Mića Mihajlović: Ma ne dam potpis ispod 100 evra, sa 50 idite na pijacu po kromipir!

Mića Mihajlović: Ma ne dam potpis ispod 100 evra, sa 50 idite na pijacu po kromipir!

Slikar Milorad Mića Mihajlović, jedan od najuglednijih novosadskih slikara, ovenčan Februarskom i Oktobarskom nagradom Grada Novog Sada, kao i gomilom drugih domaćih i međunarodnih nagrada i priznanja, tokom poslednjih nekoliko godina, galerije i muzeje je zamenio uglavnom tihovanjem u svom ateljeu na Petrovaradinskoj tvrđavi, ali ga to, dakako, ni u kom slučaju ne čini manje prisutnim i manje bitnim na ovdašnjoj umetničkoj sceni.

 

Rođen u Kraljevu 1936. godine, Umetničku školu u Novom Sadu završio je ’67, a od tada je izlagao više od stotinu pedeset puta u staroj Jugoslaviji, Evropi, svetu. Radni vek proveo je najvećim delom kao ilustrator u „Dnevniku“, a u ateljeu na Petrovaradinskoj tvrđavi „živi“ od 1964, desetak godina nakon što je ta umetnička kolonija počela da nastaje.

- Kada su, početkom pedesetih, prvi umetnici krenuli da naseljavaju Tvrđavu, sve umetnike u Novom Sadu si mogao na prste da nabrojiš. Krenulo je najpre njih nekoliko, Jova Soldatović, Boško Petrović, Paja Radovanović... Niko od njih više nije živ. Ja sam u nekoj drugoj generaciji. Bilo je malo ateljea, mnogo manje nego danas. Ali mnogo više druženja. Ljudi su tada ovde bili izuzetno komunikativni i otvoreni, srdačni jedni prema drugima. Oni se svake večeri nađu posle rada u nekom ateljeu, i tu nastaje veselje. Kasnije sam ja preuzeo tu igranku, tako da su se u ovom ateljeu uvek dešavale neke žurke, muzika, pesma, piće... To je bilo lepo. Ovi danas su svi zatvoreni, povučeni u sebe, retko se druže. Valjda i zbog ovog vremena i situacije, ali to ne sme da bude tako, ovde je mnogo mladih ljudi. Meni to ne ide u glavu, nejasno mi je – priča Mića za portal mojnovisad.com.

 

 

U vašem ateljeu su se okupljali ljudi za koje se danas često čuje da su bili disidenti, a ovo mesto je bilo poznato kao „lajaonica“. Jeste li imali nekada posledice zbog toga?

- Mnogi su se ovde okupljali, mnogi ovuda prolazili. To je bilo istinsko druženje, razmena misli, razmena nekih vesti koje se nisu imale gde čuti, nego samo ovako, nezvanično, ono što nije moglo da se pročita u novinama. A posledice i probleme uglavnom nismo imali. Jer, bilo je tu i ovih koji otkucavaju, i oni su lajali. Bilo je i policajaca. Tako da smo jedni drugima, na neki način, čuvali leđa.

 

 

Znači li to da to vreme ipak nije bilo tako „mračno“, kakvim ga često predstavljaju?

- Ne, nije bilo mračno, bar ne ovoliko koliko je mračno ovo današnje. Danas možeš da kažeš šta hoćeš, ali to je sve privid nekakve slobode, to nema nikakvog smisla i nikakve svrhe. Šta znači danas da ja negde galamim „Vučiću, p.....“, kad to svi znaju? Ili donedavno za Tadića, ili za bilo koga drugog da to kažem? Pa nisam ja time otkrio Ameriku. Poznato je da su nam p..... na vlasti, i šta ja imam o tome da galamim, koga je za to briga?

 

Uprkos toj nekadašnjoj „lajaonici“, vaš atelje je, ipak, uz ateljee Jovana Soldatovića i Boška Petrovića, bio deo protokola i obavezna stanica za svaku političku delegaciju koja je dolazila u Novi Sad?

- Da, svaka delegacija koja dođe u Novi Sad, dolazila je ovde. Najlepše je bilo dok je gradonačelnik bio Duško Ilijević. On nam je i najviše pomogao, voleo je umetnost, kupovao slike, sređivao ateljee, nalazio posao slikarima. Čovek od umetnosti. Voleo slikarstvo i stvarno pomagao. Pre nego što dođe, najavi se šef protokola, dođe sa šoferom i nosi dve gajbe viskija, da ima za goste. Skoro uvek mi je atelje bio pun viskija. Danas toga, naravno, nema. Ne mislim na viski, nego na političare koje zanima šta mi to ovde radimo.

 

Kako vam izgleda kada danas uporedite ta dva vremena, vreme stare Jugoslavije i ovo današnje?

- Država je tada imala smisla, za razliku od ove današnje. Da se razumemo, ja nikad nisam podnosio komuniste, išli su mi na k...c, većina su bili budale, mada je i među njima bilo normalnih i pametnih ljudi. Ja ih pamtim još kao klinac iz Kraljeva. Bio je jedan ker, vučjak, tu blizu moje kuće, negde kod kafane „Zadužbina“, tu je živeo. Nemački ker, iz kasarne, iz vremena rata ostao. Zaguljen. Kakvi su bili Nemci, takvi su im bili i kerovi. Ali ovaj je bio dobar, Cura, tako smo ga zvali. Kad su Nemci zbrisali posle oslobođenja, mi pobegli kod rodbine u Vitkovac, selo pored Kraljeva, da preživimo. Kad smo se iz Vitkovca vratili u grad, starija sestra Lela i ja, teglili malo pasulja, brašna, šta smo već mogli da ponesemo. I ja prepoznam Curu. Kažem: „Eno onog Švabe!“ Još je bio lep, al’ ufitiljio. Ja ga zovnem, on priđe, počne da mi se umiljava, sprijateljimo se. I tako Cura postane moj ker, dve godine to već traje. Pametna, prepametna. Nemci to dresirali, nije šala, ne bi me čudilo da je znala i nemački. Jednog dana naiđe neki pijani partizanski oficir i pita me čiji je ker. „Moj“, kažem ja. „Ja sam čuo“, kaže, „da je to nemački ker.“ Kažem da je bio nemački, al’ sad je moj. On izvadi pištolj i ubije mi kera, nasred ulice. Od tada ih mrzim, komuniste.

 

Kad smo kod komunista, postoji anegdota o tome kako je neki vaš poznanik iz Komiteta poklanjao vašu sliku Stanetu Dolancu...

- Da, doveo je Dolanca ovde, izdvojio me malo iz te bulumente i kaže mi tiho: „Mićo, daj pokloni drugu Stanetu jednu sliku.“ Ja kažem: „Nema problema.“ Stavim čisto platno na štafelaj, uhvatim tu budalu za ruku, dovučem ga do štafelaja, uguram mu četku u ruke i kažem: „Ajde sad, slikaj sliku, u pi.du materinu!“ Dolanc pita u čemu je problem, a ja kažem: „Problem je što d.kadžija poklanja moju sliku! Nek naslika, pa nek poklanja kome hoće i koliko hoće!“ „Ja sam svejedno hteo da kupim tu sliku, dogovorićemo se“, kaže Dolanc. „Ma, nije problem“, kažem ja, „sve ćemo se mi dogovoriti, ali mi ide na živce kad neko poklanja moju sliku.“ Kasnije je Dolanc i kupio sliku od mene. U svakom slučaju, zvoni meni ujutro telefon, zove me isti taj poznanik, pita je l’ bih mogao da dođem do Komiteta na razgovor. Ja mu lepo kažem da se tera u pi.du materinu, objasnim mu da nisam član partije i da ne idem u Komitet. „Ako ćeš da razgovaramo, dođi ti kod mene. Dobićeš i piće, a možeš da dobiješ i po pi.ki“, kažem mu. A znalo se da sam lak na udarcu. Naravno da je odustao od razgovora.

 

Šta se, iz vašeg iskustva, promenilo nakon pada komunizma i, pogotovo, nakon pada Miloševića?

- Mislim da se sve totalno poremetilo. Mnogi su očekivali da će dolaskom te takozvane demokratije stvari da se pokrenu na bolje. Za vreme Miloševića, kriterijumi su bili pogubljeni, nestali. Ali ja sam u njegovo vreme prodavao neuporedivo više slika nego sada, čak je i kod njega jedna moja slika završila. I to za pet hiljada maraka, jedan poltron mu kupio za rođendan, rebnuo sam ga koliko god sam mogao. Inače, zanimljivo mi je bilo što je u vreme bombardovanja, bombardovano nekoliko zgrada gde su bile moje slike. Gde god ima neka moja slika, tu raspizdi granata. Sedimo jednog dana u „Bezi“ kod Štranda. Tu društvo, mahom bivši fudbaleri. I ja ispričam tu priču, a jedan od njih, koji ima dve moje slike, kaže: „Znaš, ja sam one tvoje slike, za svaki slučaj, sklonio, da mi ne ljuljne u stan.“ Pa opet izvrnemo na smeh, jedino tako smo valjda i mogli da preživimo.

 

 

A kada pogledate još malo više unazad, u vreme stare Jugoslavije?

- Bilo je bar nekog reda. Danas ne možeš da otvoriš novine, a da ne naletiš na deset ubistava. Ja i danas pamtim kad su ubili onog taksistu u Čortanovcima, cela Jugoslavija je brujala o tome. Danas je to normalna stvar, svaki dan neko nekog ubije. Uz to, danas ni slučajno ne bih mogao onako kako sam tada radio. Uvek je umetnost iziskivala žrtvu, i uvek je umetnik morao da bude svestan da će zbog toga imati nedaće, da će se mučiti i koprcati. Ali se nekako moglo, nekada. Danas? Danas za sve to što daješ ne dobiješ baš ništa. Za mene su uvek govorili da sam više radnik nego slikar. I tako mora da bude. Jedan Pikaso ne bi bio to što jeste, da nije bio radnik. Ali danas taj rad ništa ne vredi. Danas slikari prodaju slike za dve, tri hiljade dinara. I srećni su ako uspeju. Ja neću da se potpišem bez sto evra. Imam tu svoju penziju, kolika je, tolika je. Ali svoje ime neću uludo da prodajem. Kad mi neko dođe i kaže da ima pedeset evra, ja mu kažem da sa tim može da ide na pijacu, da kupi krompira, da kupi nešto deci da ih usreći, ali sliku ne dam. Pa moja jedna bojica košta pedeset evra!

 

To u kakvom društvu živimo može se videti i po tome ko kupuje slike, pretpostavljam?

- Da, nakada su to bili lekari, profesori, ljudi koji su voleli umetnost. Danas pare imaju budale koje o umetnosti nemaju pojma. Dođu mi u atelje, a ne znaju ni kod koga su došli. Imaju pare, pa bi da im nešto visi na zidu. Pitam jednog je l’ zna u čiji je atelje ušao, a on ne zna. „Pa kako kupuješ, ako ne znaš?“, pitam ga, a on mi odgovara da kupuje „po ukusu“. „Serem ti se u ukus“, kažem mu ja, i izbacim ga napolje. Kakav njegov ukus, u pi.du materinu?!

 

 

Postoji ona priča iz devedesetih, koja govori upravo o tim „novim snagama“, kada vam je neki novopečeni bogataš tražio „dva labuda“...

- Da, došao kod mene i priča kako ima kuću od osamsto kvadrata. Ja ga pitam je l’ ima Vespu, da obilazi sobe. I hoće dva labuda na platnu šest puta šest metara. Ja mu kažem: „Šteta ti je, burazeru, na dva labuda da potrošimo toliko platno, tu komotno mogu da ti stavim bar dva dinosaurusa.“ Naravno da sam ga izbacio iz ateljea. A on sav u zlatu i u lancima.

 

Od vaših drugovanja, kako u ateljeu, tako i van njega, ponajviše je poznato ono sa Mikom Antićem, sa kojim ste proveli veliki deo života i radnog veka. Mnogi ni danas ne znaju da je jedna njegova slika negde završila sa vašim potpisom...

- Mika je ovde bio nešto kao „inventar“. A to sa potpisom mi je jedna od gomile šašavih situacija koje su mi se sa njim dešavale. Došao Mika ujutro u atelje i traži piće. A ja tog dana baš ništa nemam. On traži deset dinara, dva dinara je koštala votka, a ja ni dinara u džepu. Kaže mi Mika: „Jebeš druga koji nema deset dinara“, naljuti se i ode. Prođe sat, dva, kad banuše meni u atelje dve žene i dva muškarca. Treba im slika. Gledaju, prevrću, takvi mi obično idu na živce i izbacim ih odmah, ali i ja sam bez dinara, pa bi mi valjalo nešto da prodam, možda padne neka para. I jedan od njih odjednom kaže: „Našao sam!“ Izvuče sliku, pokaže mi je, a ono Mikina slika, koju je slikao kod mene u ateljeu! Pa, od toliko mojih slika, da izvuče Mikinu?! Besan ja, al’ šta sad, mislim aj’ bar nešto da prodam. Pita on pošto, ja kažem 300 hiljada, a to je tad bilo ko pet, šest plata. On kaže u redu, izvadi pare, plati, vidim ja da nisu baš svoji, da nisu baš „kod kuće“, al’ meni dobro. Odoše napolje, kad, posle pet minuta – vraćaju se. Ja mislim predomislili se, al’ već čvrsto odlučio da pare neću da im vratim ni za živu glavu, mogu samo batine da dobiju. A on mi kaže da nema potpisa. „Nema problema“, kažem ja, i potpišem se na Mikinu sliku. Onda odem kod njega u atelje, on se zgrčio u ćošku, ko i uvek kad je tužan i kad nema za piće. Propast. Bacim ja one pare pred njega i objasnim mu šta je bilo, a Mika mi kaže: „Mićo, vidiš ove slike ovde? Aj’, molim te, uzmi pa ih sve potpiši.“ Prvo smo otišli da jedemo, pošto smo bili gladni, a onda taksijem u neko selo u Sremu, kod nekog Mikinog prijatelja. Tri dana landrali po kafanama. Na kraju od tog njegovog prijatelja pozajmili pare za autobus, da se vratimo do Novog Sada. A ona Mikina slika i dalje negde verovatno visi, sa mojim potpisom. Bila su to, ipak, dobra vremena.

 

Kasnije je ta „bezbrižnost“ nestala. Odnos sistema se promenio i prema samim umetnicima. Vi ste, pre nekoliko godina, zbog tog nemara od strane vlasti, čak izneli svoje slike ispred ateljea i bili spremni da ih spalite...

- Hteo sam da ih zapalim, zaista. Jer, kako koja budala dođe za nekog direktora tog Poslovnog prostora, on odmah udari na atelje. Pametni ljudi su uvek pravili vezu sa umetnicima, i takvi su uvek duže ostajali na vlasti. Ovi bi samo da izbacuju, da dižu kirije, da premeravaju, da uzimaju, da naplaćuju, a da ništa ne daju. Tako je i danas. Niko nas ne vidi. Kad dođe nov direktor i nova politička garnitura, oni se sete da postojimo, ali samo da bi nam, ako nekako može, nešto uzeli. Valjda misle slikari mlate neke silne pare, ko ga zna.

 

 

Vi ste dobitnik Februarske i Oktobarske nagrade Grada Novog Sada. Mislite li da vam je time društvo vratilo „dug“?

- Dobio sam mnogo nagrada. Između ostalog, i te dve. Tražio sam jednu drugu nagradu, jednom, to jest nacionalnu penziju, i odbili su me. Dobila su je tada dva moja druga iz razreda, iako nijedan od njih nije uradio ni približno koliko ja, i skoro da su potpuno nepoznati u javnosti. Ali tako to ide. Više im tu penziju nisam ni tražio. Ne treba mi ni penzija, ni oni. Jednom sam sedeo ovde sa Branom Crnčevićem, i pitam ga da li je tražio nacionalnu penziju. On kaže: „Znaš kad ću da je tražim? Kad naprave naciju.“ Izgleda da je bio u pravu.

 

 

U čemu danas, nakon svega, vidite svoju glavnu satisfakciju od umetnosti i od života?

- Najviše što čovek može da uradi jeste da proba da bude dobar sa samim sobom i sa svojim bliskim ljudima. Da napravi sebi nešto, makar i obmanu u koju će moći da veruje i da mu u toj obmani bude lepo. Sećam se, kada sam kao mali živeo u Kraljevu, nekoliko klinaca iz moje ulice probali prvi put žvake i čokoladu, i odluče da idu u Ameriku. Ukradu od komšije, čika Duleta, špediter i konja. Kod čika Save, preko puta, u pekari, ukradu dve vekne hleba i natoče kantu vode, da imaju za put. Malo im je falilo da uspeju. Stigli su do Kragujevca. Posle su ih svi zaje.avali: „Što niste još malo produžili, pa tu vam je Amerika, odmah iza Lapova?!“ Ja više, naravno, ne verujem u takve obmane, ali se trudim da mi, koliko je to moguće, bude dobro i da budem i ja dobar prema mojim ljudima. Mene sve manje interesuje ono što se dešava okolo. Sve više se povlačim u atelje, tu sam sa mojim slikama i sa mojim kerovima. Kod njih nailazim na izuzetno razumevanje. Pa dok traje, nek traje.

 

Sa Mićom razgovarao Duško Domanović

Oceni vest:
34
1

* Sva polja su obavezna

Pošalji fotografiju uz komentar (do 2MB)
  • Miroslav Gazo

    pre 1274 dana i 6 sati

    Odlican tekst... a gospodinu Mići Mihajloviću zelim sve najbolje u zivotu i svaka mu cast kako se ljudski postavio u svakoj situaciji. To je pravi covek!

    Oceni komentar:
    0
    22
jkp čistoća bez struje novosađani bebe raspored sahrana novi sad servisne informacije novi sad jkp lisje četnici novi sad Vreme u Novom Sadu Draža Mihailović vremenska prognoza novorođenčad bez vode isključenje vode klinika za ginekologiju i akušerstvo sahrane Branka Bežanov betanija Republički hidrometeorološki zavod telep bez grejanja JKP Vodovod i kanalizacija Petrovaradin elektrovojvodina jkp novosadska toplana isključenja struje Isključenje struje JGSP "Novi Sad" novosadsko porodilište