Milan Džukić, pevač benda "Talasna dužina": U mentalitetu našeg naroda postoji potreba za noćnim životom kao izduvnim ventilom

Milan Džukić, pevač benda "Talasna dužina": U mentalitetu našeg naroda postoji potreba za noćnim životom kao izduvnim ventilom

Bend u kojem peva jedan je od najpopularnijih na novosadskoj klupskoj sceni, te se za njihove svirke uvek traži mesto više. Tome svakako doprinosi njegov prepoznatljiv vokal, ali i intenzitet energije sa kojom nastupa. Ženski deo publike primećuje i šarm, a činjenice pokazuju i da je human, s obzirom na to da je sa kolegama iz benda zagrejao atmosferu na nedavno održanom humanitarnom koncertu za malu Lanu.

Milan Džukić je rođen 1986. godine u Valjevu, a u Novi Sad je došao pre 15 godina, na studije na FTN-u, nakon čega je završio i Biznis akademiju, gde se sertifikovao za upravljanje projektima. Usput je učio dodatne veštine, kao što je web dizajn, a jedno vreme se bavio i trgovinom. Na sceni se snalazio od rane mladosti, jer se još u školi ozbiljno bavio glumom, pobeđivao na recitatorskim takmičenjima i vodio školske priredbe. Iako je glumica Katarina Vićentijević, kod koje je pohađao časove, želela da ga priprema za studije glume, on je ipak odabrao drugačiji put. 

Muzika se u njegovom životu pojavila 2010. godine, kad je odslušao osnovne studije. Jednom prilikom ga je, dok je sa društvom uz gitaru pevao ispred u Studentskog doma "Bajić", čula koleginica sa fakulteta i povezala ga sa bendom koji je tragao za pevačem. Ispostavilo se da je baš on bio karika koja nedostaje i to predstavlja sam početak pop-rok benda Talasna dužina, čiji su članovi, pored Milana, i Boki, Slađa, Igor, Deja i Nemanja.


Prve četiri godine svirali su u "
London Pubu" i već tada je oko njih počela da se okuplja stalna publika. Danas "prže" u nekoliko gradskih lokala, a rado ih dočekuju i u drugim mestima.

Za dobar bend je najvažnija uigranost, međusobno poverenje, drugarstvo, da se možemo osloniti jedni na druge u svakom momentu


Šta jedan bend čini dobrim? Zašto vas publika voli? 

Iz našeg iskustva, za dobar bend je najvažnija uigranost, međusobno poverenje, drugarstvo, da se možemo osloniti jedni na druge u svakom momentu... I iz komentara publike se to potvrđuje. Baš to najviše i vole kod nas – što imamo zajedničku energiju, sto jesmo celina i dobro se zezamo, i međusobno i sa njima.


Od početka ste pop-rok grupa, međutim, danas je neminovno prilagoditi repertoar ukusu publike. Kako je to teklo u vašem slučaju?


Da, pop i rok su naša osnova, a prvi "izlet" u narodnjačke vode desio se u nekadašnjem klubu "Sterija" gde smo svirali jedne novogodišnje noći. Morali smo da pripremimo adekvatan repertoar za tu priliku, a to ne ide bez narodnjaka. Uvežbali smo 54 pesme, uglavnom one koje smo mi lično voleli i smatrali kvalitetnim. Posle smo počeli da radimo programske svadbe, najpre po Beogradu, a posle i u Novom Sadu. Bilo nam je bitno da nema naručivanja pesama, već sviramo po unapred pripremljenom programu. Prva svadba koju smo svirali ipak je bila rokerska, u klubu "Route 66", koji takođe više ne postoji. U proseku odsviramo oko 70 svadbi godišnje, pa je jasno da repertoar mora da bude šarolik.


Gde sada Novosađani mogu da vas slušaju?

Posle "Londona", imali smo dugu tradiciju u pabu "Dva psa", gde su se održavale ekstra žurke, a potom u "TD music kafeu" gde je bila naša oaza. Svirali smo redovno i po lokoalima u Somboru, Zrenjaninu, Staroj Pazovi i Sremskoj Mitrovici, a za svadbe nas najranije "rezervišu" Valjevci. Trenutno smo u "Brauhausu", "Kod Brke" i pravimo svirke za restorane "Pancceta" i "Barique".


Kakvo je stanje na klupskoj sceni sada? Do sad su bile dozvoljene isključivo svirke u baštama lokala.

Znači nam, s obzirom na to da u prethodnom periodu nije bilo dozvoljeno ništa. Meni su negde i falile akustične svirke, kakve se sada praktikuju. Najteže u celoj priči je to što ritam sekcija nema priliku da radi ni takve svirke, jer basista i bubnjar ne sviraju. Pošto je ugostiteljima smanjen kapacitet gostiju, a samim tim i zarada, angažuju manje muzičara, pa uglavnom ne nastupaju kompletni bendovi. A ide i hladnije vreme, videćemo kako će biti.

Ako ne bude ni svirki po klubovima, to mnogima može produžiti problem. Čuo sam da su mnogi odustali od muzike...


Kako se snalaze muzičari sada kad nema proslava ni svadbi?

Pomirili smo se sa tim da svadbi neće biti. Međutim, ako ne bude ni svirki po klubovima, to mnogima može produžiti problem. Čuo sam da su mnogi odustali od muzike i počeli da rade nešto sasvim drugo. Tolika je neizvesnost da ne znamo ni da li će narednog proleća moći da se rade svadbe. Takva je delatnost da moraš da osećaš nelagodnost. Ljudi su ušli i u kredite, koje sada nemaju kako da vraćaju, jer nemaju više nešto na šta su se oslanjali. Srećom, članovi našeg benda imaju druge poslove koje rade, ali ovo svima ostavlja posledice.


Zašto je važno održati klupsku scenu i nastupe uživo?

Svaki grad se, između ostalog, definiše i noćnim životom. Klupska scena treba da postoji, jer tako nastaju i prijateljstva, druženja, poslovi... U mentalitetu našeg naroda postoji ta potreba za izduvnim ventilom, da ljudi daju sebi oduška i da se osete živima. Novosadski bendovi inače imaju teži put od beogradskih kada žele da naprave neki iskorak – u smislu snimanja pesama i estrade. To je još jedan od razloga zašto nam svima klupska scena svima vrlo znači, jer tu ljudi dolaze baš zbog nas.

Od onih ste bendova koji rade i na sopstvenoj muzičkoj produkciji, pa imate i svoje pesme. Poslednji spot je sniman letos. Kakva su iskustva sa tim?

Čim smo zaradili prvi ozbiljniji novac od svadbi, uložili smo u snimanje svoje pesme i spota, a sada ih imamo pet. To nosi i gostovanja u televizijskim emisijama, a svirali smo i na rođendanu jednog poznatog časopisa, gde smo sreli poznate likove sa estrade. Zanimljivi su to izleti, ali negde smo shvatili da nam je ok i ovako... Primetio sam da bendovi koji imaju svoje pesme ipak imaju neku vrstu većeg poštovanja, ozbiljnije nas shvataju. Poslednju pesmu "Ovo leto" predstavili smo i na "Kraljevskom festivalu" u Kraljevu, na kojem se pojavljuju trenutno najpopularniji bendovi.


S obzirom na to da ste svirali u više gradova, sigurno možeš napraviti poređenje: kakva je novosadska publika u odnosu na onu iz drugih mesta?

– S početka smo imali utisak da to nije neki intenzitet emocije, ali ume da bude i sjajna atmosfera. Recimo, na svirkama u "Brauhausu", kao i mnogim drugim, ne osetim da mi fali povratak energije. U svakom slučaju, novosadska publika nije nezahtevna i ne prija im sve.

Primetno je da ženska publika dominira na vašim nastupima. Zašto je to tako, šta je sa muškim sugrađanima?

Bilo je komentara kako fali momaka, i to najviše od strane stalnih gošći. Sad već ima nekoliko grupa momaka koji znaju tu foru, pa su redovni. Mislim da je negde i normalno da kad imaš pet momaka u bendu da bude više devojaka. Ne može Slađa sama da pobedi nas petoricu (smeh).
 

Hoćeš li podeliti sa našim čitaocima i neku anegdotu koju ste kao bend doživeli?

Bilo je situacija kada puknemo od smeha na neka ponašanja gostiju. Jednom prilikom, na proslavi neke firme, usred bloka narodne muzike, prilazi nam čovek i zamoli nas da odsviramo zvuk poletanja letelice iz "Ratova zvezda". Još je krenuo i da imitira taj zvuk, kako bismo shvatili o čemu se radi. Drugom prilikom smo u Beogradu promašili lokal, i umesto restorana "Vidovdan", otišli smo u restoran "Đurđevdan". Ulazimo, a ono bend za svadbu već postavljen. Iako je ovaj naš restoran na totalno drugom kraju Beograda, uspeli smo da stignemo na vreme. Bilo je još mnogo anegdota za ovih 10 godina koliko smo zajedno i uvek ih rado prepričavamo.


Pored muzike, baviše se još jednim, potpuno drugačijim poslom?

Ova prethodna pauza sa muzikom mi je ostavila vremena da učim neke nove veštine, što sam i inače oduvek voleo, pa sam uspeo da nadogradim znanje iz onlajn marketinga, konkretno pozicioniranje sajtova. Najviše se bavim izradom onlajn šopova i optimizacijom za pretraživače. I korona je pokazala da postoji potreba za onlajn nastupom bilo kog biznisa, čak je i kupovina domena u porastu. Sa jednim kolegom pripremam inovaciju koja se odnosi na ugostiteljstvo, a koja će i ugostiteljima i gostima olakšati naručivanje hrane i pića.


Koju vrstu muzike privatno slušaš?


Ne delim muziku na žanrove, nego na emociju. Nekada čak ne mogu da slušam ništa, valjda se prezasitim zvukova, a često mi prijaju instrumentali. Volim da odem i na tehno žurke, jer volim da igram. Inače, mi muzičari smo najgori gosti u kafani (smeh), jer maltretiramo kolege izvlačeći pesme.

Razgovarala: Svetlana Bogićević
Fotografije: Aleksandar Jovanović, Marija Erdelji

Oceni vest:
8
1

* Sva polja su obavezna

Pošalji fotografiju uz komentar (do 2MB)

Ovaj članak još uvek nije komentarisan