. To nije tačno. Naravno da se sme biti zabavan i da je moguće biti zabavan i biti umetnik, da je moguće biti zabavan i kulturan. Štos da zabavi i pouči datira još od antičkih vremena, ali problem je ciljano uprostačenje naroda što dovodi do opadanja potrebe za kulturnim sadržajem.

Koliko je strašna činjenica da pojedinci moraju da beže sa nacionalnih frekvencija na neke druge medijske platforme, tražeći neki vid slobode?

– To je jako strašno – dobro je koristiti tu slobodu zato što se prosto tako može, a loše je ako tamo tražiš slobodu zato što si prognan od nekud, a kod nas je češče ovo drugo. Mi smo, neću reći disidenti, prejaka je reč, ali smo u nekom vrlo čudnom položaju da smo praktično naveliko prognani ako govorimo šta mislimo i to mi je najkomičnije ili najtragičnije kada se radi o kulturi – da se radnici u kulturi žale kako narod nema potrebe za kulturnim sadržajima, da režim misli kako su umetnici jako opasno i da će puč krenuti iz teatra, pa zato moraju da cenzurišu predstave da ne bi došlo do revolucije iz pozorišta kao što je onoliko puta krenula ili od jedne knjige ili od jedne pesme, stripa, izložbe… Dakle reč je o ozbiljnoj režimskoj paranoji, a ne da kulturnjaci i umetnici imaju takvu moć u rukama. Bio bih najsrećniji na svetu da je imamo, ali bojim se da se ovo ne dešava zbog toga nego jer su neki ljudi bahati, bezobzirni i paranoični.



U kom periodu je nestao misaoni volumen na televiziji?

– Evo, baš u poslednjih sedam godina. Nešto mi se javlja da je otprilike baš sedam…

Koji bi naslov voleo da osvane jednoga dana u novinama, a da se tiče Srbije i nacionalnog prosperiteta?

– Pa verovatno kada bi neko od tabloida, opet kao svojevremeno, imao naslovnu stranu "Srbijo izvini", to bi bilo simpatično. Naravno, treba se bojati jer evo opet su stigli gde su stigli, ali jednom nam se dogodilo da neko ima potrebu za takvom naslovnom stranom, a oni ne rade to bez preke potrebe, tako da bi to sigurno bila vest koja bi nešto značila na širem planu.

Koliko te je puta Novi Sad zvao da mu se vratiš?

– Svirali smo na mnogim mestima, u "Gerili", na Exitu recimo, i mnogo je sadržaja i razloga da se u Novi Sad dođe. Pošto sam trgovački putnik sa knjigama u koferu i prisutan na celoj eks Ju, nemam vremena da provedem koliko bih voleo u pojedinim gradovima, ali se uvek rado vratim Novom Sadu. Sadašnjim tempom to bude dva puta godišnje i voleo bih da je češće, ali mi je drago da zaslužujem i toliko. Takođe, pamtim gostovanja i u knjižari "Boolevar books" koja je ograničena prostorom za 140 ljudi, ali je toliko intimno i lepo da se tu onda dobije neka druga dimenzija koja, pak, verovatno manjka kada praviš veliki koncert i onda mi je super što u Srbiji možeš da budeš polupopularan da ponekad možeš da uradiš nešto baš veliko, a često možeš da radiš i male stvari i dobro mi je da ta dinamika postoji i da se smenjuju obe vrste energije jer su potrebne obe.

Oceni vest:
19
4

* Sva polja su obavezna

Pošalji fotografiju uz komentar (do 2MB)

Ovaj članak još uvek nije komentarisan

dnevni horoskop elektrovojvodina horoskop servisne informacije Vreme u Novom Sadu servisne informacije novi sad Futog jkp lisje RHMZ isključenja struje sahrane novi sad betanija NURDOR raspored sahrana novi sad horoskopski znaci novosađani novorođenčad crna hronika isključenje vode klinika za ginekologiju i akušerstvo JKP Vodovod i kanalizacija sremski karlovci raspored sahrana i ispraćaja bebe Elektrodistribucija Novi Sad Republički hidrometeorološki zavod bez vode novosadsko porodilište Isključenje struje gradonačelnik Novog Sada Miloš Vučević