Mila Dumedaš Jurišić, hornista, pevačica i nastavnica: Muzika je moj život i ono što me drži

Muzika prožima svakodnevni život čoveka. Uz nju slavimo, radujemo se, plačemo i tugujemo. Neodvojivi je element kulture i nekulture jednog naroda. Ona oplemenjuje, ali može i da mobiliše najniže ljudske strasti. Ljudi se prepoznaju i povezuju preko muzike, sklapaju prijateljstva i formiraju mišljenje jedni o drugima.

U eri šunda, kiča i poremećenih društvenih vrednosti, naša današnja sagovornica je odlučila da ostane verna kvalitetu pesama koje voli i izvodi, na uštrb popularnosti. Ostala je dosledna umetničkom pravcu koji je definiše. Za nju je muzika materija koja leči i kroz koju ispoljava svoja osećanja. Svesna njenog značaja na razvoj čovekove ličnosti, ali i društva u celini, veliki deo karijere posvetila je obrazovanju najmlađih.

Naša ovonedeljna Gradska faca je Mila Dumedaš Jurišić, hornista, pevačica i nastavnica muzičkog. Nekada poznata po instrumentu za koji se školovala, a danas po glasu kojim izvodi najlepše pop i rok stihove, ali i kao posvećeni pedagog koji neumorno radi sa decom i starijima. Organizator je nekoliko muzičkih događaja humanitarnog karaktera.

– Rođena sam u Novom Sadu 1977. godine i jedina sam u porodici koja se bavi muzikom. To je krivica moga oca koji je primetio da već sa tri godine pevušim. Kad sam malo porasla odveo me je da vide da li imam sluha i tako sam sa šest godina krenula u muzičko zabavište. Kasnije sam u Osnovnoj muzičkoj školi "Isidor Bajić" počela da sviram hornu u klasi profesorke Jelene Jeremić i nastavila da učim kod nje i u srednjoj. Nikad neću zaboraviti kada sam ušla prvi put u učionicu i zatekla devojčicu koja se zvala Aleksandra i koja je svirala taj instrument. Moja horna, koju imam i dan danas je marke Aleksandar, a tako se zove i moj stariji brat, nekako je sve vezano za to ime. Bila sam prezadovoljna tim instrumentom, jer mi je zajedno sa muzikom promenio život. Pohađala sam OŠ "Svetozar Marković Toza", a posle paralelno Srednju muzičku školu "Isidor Bajić" i Gimnaziju "Svetozar Marković" - počinje svoju priču Mila Dumedaš Jurišić.

Rezultati nisu izostajali, a sigurno nije bilo lako ni pohađati dve srednje škole paralelno?

– Prvi smo u muzičkoj školi izveli Kneza Iva od Semberije, nastupali smo pred Patrijarhom Pavlom. Puno smo putovali po celoj zemlji i svirali na republičkim, saveznim i međunarodnim takmičenjima i uglavnom su to bile prve nagrade. Svuda nas je bilo, od Perleza do Crne Gore gde smo išli avionom koji je bio posebno angažovan zbog nas. To je bila najjača duvačka sekcija u školi, duvački kvintet koji je napravila profesorica. Činili su ga Zoran Curović, Atila Pete, Jaroslav Razdobutko, Olga Bogdanović i Jelena Skendžić, sa njima sam svirala i stvarno je bilo savršeno. Prvi solistički koncert sam održala u Gimnaziji "Svetozar Marković", u velikoj sali na četvrtom spratu, a drugi u Gradskoj kući.

Jeste bilo naporno jer sam svaki dan od sedam ujutru do deset uveče, provodila u školi. Pre podne sam imala muzičke, pa gimnazijske predmete, a posle podne sam svirala. Nisam imala vremena ni za šta drugo. Nikad neću zaboraviti kada su jedne zime svi išli na sankanje, osim mene. Ja sam morala na predavanja i probe, ali to sam želela.

Da li se sećate profesora iz muzičke škole?

– Da, sećam se mnogih profesora. Izdvojiću samo neke, kao što su Žužana Egić, Đura Pete, direktorka Radmila. To su ljudi koji su me dočekali u toj obrazovnoj ustanovi i zaista su bili veliki deo mog života. Čak su se jedno vreme šalili sa nama da će nam instalirati u jednoj prostoriji krevete i frižider, jer smo bili više u školi nego kod kuće.

 
Odrastali ste devedesetih. Gde ste izlazili i kakva se muzika tada slušala?

– Ja sam oduvek volela pop. Naravno, porodica je slušala i staru narodnu muziku. Što se tiče izlazaka, zbog obaveza meni je samo nedelja bila slobodna, tako da se nisam mnogo zabavljala, ali sećam se da su bile žurke u podrumu gimnazije. Takođe, blizu škole bila je hala, ne mogu da se setim kako se zvalo to mesto, tamo su svirali rokenrol. Tada su i Vampiri bili veoma popularni. Kada smo bili treći i četvrti srednje, išli smo ponekad i u Kontrast i Paradizo i tada smo đuskali uz muziku tih ludih devedesetih.

Čak sam sa nekih sedamnaest godina pevala u nekom bendu koji se zvao Albatros. Bila je to kompjuterska muzika i sećam se da smo imali promociju po diskotekama. Senka Soldatović, sada Nedeljković, kasnije je postala moja venčana kuma, i ja bile smo prateći vokali nekim momcima. Interesantno je da sam taj CD dobila nekoliko godina kasnije kada sam predavala u školi. Jedna moja tadašnja učenica ga je kupila i donela mi kao poklon.

Posle ste upisali Muzičku akademiju...

– Stigao je maj i za mene se čuvalo mesto na akademiji, ali nije mi se išlo. Imala sam želju da studiram kriminalistiku i da jednog dana radim u policiji i zbog toga sam se jako dvoumila. Dan pred prijemni celu noć sam provela u kafiću. Vratila sam se kući, presvukla i otišla na akademiju. Jako bih pogrešila da nisam otišla. Bila sam u klasi profesora Ferenca Tarjanija, smer horna i nisam se pokajala, jer su bile odlične te godine studiranja. Imala sam dobro društvo, a gore na tvrđavi ambijent je bio savršen.

U tom periodu Vas je privukao i džez?

– Naša, možda i najpoznatija džez pevačica, Vladana Marković je držala školu džeza i ja sam pohađala njena predavanja. Nisam znala mnogo o tome kada sam otišla tamo. Ali dopao mi se način i sloboda u pevanju. Naravno, moraš da slušaš i vodiš računa šta i kako, ali posle kada ga naučiš, više ni  ne razmišljaš. To sam učila paralelno sa obavezama na akademiji.

Prva iskustva kao nastavnik stekli ste još kao student..

– U  Osnovnoj školi "Vasa Stajić" predavala sam muzičko. Nažalost morala sam da prekinem, jer uz studije nisam mogla sve da postignem. Bila sam jedini nastavnik muzičkog od petog do osmog razreda, imala sam šest razreda. Pored toga sam im priređivala i muzičke večeri tokom kojih su deca pevala. Bilo je to lepo iskustvo i jako mi se svideo rad sa najmlađima. Đaci su bili sjajni, čak i danas se družim sa nekom od te dece, a mnogi mi se javljaju i na ulici.

Da li ste se vratili predavanju nakon diplomiranja?

– Bila sam uverena da ću raditi u nekoj osnovnoj školi i krenula sam da tražim posao. Međutim, nailazila sam na neke situacije koje mi se nisu dopale. Trebalo je da počnem raditi u vrtiću, da bi mi rekli kako mi sa Muzičke akademije imamo suviše škole da bismo radili u vrtiću. Onda se desio prelomni trenutak u mom životu jer sam počela da pevam.

Kako se to dogodilo?

– Moj kum Aleksandar Ristić je došao i rekao da mu za bend "Nas troje",  koji je brojao deset članova, treba pevačica, pošto ih je stara napustila. Zamolili su me da uskočim za novogodišnji nastup i pristala sam. Svirala se strana muzika, a od domaće pesme Tanje Jovićević. Doček je bio u Kvinu i sve je bilo krcato. Kada sam krenula sa prvom pesmo imala sam jaku tremu, jer je to za mene bio jedan novi svet, ali sve je prošlo odlično. Nikad neću zaboraviti, tog meseca sam napravila račun za telefon četiri hiljade dinara, a za Novu godinu sam zaradila tri hiljade. Onda sam celu zaradu dala mami i tati da plate telefon. E, tako sam počela da pevam (smeh).

Da li ste nastavili sa pevanjem?

– Posle tog prvog iskustva sam jedno vreme deci držala časove, ali sam ubrzo počela da pevam sa drugarom Sinišom koji je svirao klavijature. Zajedno smo nastupali po lokalima. Mnoge kolege sa akademije su se tada već bavile uveliko muzikom, kao pokojni Aleksandar Banjac. Odlazila sam na njihove svirke, slušala ih i sticala iskustvo. Onda sam sa jednim jednim drugim prijateljem Aleksandrom počela nastupati, bendovi su se nizali i godine prolazile u ovom poslu.

Šta ste sve pevali tokom karijere?

– Prvo sam krenula sa zabavnom muzikom i pevali smo u Tremi koja je tada bila jedan od jačih lokala, da bismo posle prešli u Fresku. Tamo su nas jednom zamolili da sviramo nešto narodno. Te večeri dvadeset puta sam otpevala "Mile voli disko" jer nisam znala ništa drugo (smeh). Posle toga smo uključili i narodnu muziku u repertoar. Ušla sam u tu vrstu muzike i pristupila sam jednom velikom bendu i posle napravila i svoj bend. Nemam ništa protiv narodnjaka i ja ih slušam kada izađem, kao i kod kuće, ali sam uvek razmišljala o svom pravcu i o onome što sada radim. Naravno, desi se i danas koji narodnjak na svirci, naravno da donekle pratim sadašnju scenu i ima pesama koje ponekad moraš da otpevaš, ali se trudim da ih ne stavljam u repertoar. To što sada pevam to ljudi vole i u tome sam sebe izgradila. Opstala sam nekako u tom popu i roku, tako da je to ono što sam htela.

Vodili ste i svoj bend godinama. Sigurno imate mnogo anegdota sa nastupa?

– Pre desetak godina vodila sam bend "Beti Bap" koji sam napravila. Volela sam to, ali bilo je naporno, puno ljudi je bilo uključeno, a ja bila odgovorna za sve. Svuda smo išli, svirali smo i na svadbi od 1.200 ljudi, a to je bukvalno kao koncert.

Nastupe smo zakazivali i godinu dana unapred. U Valjevu se desilo da sam od umora pomešala motele. Kada smo stigli na pravu lokaciju ispalo je da imaju dva kreveta manjka pa smo svi spavali zajedno na gomili, ali bili smo kao porodica pa nam nije smetalo. Naš tonac Vladimir Žeželj te noći nije mogao zaspati pa je šetao gradom. Ujutru kad sam se probudila videla sam da ga nema u sobi. Sišla sam u restoran i videla muškarca koji je otpozadi bio potpuno identičan njemu, čak i po odeći. Prišla sam mu i udarila ga dlanom po glavi. Kad ono gazda motela (smeh). Počeo je da se izvinjava, jer je mislio da je udarac zbog greške oko kreveta (smeh).

Sećam se i jedne svadbe kada se jedan od gostiju toliko napio da je mislio da je kod kuće. Skinuo se u kupatilu, uredno složio odeću i legao na pod da spava (smeh). Desilo se i da sam bend greškom poslala za Beočin, dok sam ih ja čekala u Bečeju (smeh).

Posle ste odustali od benda?

– Imala sam porodicu i malu bebu i više nisam mogla izdržati taj tempo. Posvetila sam se solo karijeri poslednjih sedam godina. Sarađujem sa nekoliko kolega. Na repertoaru su pop, rok, ex-yu i strana muzika.

Kada i  zašto ste osnovali muzičku radionicu Mi & La 021?

– Pre skoro četrnaest godina. To sam prvo radila u okviru vrtića, jer sam htela da napravim dečji hor. Kada sam počela da radim sa decom primetila sam da imaju probleme sa motorikom,  izgovorom i koncentracijom. Videla sam da imaju i tremu od nastupa i onda sam sve to uvrstila u rad sa njima. Svi koji se razumeju u studijski rad pevanja, znaju koliko  čisto mora da se govori. Kada čujem da dete ima problema sa izgovorom onda mu pomognem kroz neke pesmice da popravi svoj izgovor. Naravno, svaki nastup te moje školice svodi se na pevanje i eto tako sam krenula raditi sa mališanima.

Registrovala sam Udruženje građana Mi & La 021. Držim časove pevanja za decu i odrasle. Poslednjih pet godina časovi za najmlađe se održavaju u prostorijama MZ Jugovićevo, a odrasli dolaze kod mene kući. Oko 200 dece je do sada prošlo kroz moju muzičku radionicu. To nije samo igranje, dosta se uči, tako da neki izdrže, a neki ne.

Ko dolazi od starijih na časove pevanja?

– Dolaze i bračni parovi, jer vole da pevaju i žele to da nauče lepo. Često nas pogode emocije pa se desi da plačemo i oni i ja. Bio je jedan savršen par i oni su toliko voleli muziku da su iznajmljivali sale za vežbanje. Jednom su se našli na nekom takmičenju i pokupili su sve nagrade, a nisu se time bavili profesionalno.

Učenik mi je i poznati novosadski frizer Petar Kostić. Nisam ga videla od niže muzičke škole i onda smo se slučajno sreli posle sto  godina. Pitao je da dođe na časove. Imao je problem sa izgovorom reči, ali smo to kroz pevanje sredili i nedavno je održao prvi koncert. Bila sam prezadovoljna. Najstariji učenik do sada je imao oko šezdeset i osam godina.

Muzika je materija koja leči, barem mene. Kroz pesme ti možeš iskazati osećanja. Budi u tebi i tugu i radost. Svi koji pevaju znaju da neće imati problema sa štitnom žlezdom i muzika jeste lekovita i zato mnogi i dolaze. Ne žele da se predstave javnosti već uče pevanje zbog sebe. Naravno, ima i onih koji pevaju na mojim koncertima.

Da li je neko od Vaših učenika, nastavio muzičku karijeru?

– Ima jedan dečkić, Vukašin se zove, njegovi se roditelji bave sportom. Krenuo je kod mene na hor, kada smo pripremali koncert kako bi prikupili sredstva za renoviranje vrtića "Detelina sa četiri lista". Posle je nastavio dolaziti na privatne časove i počela sam ga učiti notama i sviranju klavira. Nakon nekoliko meseci počeo je kod kuće sam skidati pesme sa Jutjuba. Rekla sam mu da ga više ne smem učiti, jer će prešišati sve u školi i biće mu dosadno na predavanjima.

Roditelji su ga odveli da ga upišu u Muzičku školu "Josip Slavenski" i tamo mu je rečeno da nema sluha. Tada sam prvi put uradila nešto što do tada nikad nisam, pozvala sam svoje školske prijatelje koji predaju u Muzičkoj školi "Isidor Bajić" i rekla da im šaljem nekoga ko je strašno talentovan. Za godinu dana je uspeo da pobedi na svim takmičenjima na kojima je učestvovao. Svaki put kada osvoji neku nagradu njegovi roditelji mi se jave da se zahvale.

Muzičke audicije na televizijama su popularne. Da li pripremate decu i za takve nastupe?

– Radila sam nekoliko puta sa decom koja su otišla na te Grand audicije. Međutim, to nije ono što želim raditi, ali daleko od toga da detetu neću pomoći i naučiti ga. Treba shvatiti da je  pevanje proces koji dugo traje i da se ne može savladati za dva dana. U Grandu ima sjajnih pevača, ali nije isto učiti jednu pesmu i učiti pevati. Sa đacima prelazim sve, jer nije graditi glas držati se samo jedne muzičke strane. Moraš proći različite pevače da bi mogao sebe izgraditi. Ima đaka mojih koji su otišli u pravcu da se bave pevanjem kao Nikola Vasiljević, koji je na putu da postane jako kvalitetan pevač, iako ima još puno da radi. Tamara Sibinčić je dolazila kod mene i ona je išla na Grand i ja sam išla sa njom i nimalo mi se nije dopalo kako je to izgledalo. Ona je savršen vokal, ali tamo nije prošla i sad peva u bendu. Oboje studiraju i to je ono što me oduševljava kod svih mojih đaka, da se školuju. Srednjoškolcima koji dolaze kod mene kažem da je škola na prvom mestu i zahtevam da uče i oni to dobro znaju.

Sarađujete i sa klubom "Biznis na štiklama"?

– U njihovim prostorijama vodim žensku pevačku grupu "Mi & La na štiklama". To je nešto sjajno i traje već nekoliko meseci. Dolaze žene sa svih strana koje vole da pevaju i savršene su. Nedavno smo nastupale na Trgu slobode u okviru Novosadskog Zimzolenda.

Kako je nastao koncert Srcem i muzikom za Detelinaru?

– Pre sedam godina pevala sam osmacima na maloj maturi. Ostala sam zatečena kada sam videla kakvu muziku ta deca slušaju i kako plaču na pojedine pesme koje su meni bile strašno strane. Govorim o narodnoj muzici. Ubrzo posle toga učestvovala sam u sprovođenju anketa među najmlađima i bila sam zatečena odgovorima. Mnogi nisu znali da je Mocart kompozitor, već su odgovorili da je kladionica, a za trubu su rekli da je to ono malo žuto, umesto da se radi o limenom duvačkom instrumentu. Nisu znali ko peva neke kultne pesme kao što je "Na zadnjem sedištu moga auta", ali i mnoge druge. Shvatila sam da deca nisu upućena i da očigledno preko mobilnih telefona i računara dobijaju razne informacije koje ih zbunjuju.

Rešila sam da nešto promenim i odlučila sam da organizujem koncert. Pozvala sam svog komšiju i drugara, Gorana Bajšanskog i zamolila ga da mi pomogne oko dozvole za nastup na livadi ispred Univerexporta na Detelinari. Tako smo pre sedam godina organizovali prvi koncert Srcem i muzikom za Detelinaru i sve kolege su izašle u susret da mi pomognu. Od tada je ta manifestacija redovna i uvek ima humanitarni karakter jer skupljamo novac za neko bolesno dete iz našeg kraja.

Pričajte nam o dečjem festivalu Zajednički iskoraci...

– To sam pokrenula pre nekoliko godina i nastupala su deca iz moje školice kao i mališani koje sam pozvala u goste. Otvaranje je bilo na Spensu, pošto sam kao dete svoj prvi nastup u gradskom horu imala tamo i to je bio jedan od mojih prvih iskoraka u javnosti. Moji učenici su svoj prvi nastup imali tada i otud i naziv festivala Zajednički iskoraci. Cela ta godina je bila posvećena tome i manifestaciju sam zatvorila u vrtiću na Detelinari. Prošle godine smo napravili pauzu zbog pandemije, ali ove nastavljamo dalje. Takođe, želja mi je da organizujem veliki muzički dečji festival međunarodnog karaktera.

Kako ste se snašli za vreme pandemije? Vaša branša je bila na žestokom udaru zbog zatvaranja?

– Sve je stalo i bilo mi je strašno. Nismo izlazili, pevala sam po kući i maltretitala ukućane, ali uglavnom sam radila. Desilo se i nekoliko lepih stvari. Komponovala sam Himnu za Detelinaru i svako veče u osam sati to su puštali sa razglasa. Bila sam pozvana u grupu "Poznati pevaju za vas", pa smo snimali muzičke čestitke koje su išle svuda po svetu. Onda su me roditelji pozvali i zamolili da počnem sa časovima za decu i tako smo polako ponovo krenuli sa školicom.

Časovi za decu i odrasle, ženski hor, humanitarne akcije, Vaši nastupi. Kako postižete sve?

– Ne znam zaista. Meni tri časa odnesu šest sati dnevno, pri tom tu je i rad sa decom u školici.  Muzika je moj život i to je ono što me drži i pretpostavljam da se ne umorim, jer volim ono što radim. Naravno, tu je i neizmerna pomoć moje kume Vidosave Vide Pavlov i bez nje ne bih mogla sve da postignem.

Ona je Vaš verni pratilac i prisutna je skoro na svim nastupima. Kako je počelo to prijateljstvo?

– Upoznali smo se 2016. godine na svadbi u Tivtu u Crnoj Gori. Svidelo joj se kako sam pevala, sela je za moj sto i sprijateljile smo se. Posle sam je krstila, a u Novi Sad je došla pre tri i po godine i od tada smo nerazdvojne. Kada imam nastupe ona vozi auto i prelazi sa mnom 40 hiljada kilometara godišnje. Često je u šali zovemo kuma Šumaher (smeh).

Na takvim putovanjima se svašta dešava. Pokvari se auto, ili promašimo destinaciju. Nikad neću zaboraviti kada sam je zamolila da me odveze na takmičenje u Beograd. Bilo je leto i ona je uzela slobodan dan i krenuli smo u pet ujutru da bismo stigli  do osam sati. Parkirali smo ispred televizijskog studija u Košutnjaku i rekli portiru da smo došle na snimanje. On nas je pitao da li je to kod Lee Kiš, pošto je ona jedino snimala u tom trenutku. Ubrzo smo shvatili da je audicija održana pre dvanaest meseci. Sele smo u auto i smejale se sat vremena jer smo promašili termin za celih godinu dana (smeh).

Drugom prilikom me je odvezla na Novo naselje u restoran "Exclusiv" gde sam imala zakazan nastup. Kada sam ušla primetila sam da je neki drugi bend na sceni. Ispostavilo se da je trebalo da odem u Veternik u restoran "Exit West". Pevači su mi rekli da slobodno ostanem sa njima (smeh).

Da li se Vaš sin bavi muzikom?

– Pohađao je školu glume i šaha koji je sam naučio da igra. Što se tiče muzike, učio je da svira klavijaturice i uči uz moje đake, pa kaže da to ne valja i mene stalno ispravlja (smeh). Iako je talentovan za pevanje, nije hteo time da se bavi. Nisam ga terala, jer znam koja su to odricanja, ali ako se bude predomislio pomoći ću mu i usmeravaću ga. Odabrao je da uči za kuvara.

Možda krene očevim stopama. Vaš pokojni suprug Miroslav Jurišić, bio je jedan od naših najpoznatijih somelijera i ugostiteljskih menadžera.

– Moguće... Suprug je karijeru izgradio u Novom Sadu radeći u najboljim restoranima i vinotekama. Bio je jedan od osnivača Udruženja somelijera Vojvodine, predavač na profesionalnoj obuci i član Upravnog odbora. Sarađivao je sa magazinom "Vino & Fino" i učestvovao na degustacijama i ocenjivanjima vina. Bio je među najboljima.

Da se vratimo muzici. Kako gledate na današnju muzičku scenu i na ono što slušaju mladi?

– Sve novo što izlazi je na isti kalup i kada ja učim te pesme kao pevač, jako mi je teško da ih zapamtim, jer su slične. Traju nekoliko meseci, a ne kao nekada kada se objavila ploča i trajala je zauvek. Tako je i sa mladim pevačima koji se pojavljuju na svim tim takmičenjima. Pre nisi ni morao videti pevača, već si po glasu znao ko peva. Sada nikoga ne prepoznajem, jer svi zvuče isto i iste pesme pevaju.

Pojavio se sad i neki rep, koji poredim sa našim devedesetim. Zaista ne razumem koji su to muzički pravci. U toj muzici, koju sluša i moje dete, priča se o dobrim kolima, lepim ženama i o parama. Sluša i neku narodnu muziku, gde ja samo progutam knedlu i kažem "u redu sine, slušaj". Pazite, on je pored mene naučio i ko je Sting i Kaliopi. Toliko je vrištao u autu "U bato bato", da su nas ljudi gledali. Slušao je strane izvođače, ali ipak je njegovo društvo odredilo šta će slušati. E sad, kako će se to dalje razvijati i kakve će to generacije biti, ne znam, videćemo. Ja sam se opredelila za svoj pravac i još uvek trajem u tome.

Čini se da i u Novom Sadu preovlađuju ti moderni pravci..

– U Novom Sadu postoji toliko dobrih bendova i muzičara kojih nema nigde. To su ljudi koji su pali u zaborav. Ranije su postojali lokali gde se svirala džez, pop i rok muzika. Znao si gde treba da ideš. Sada toga više nema.

Otišli smo daleko od instrumenta sa početka priče. Gde Vam je horna, da li je još koristite?

– Nekad me ponesu emocije pa uzmem hornu i sviram. Ali me boli što se nije desilo ono što sam želela što se tiče tog instrumenta. Nisam otišla za inostranstvo kada je trebalo, došla su neka čudna vremena i odlučila sam da ostanem ovde. Horna je sada u ormanu zajedno sa trubom i ostaće nekad nekom...