Milan Kerezović Keckec: Novo naselje je jedina stvar sa kojom mogu da se identifikujem

Milan Kerezović Keckec: Novo naselje je jedina stvar sa kojom mogu da se identifikujem

Hroničar svog grada i vremena koga krasi sjajan pripovedački talenat, po profesiji dizajner zvuka, Milan Kerezović Keckec, proveo nas je kroz paletu likova iz pesama sa svog prvog (nadamo se ne i jedinog) albuma "Pesme iz godina uspavanog razuma" i objasnio nam zbog čega svoju estetiku naziva novonaseljskom.

Kada je i kako Milan Kerezović prerastao u Keckeca?

- Nadimak Keckec potiče još iz četvrtog ili petog razreda osnovne. Nastao je iz igre reči i nekog zezanja sa drugarima iz razreda, ali je ljudima bio dovoljno upečatljiv, pa se zadržao. U osnovnoj školi sam i počeo da sviram. U početku roditelji nisu hteli da mi kupe gitaru jer sam kao i sva deca isprobavao svašta, pa ostavljao. Na kraju smo našli neki kompromis, pozajmili smo akustičnu gitaru od mog zeta. Odmah sam naručio pesmaricu s akordima od Riblje čorbe, gde je bilo 80 pesama. Tražio sam pesme koje imaju što manje akorada da bih što pre počeo da sviram. "Kad sam bio mlad" od benda Enimals, bila je prva pesma koju sam naučio da izvodim. Imala je samo dva akorda, a-mol i G-dur. I ja sam tu gitaru svirao, svirao… da bih se jednog dana kao nešto slučajno našao s ćaletom u prodavnici muzičkih instrumenata. Kad sam tu počeo da sviram, on je shvatio da ja zapravo znam da sviram i odmah mi je kupio električnu gitaru, bukvalno tog dana. Počeo sam da sviram u kućnom bendu sa drugarom iz kraja. Pravili smo neke stvari koje su bile inspirisane pankom. Ali već tada sam krenuo da se interesujem za Hendriksa, a taj uticaj se negde i čuo u toj muzici koju smo stvarali. Na kraju osmog razreda sam gledao šta ću da upišem, a jedino što me je zanimalo bila je muzika. Od nekog sam čuo da postoji opcija da se upiše teorijski smer u muzičkoj ako se položi solfeđo i teorija muzike. Onda sam krenuo na privatne časove, to položio i upisao.

Svirao si u bendovima Marš od Bajage, Dinosaurusov Odvezani Pupak, Grejfruts, potom i u Ringišpilu. Kaži nam nešto o tim iskustvima. Po čemu pamtiš taj period?

- U srednjoj školi sam krenuo da sviram s Mićkom koji se sada bavi glumom. On je hteo da pravimo neki album. Pre toga sam pisao pesme za sebe, što se kaže za po kući i nisam imao ambicije da nešto objavljujem. Kasnije sam svirao u Grejfrutsima, prvom bendu koji je bio po nekom mom ukusu. To je bio prvi moj bend, gde sam ja bio neki vođa. Tu mi je bilo najlepše. Dogodilo se da je sve nekako funkcionisalo što se tiče međuljudskih odnosa. Bili smo dovoljno opušteni, pa smo radili aranžmane potpuno slobodno bez ikakvog kompromisa. Te stvari mi zvuče i danas jako dobro. U Ringišpilima sam imao potpuno nebitnu ulogu. Svirao sam saksofon. Da je neko došao umesto mene, ne bi se ništa izgubilo. Puno smo putovali, svirali smo na jako puno mesta. Pored Grejfrutsa, tamo sam se jedino osećao kao deo nekog kolektiva.

Završio si Muzičku akademiju, po profesiji si dizajner zvuka, sviraš nekoliko instrumenata... Koja je naveća mudrost do koje si došao školovanjem?

- Mnogo sam lepih stvari poneo iz srednje muzičke. To je najlepši period mog života. Žao mi je što nisam bar jedan razred pao da tamo budem malo duže. Prosto sam naučio jako puno stvari koje se tiču zanata, koje i dan danas koristim, posebno kad se bavim primenjenom muzikom. Upoznao sam gomilu dobrih ljudi i video koliko život može da bude lep kada si u dobrom društvu. Mi smo delovali u nekom zaštićenom prostoru, nekoj vrsti veštačke utopije. Nikad više nisam naišao na nešto slično. S druge strane, nikad nisam imao ništa ni od jedne diplome.

Svoj album prvenac "Pesme iz godina uspavanog razuma" koji se pojavo 2010. nazvao si po jednoj Gojinoj slici – San razuma stvara čudovišta, kojom on pokušava da ismeje špansko društvo svog doba, tj. svu njegovu neobrazovanost, korumpiranost, otupljenost. Na koji način jedan umetnik može da probudi nečije kreativne potencijale i trgne nekoga iz sna?

- U jednom društvu je presudno kako živi prosečan pojedinac. O takvim likovima ja i pevam. "Očiju mi" je pesma o sitnom novosadskom kriminalcu koja je nastala povlačenjem paralele sa hajducima. Zamislio sam ih kao prljave, bradate. Nose odeću od nekih begova, koja je skupa i koja im loše stoji, ali je plen, koji govori koga su pre toga opljačkali. Čitava ta kultura je ostala. I danas možete videti takve ljude. Samo što danas ne nose binjiš od suvoga zlata, u čem paše na divan izlaze, nego trenerke. Ne osuđujem ih jer 90 odsto tih ljudi nisu imali šansu, nije im pružena. Ima toliko gorih stvari u ovom društvu od takvih ljudi. Postoje osobe koje važe za uzore i uspešne ljude, a opet nisu ništa bolji od takvih likova i ne rade mnogo bolje stvari. Zadatak jednog umetnika nije da komunicira sa drugim umetnikom ili intelektualcem, već sa običnim čovekom i da proba da ga na bilo koji način pomeri i obogati.

Imao si pregršt saradnika na albumu. Najpre te je pratio Acid folk orchestra, pa si potom album preveo u akustičnu varijantu. Otkud takva odluka?

- Kad smo snimili album trebalo je nešto uraditi s tim. Mi smo te pesme uspeli da odsviramo par puta potpuno uverljivo aranžmanski, kao s albuma. Ti ljudi koji su svirali sa mnom su profesionalni muzičari, bilo je potrebno isplatiti im honorare, a ja pare nažalost nemam. Zvali smo festivale, klubove i nudili se za minimalnu cifru. Međutim, nije mogla da se zatvori finansijska konstrukcija. Bio je potreban određen broj ljudi da kupi kartu, a taj broj ljudi nije bio moguć jer ljudi nisu znali za nas ili su pesme bile previše alternativne. Malo je tržište da bismo mogli da opstanemo u takvom formatu. Svi su želeli da budu pristojno plaćeni. Kada su me zvali neki ljudi s festivala, iz klubova, ja sam pokušao da napravim neku opciju kojom bi svi bili zadovoljni. Tako je došlo do te neke opcije i saradnje s Flafersima.

Kada su se "Pesme iz godina uspavanog razuma" pojavile na tržištu, negde su u štampi tvoju muziku okarakterisali kao žanrovsku papazjaniju. Tom vrstom eklektike ti ukidaš estetsku distancu prema žanrovima koje bi mnogi parodirali na prvu loptu. Zbog čega biraš takav stvaralački pristup?

- Kad pišeš prvo tekstove, negde pokušavaš da muziku prilagodiš tom tekstu. S obzirom da nisam nikad razmišljao kolektivno, nego individualno, nisam imao potrebu da se priklanjam bilo kome. To što sam radio bilo je van bilo kakvog smera ili bilo čega. Radio sam onako kako sam osećao u tom trenutku. Tom Vejts je radio nešto slično, pa sam video da je to ok. Većina autora koje ja volim od Koena do ne znam koga, dosta njih ima taj fazon, tako da sam se oslobodio. To radim i danas kad pišem muziku za TV ili za neku predstavu. To je neka vrsta privilegije da imaš slobodu da radiš šta ti padne na pamet, da nisi vezan ni za jedan stil, ali je i mač sa dve oštrice. Dobro je jer je zabavno, ali opet dovodite sebe u poziciju da se više bavite stilizacijom nego nekim ozbiljnim stvarima. Ne možete da radite deset različitih stilova kako treba. Na kraju se to svede na to kako mali Perica zamišlja nešto. Da li je to bluz? Ja ne sviram bluz, nego ja sviram onako kako mali Perica zamišlja bluz. Da li je to narodnjak ili nešto treće?

Čini se da je bilo hrabro opredeliti se za takav muzički žanr, budući da je novosadska scena u velikoj meri pankerski obojena. Kako dopreti do takve publike? 

- Iz te čitave grupe ljudi koji su potencijalni slušaoci, izdvoji se jedna grupa kojoj se to sviđa. Oni koji se bave autorskom muzikom imaju teži put, ali su na kraju više nagrađeni. Publiku danas čine klinci od 13 do 20 godina, to je većina publike. Hteo ne hteo, ti se njima obraćaš. Onog momenta kad ljudi koji se bave muzikom uspeju da izanimiraju tu publiku, biće manje onih koji vole narodnjake i koji prate Grand. Bend S.A.R.S. možda lično ne slušam, ali je neophodno imati nekolicinu takvih bendova koji će napraviti uvodnu priču za klince, koji će preko njih kasnije ući u neku ozbiljniju priču, pa će početi da slušaju nešto dobro. Da bi bilo više publike na alternativnim bendovima, potrebna je jaka mejnstrim scena. Kod nas se bendovi bave formom, retko sadržajem. A sadržaj je jednako važan. Uzmite hip-hop muziku kao primer: bez forme sa gomilom sadržaja. Tekstovi im mogu biti sjajni, ima nekih koje rado čujem, ali matrice su im toliko dosadne da sam fasciniran. Vi kad govorite, kad ne pevate, vi ste muziku oslobodili od bilo kakvih stega tonaliteta i od harmonskog toka. Možete da radite šta hoćete, ima toliko oslobođenog prostora. Međutim, njima je bitno samo da imaju dobar gruv. Rep muzika sad doživljava ekspanziju jer se može doživeti kao vrsta komunikacije, a umetnost smatram vrstom komunikacije, samo jednom duhovnom.

PUN KAMION MUZIKE - NIGDE AUTORITETA: "Danas su sve informacije pružene na dlanu. To je kao da vam je neko dao pun kamion diskova bez omota gde ima gomila muzike. Vi sad u tom kamionu gde ima 200 diskova sjajne muzike, da bi do njih došli, morate da pretrčite kroz ceo kamion. Klnici slušaju ono što im je nametnuto. Ne postoje autoriteti. To je falilo emisijama poput Jelen top 10 koje su rađene po nekom drugarskom principu. Nemate autoritete koji će iz svega toga da isfiltriraju ono što stvarno vredi. Mora neki sistem vrednosti da se napravi", objašnjava naš sagovornik.

Dok si bio u Grejfrutsima rekao si da ste prilično neambiciozni likovi, da vam je super što vam prijatelji dolaze na svirke, i da je lepota u tom stvaranju, nastajanju muzike. Da li je još uvek tako?

- Ono što je suštinski najbitnije u finansijskom kontekstu je da možeš od toga da živiš. Ja bih najviše voleo samo to da radim. Ako sebe dovedeš u situaciju da moraš da radiš nešto treće, onda je možda bolje da radiš nešto treće, a da se muzikom baviš onako iz ljubavi. U momentu kad je trebalo birati da li da guram dalje ili ne, nisam video način kako bih mogao da napravim kompromis, kako bih svoju muziku mogao da iskomercijalizujem. Da sam video neki način, možda bih razmišljao o tome. Bilo je ljudi koji su probali da to što sam radio spakuju u nešto komercijalno, ali to što su uradili bilo je potpuno pogrešno. Nisam imao problem što su oni hteli da to komercijalizuju, nego je nevolja što to nije ispalo dobro i odmah je bilo jasno da neće imati ništa bolji efekat od muzike koju sam sam uradio. Da sam video da će biti efekta, onda bi to bilo ok. Važno je da muzika dođe do ljudi. Mi kada pričamo o bendovima iz osamdesetih koji su bili kultni, treba ih pitati koliko su imali publike u prvih pet godina sviranja na koncertima. Ako uzmemo za primer grupe Šarlo akrobata ili Disciplinu kičme, oni sad imaju dosta ljudi koji ih prati, ali ’82. su po Beogradu svirali pred njih 200. Od toga ne može da se živi. Ako toliko imate u Beogradu, koliko onda imate u Zaječaru ili u Goraždu? Neophodne su godine dok muzika ne uđe u uši ljudi.

Radio si muziku za pozorište, film, TV. Na šta si posebno ponosan?

- Ponosan sam na neke stvari koje su mi se sticajem okolnosti desile. Recimo, ponosan sam što sam imao prilike da sviram na dva koncerta kao gost Pekinškoj patki, na saksofonu. "Gledaj, ja sam svoj" je jedina pesma gde postoji duvačka linija. Oni su me zvali da nastupam s njima na sceni, da im budem gost. Kao klinac sam obožavao Pekinšku patku. To je za mene bilo neverovatno. Kao da me zvao Tom Vejts da mu pevam bek vokale. To je za mene bilo ostvarenje snova. Ponosan sam što sam sarađivao sa Peđom Vraneševićem na njegovoj rok-operi "Nema zemlja". Isto sam Laboratoriju zvuka slušao kao klinac. Zavoleo sam tu vrstu konceptualnog rokenrola preko Buldožera. Uvek sam to nešto tražio u muzici. Laboratorija je svojim albumom "Telo" zapravo napravila jedan od najboljih konceptualnih albuma u bivšoj Jugoslaviji. Imao sam prilike da nastupam s pokojnim Batom Vraneševićem, nešto smo imali neku tezgu u Naftagasu. Bila mi je čast da sam stajao s njim na sceni. Ponosan sam što su neki ljudi za koje sam mislio da su autoriteti, pisali o meni neke lepe stvari.

Sviraš u špici jedne od najpopularnijih emisija za decu – "Fazoni i fore". Otkud ta saradnja? Kako je izgledalo biti deo njihove ekipe? 

- Do saradnje u "Forama" je došlo nekako spontano. Sin Bate Vraneševića, Mićko, išao je sa mnom u razred, mi smo bili najbolji drugari i bilo je prirodno da sviram s njim. To su bila fantastična iskustva. Putovali smo svuda, snimali, zezali se. Pravili smo stilske vežbe. Te songove koje smo radili, gledali smo da svaki bude u nekom različitom muzičkom stilu. Igrali smo se, baš je bilo zanimljivo.

Čime si se bavio u međuvremenu, tj. od lansiranja albuma do danas? Na čemu si trenutno angažovan?

- Uglavnom radim primenjenu muziku. Poslednje što sam radio je muzika za emisiju "Na dva mora", emisija koja se radi u koprodukciji TV Vojvodina i TV Budva, a pre toga sam radio muziku za dokumentarni film "Enkel" o Holokaustu koji potpisuju autor Aleksandar Reljić i rediteljka Milica Stojanov. Sada radim muziku za jednu dokumentarnu emisiju "Basta" o jednom momku koji je živeo u Novom Sadu, pa je u međuvremenu našao svoj neki život na moru kao graditelj bazena. To je neka lična priča. Uglavnom radim muziku za špice, džinglove... Imao sam prilke da baš sa Mićkom radim jednu prestavu Darka Bajića u Zvezdara teatru, gde je glumila prvoligaška ekipa, što je za mene bila velika stvar. Imao sam doskora emisiju "Spojler" na RTV, koja je najavljivala neke filmove koje smo puštali subotom uveče i to je bilo nešto u mom fazonu pošto ja volim filmove. Preporučio bih čitaocima vašeg portala filmove: "Being there" (1979) u kom Piter Selers igra glavnu ulogu, potom ruski film "The return" (2003), težu dramu o dva klinca koji su braća, radnja ih prikazuje u trenutku kada im dolazi otac posle 10 godina, i najzad jedan sjajan romantičan film koji će se ženama naročito dopasti, "Il Postino" (1994). U pitanju je italijanski film o poštaru koji je donosio pisma Pablu Nerudi dok je bio u izgnanstvu u Italiji u nekom malom selu.

Budući da si imao prilike da sarađuješ s RTV, kako vidiš novonastalu situaciju vezanu za kadrovska previranja? Ima li nade da će ljudi protestima postići nešto? 

- Možda će ovo što ću reći mnoge naljutiti, ali ipak ću to reći. Svi ti protesti malo su izrežirani i ovaj protest i protest u Beogradu. U pitanju su određene nevladine organizacije koje su to finansijski malo podržale. Naš narod ne izlazi na ulice tek tako. Mi smo suviše pasivni. I kad su mnogo veći problemi bili nismo izlazili na ulice, a sad se bunimo zbog par ljudi koji su dobili otkaz. To je meni u najmanju ruku sumnjivo. Stvarno mi je žao zbog tih ljudi koji su dobili otkaze. Ali, to što su oni dobili otkaz nije prvi put. Ljudi su i ranije dobijali otkaze kadgod bi došla nova vlast. Samo su nekad radili suptilnije, a sad to rade otvoreno. Samo je razlika u stilu. To je moje mišljenje, ne znači da sam u pravu. U Srbiji se narod nije digao jako dugo. Ni 5. oktobra se nije digao sam. Pitanje je kako reagovati. Mudra diplomatija je nešto čemu treba težiti, to je jedini put ka slobodi. Ne može se mnogo postići izlaženjem na ulice. Ja sam bio jedan od ljudi koji je baš verovao u promene i u 5. oktobar, ali kako je vreme odmicalo, postajalo mi je sve jasnije da se čitava ta priča koja nam je tada bila u glavama, pretvorila u nešto potpuno deseto.

Kako bi lakše prezentovao svoju muziku imao si ideju da uradiš album po uzoru na Springstinovu "Nebrasku" gde je on sam s gitarom dok iz pozadine dopire malo usne hamonike. Da li u tom smeru teku tvoji planovi za budućnost? 

- To je aktuelno, to je nešto na čemu radim, polako doduše. Pokušavam da napravim nešto u formi u kojoj muziku mogu da izvedem bez nekih velikih problema. Verovatno se toga baš neću skroz pridržavati. Jedna gitara će biti neka polazna tačka, ali ne verujem da će ostati samo na tome. Već imam nekih pesama: neke koje nisam dovršio, neke koje su pri kraju, neke stare pesme koje nisam ranije objavljivao. Jedino što sada još uvek ne znam na koji način ću pokušati da to predstavim, da li ću pokušati da uradim nešto ambiciozno ili ću to napraviti da mi stoji u fioci. To sve zavisi od mog raspoloženja. Novaca nema da bi me motivisali, ostaje samo ljubav, koliko te to ispunjava. Još imam taj osećaj da me uhvati neka euforija kad nešto napravim, pa je to znak da treba da nastavim.

Jednom si izjavio da je novosadsko Novo naselje najzaslužnije što zvučiš kako zvučiš. Šta njegove ulice čini tako inspirativnim? 

- Novo naselje je jedina stvar sa kojom mogu da se identifikujem, što ne mogu ni sa Novim Sadom ni sa Vojvodinom, Evropom, Azijom. Ali, sa Novim naseljem mogu. To je jedina stvar koju doživljavam delom sebe. Kroz stil i naraciju pokušavam da provučem jednu estetiku koju bih ja nazvao novonaseljskom. To je po meni ta neka blokovska estetika. Zato ja i kažem da je to što ja radim najbliže hip-hopu, ne možda u muzičkom smislu, već onako suštinski. To je neka ulična muzika koja govori o ljudima sa betona, koji žive na periferiji.

Oceni vest:
22
20

* Sva polja su obavezna

Pošalji fotografiju uz komentar (do 2MB)
  • Viki

    pre 644 dana i 6 sati

    "Hroničar svog grada i vremena koga krasi sjajan pripovedački talenat" ... Zar vam nije dosta jedan samozvani "neprikosnoveni hroničar i publicista" što smara sa Kafanologijom i Prvi novosadski, nego sada proizvodite i drugog.

    Oceni komentar:
    5
    7
  • Miki

    pre 635 dana i 12 sati

    Zasto se onda nije fotkao na naselju nego izmedju Detelinare I Avijacije?

    Oceni komentar:
    1
    2
betanija vremenska prognoza novi sad zdravlje bez vode Isključenje struje Poljoprivredni sajam novosadsko porodilište servisne informacije novi sad vremenska prognoza bez struje klinika za ginekologiju i akušerstvo medicinski fakultet Spens bebe Srbija klinički centar vojvodine novi sad elektrovojvodina Vreme u Novom Sadu konkurs novorođenčad horoskopski znaci istraživanje RHMZ gradonačelnik Novog Sada Miloš Vučević isključenja struje JKP Vodovod i kanalizacija Republički hidrometeorološki zavod horoskop isključenje vode