Milan Tripković, knjižar i pisac: Poslednji smo bastion duha Novog Sada, ovde je krajnja odstupnica

Milan Tripković, knjižar i pisac: Poslednji smo bastion duha Novog Sada, ovde je krajnja odstupnica

Prva knjižara u Novom Sadu otvorena je davne 1790. godine i tako su dela najznačajnijih svetskih pisaca zakoračila u naš grad pre 233 godine i preko Voltera, Servantesa, Rusoa povezali smo se s evropskim centrima kulture i prosvetiteljstva tog vremena.

Može se slobodno reći da od tada novosadska varoš postaje grad knjige, a kad se malo zagrebe po žutim stranicama prošlosti, jasno je da je štamparska, izdavačka i knjižarska delatnost bila veoma razvijena i predstavlja neprocenjivu vrednost u istoriji Novog Sada. Kontinuitet se zadržao do danas i uvek je postojalo bar jedno mesto gde su se okupljali Novosađani željni opštenja s knjigom.

Kultno mesto, knjižara sa dušom, mesto slobode, nezavisna knjižara, knjižara koja svira, najglasnija prodavnica knjiga… su samo neki od epiteta, sad već legendarne knjižare Bulevar Books koja brani boje Novog Sada i čast knjižarstva, okupljajući čitaoce, muzičare, stripadžije, pisce, pesnike, umetnike, literarne avanturiste, goste grada, mlade…

U susret Svetskom danu knjige, kad naš grad ostaje bez antikvarnih knjižara, razgovaramo sa Milanom Tripkovićem, jednim od vlasnika omiljenog knjiškog mesta Novosađana, gradskom facom, ali i piscem čije je delo "Klub istinskih stvaralaca" ove godine bilo u najužem izboru za NIN-ovu nagradu.


− Rođen sam u Beogradu, a već od treće godine sam Novosađanin. Živeo sam na staroj Detelinari do drugog razreda osnovne škole, kad se selim na Bulevar gde sve vreme živim do danas, uz samo jednu kratku limansku epizodu kad sam se oženio (smeh). I dalje imam živa sećanja na Detoš, smišljeno stambeno naselje, gomila zelenila, igrališta i sportski tereni… I sad kad odem tamo, dobar mi je osećaj. Na Bulevaru je detinjstvo bilo bezbrižno, potpuno uživanje u intezivnom druženju. U Gagarinovoj ulici bio je prostor iza zgrade koji smo zvali "sedmak" i tu se okupljalo i do 50 klinaca. Čak i u gimnaziji, kad su s devedesetim godinama stigle restrikcije i totalna nemaština i dalje se čuvalo drugarstvo. To sad zvuči smešno i naivno, ali je stvarno bilo tako – započeo je razgovor novosadski knjižar i pisac.

Da li se interesovanje za pisanu reč rodilo u školi?

− Zanimanje za književnost je došlo spontano na kraju gimnazije, a pre toga uopšte nisam puno čitao. Istorija me je užasno interesovala i mislio sam da ću to studirati dok se lektira u završnom razredu nije namestila. Kami, Beket, Andrić… su me podstakli da preusmerim svoje poglede za budućnost. Mada, tu paralelno ide moj trip da budem glumac. Imao sam epizodu užeg izbora na Akademiji umetnosti kod Vide Ognjenović, koju naravno nisam upisao. Što je možda i bolje, kad sad gledam koliko je njih koji su polutalentovani i koliko se muče za posao jer grad se neviđeno proširio, a nismo dobili nijedno novo pozorište već pola veka. Novi bioskopi su se otvorili, ali i njih je bilo više u prošlosti.

Kako prolaze studije književnosti?

− Relativno sam brzo diplomirao, 2002. godine i tih šest godina je prošlo glatko i bezbolno (smeh). Nisam previše očekivao, ali i nisam nešto posebno naučio. Bar je kod mene bio takav slučaj. Možda su ranije generacije imale bolje predavače, ali sad verujem da može biti samo gore. U mojoj klasi je bilo upisano preko 100 brucoša, a ove godine čujem da ih se jedva 20 prijavilo i polovina od toga su oni koji nisu uspeli ništa drugo da upišu. 

Na Filozofskom fakultetu si u vreme studentskih protesta?

− Da, išao sam peške do Beograda u onoj čuvenoj maršruti od Novog Sada. Ti protesti su apsolutno neuporedivi sa ovim današnjim okupljanjima. Tada sam osetio neku sumanutu energiju među studentima, a sad smo anestezirani. To je činjenica. Svaka akcija koju povremeno posetim i dam svoj doprinos, vidim da je tegljenje i mučenje.

Osnovni problem u svakom protestu svih ovih godina je što fali te mladalačke energije koja je postojala devedesetih godina prošlog veka jer upravo ona nosi promenu.


Danas je drugačije vreme u odnosu na pre?

− Kod mladih je danas totalno drugačiji fazon. Između ostalog, ljudi su se nekad pronalazili preko muzike, više im je to značilo u životu. Kupili bi kasetu ili ploču i satima je preslušavali uz besomučno iščitavanje tekstova pesama. Danas se muzika potpuno drugačije konzumira, dostupnija im je, pa samim tim površnije prilaze tome. Čak, malo koju pesmu imaju strpljenja da odslušaju do kraja. Mi kao roditelji delimično možemo da utičemo na njih, ali mnogo više ih formira društvena klima za koju je u ovom vremenu bolje reći da je antidruštvena. Totalno su pragmatični, ne razmišljaju čime bi voleli da se bave već kako može dobro da se zaradi, nemaju potrebu da razmišljaju o nečem opštem, dosta su okrenuti sebi i možda odatle sve to potiče.

Ipak, na sve to gledaš iz pozicije roditelja?

− Ne znam koliko je naše odrastanje devedesetih godina roditeljima delovalo bezbrižno, ali u odnosu na danas meni to deluje kao lajt varijanta. Verovatno je to zbog mojih godina i što sam sad roditelj, pa brinem. Kao roditelju, najteži mi je što deluje da se oni malo druže, a mene je najviše oblikovalo to što sam s drugarima toliko vremena provodio zajedno i smejao se. Možda je njima tako dobro, ne znam, ali se trudim da ne upadnem u one šablone “u naše vreme je”, što je neminovno. Tako mi je najgori taj domaći trep, turbo folk na steroidima, bolesno, ali i moja keva je mogla da dobaci samo do Bajage, dalje nije išlo (smeh).

Nije te privukao rad u školi?

− Sebe sam video u školi. Bilo mi je dobro na praktičnoj nastavi, ali naravno, nisam mogao da nađem posao. Posle diplomiranja je usledila vojska, pa posao u "Solarisu" gde sam proveo sedam godina. Kad sam video da to ne ide u smeru kojem bih voleo, odlučio sam da probam sam. Susretao sam izdavače, naučio kako nastaje knjiga, video koje su to sve akcije, pronašao sam se u tome. I tako, dečije i naivno sa tri drugara pokrećem izdavačku kuću "Bulevar". Uložili smo svoj novac, da budemo preduzetnici. Malo smo istražili tržište, uvideli da nema štiva kao što je "Knjiga nepotrebnih informacija" i objavili je 2006. Knjiga se brutalno prodavala dok je druga knjiga o engleskim navijačima prošla loše. Koliko smo komercijalno promućurni bili za prvu, toliko smo omašili u proceni za drugu.

Kao roditelju, najteži mi je što deluje da se oni malo druže, a mene je najviše oblikovalo to što sam s drugarima toliko vremena provodio zajedno i smejao se.


"Bulevar" je bio uvod za Bulevar Books?

− Da nisam postao knjižar, verovatno bih zatvorio izdavačku kuću. Ovako je "Bulevar" stigao do preko 40 izdanja za 16 godina. Cifra je smešna, ali mi smo ponosni. Knjižara se desila slučajno. Dva drugara iz detinjstva koji nemaju veze sa književnošću nisu mogli da nađu posao, pa sam im ponudio ideju i tako smo otvorili Bulevar Books. Bili smo na Bulevaru oslobođenja šest godina, ali smo pod naletom krupnog kapitala morali da napustimo prostor. Sve vreme smo radili pod pritiskom. Godine prolaze, vidiš neki progres, ali nedovoljan, pomisliš da se posao stabilizovao i onda stigne pismo od vlasnika da se iselimo iz lokala za mesec dana jer mu je banka ponudila veću kiriju.

Brzo ste našli sadašnji prostor?

− Bila je luda sreća naći ovaj lokal. Kad već menjamo adresu, odlučili smo da moramo napraviti iskorak za stepenik više ili zatvaramo priču. Ubacili smo ugostiteljski momenat koji je omogućio da sve dobije viši smisao. Otvorena je mogućnost za renesansu tog prostora, povećanje budžeta za dovođenje pisaca i održavanje kulturnih manifestacija. Nismo odmah krenuli sa koncertima, iako su na otvaranju bili Kanda, Kodža i Nebojša. Stidljivo smo na spratu počeli sa kantautorima. Imali smo danak neiskustvu kad je bio Kralj Čačka i sjatilo se 300 ljudi, a loše ozvučenje. Skapirali smo da uz dodatni trud može da se napravi koncertni prostor i tako je zapravo sve krenulo. S rokenrolom smo na izlog stavili natpis "knjižara koja svira". 

Knjižara se desila slučajno. Dva drugara iz detinjstva koji nemaju veze sa književnošću nisu mogli da nađu posao, pa sam im ponudio ideju i tako smo otvorili Bulevar Books

 

Može se reći da ste se usrećili s novim lokalom?

− Prostor nas je na neki način usrećio, ali da ne izbaksuziram nešto (smeh). Generalno je dobro, idemo uzbrdo. Egzistencijalni problem je svakodnevan, gde si na nekom minimumu i taman misliš sledi skok, pa se nešto desi. Stalno vidimo neki napredak, pa ne odustajemo. I nama kao vlasnicima i ljudima koji su ovde zaposleni, posetioci dele pohvale, pa je valjda to znak da smo na dobrom putu. Ovde smo svi kao ekipa. Ne odvajamo poslove jer je nekad mnogo bitnije šta radi čovek u knjižari u direktnom kontaktu s kupcima nego menadžer. Nijednog radnika nismo otpustili do sada. Zajedno smo napravili da knjižara bude neki nezavisni kulturni centar.

Novosađani vas doživljavaju kao kultno mesto?

Alternativni kulturni prostor je možda najbliža definicija šta se dešava ovde. Naravno da nam imponuje što se takvi ljudi kod nas okupljaju. Najrazličitiji umetnici se ovde susreću i to umrežavanje koje se često spominje, kod nas je vrlo konkretno, svakodnevno i direktno. Poslednji smo bastion onog duha Novog Sada, ovde je poslednja odstupnica. Dobro je kad si među masom koja je sličnih svetonazora, ali kad izađeš na ulicu…

I Slobodan Tišma je prijatelj knjižare?

− Tišma je prijatelj kuće. Rado viđen gost sa titulom domaćina. Zajedno smo od 2012. godine kad je dobio NIN-ovu nagradu. Jedan od prvih događaja koje smo organizovali bilo je druženje sa njim, koje eto traje do danas. Počeli su i drugi da dolaze iz tih generacija, Vladimir Kopicl, Zoran Janjetov


Definitivno ste i hram stripa?

− Po izboru stripova, najjači smo u gradu. Saradnja sa "Čarobnom knjigom" traje od 2012. godine i njihova izdanja su kod nas znatno jeftinija, pogotovo stripovi. Dobra okolnost je da ponuda stalno raste, a deluje da je i publike sve više, što je posebno zanimljivo. Tu se možda nalazi neka klica odakle bi kod novih generacija moglo da izraste interesovanje za književnost. Manga stripovi su i dalje jako popularni. Očekivao sam da će to trajati kraće, ali sad već ne znam šta se dešava. To je sve došlo iznenada, potpuno van konvencionalnih puteva, a očigledno se dešavalo u digitalnoj sferi, što mi nismo znali.

Sprovodite kulturnu politiku i tu nema zbora?

− Dostigli smo da naš festival "Sofa" okupi hiljadu ljudi, što je nenormalno mnogo za jedan književni festival. Ima tu neki koncept u našem radu. Ne bih da zvučim pretenciozno i bilo bi glupo da se poredimo sa Kulturnim centrom Novi Sad, ali kod nas sve vri od događaja, a u KCNS je sve nekako preraslo u geopolitiku. Grad nam u poslednje vreme pomaže odnosno dobijemo novac kad konkurišemo za projekte, ali opet je to neuporedivo sa sumom koju dobija KCNS. Radmilo Mulić je napravio taj iskorak sa "Solarisom" i "Malom velikom knjigom", da možeš listati knjige i birati. Setite se da smo pre toga imali dve knjižare u Zmaj Jovinoj ulici, "Svetlost" i "Vuk Karadžić" gde si knjige tražio na štandu od prodavca. Sve što je vezano za knjigu i kulturu može da unapredi život ljudi i nadam se da će se u Kineskoj četvrti napraviti neki ulični sajam ili berza knjiga.

Po izboru stripova, najjači smo u gradu...

Bili smo i Evropska prestonica kulture?

− Uspeli smo da sarađujemo sa fondacijom i zahvaljujući njoj iznedrili smo jednu knjigu "Novosadski književni bedeker". Okupili smo novosadske autore, ali fale neki koji su trebali da se nađu u knjizi. Veliki žal je što recimo Milenko Bodirogić nije deo knjige. Pisci su pisali o delu grada gde žive, a vizija je bila da ćemo dobiti i mapu, ali se ispostavilo da većina autora živi na Limanu i u centru (smeh). Sad je bila slobodna tema, a možda za drugu knjigu naručimo o čemu da pišu. Svakako smo zadovoljni kako je ispala knjiga. Osetio sam da smo bili prestonica kulture. Toliko je bilo događaja da su izlazili na nos. Njihov broj je uveliko nadišao kapacitete Novog Sada. Osetio sam zamor materijala i kao publika, i kao učesnik. Preseljenjem na Bulevar Mihajla Pupina, približili smo se centru, ne samo geografski, pa je nemoguće da ostanemo nezapaženi (smeh) i nadam se da otud i razlog za podršku Grada.

I pored toga Novi Sad ostaje bez knjižara jer se zatvaraju?

− To apsolutno nije dobro i naravno da je šteta kad se zatvori kulturni prostor. Prirodno je da se otvaraju ako se grad širi, ali to se ne dešava kao što je slučaj sa pozorištima, što sam spomenuo na početku razgovora. Mi kad smo otvarali bila je ekspanzija knjižara, ali se ciklično dešavaju usponi i padovi, a dominantni igrači na tržišti ne ostavljaju prostora za druge. Mi se zovemo nezavisna knjižara, ali u suštini to nismo jer imamo svoje izdavaštvo. S obzirom da imamo jednu knjižaru i možemo sebe nazvati nezavisnim. Kad bismo otvorili i drugu, izgubili bismo to pravo na nezavisnost. Novi Sad ima tradiciju knjižarstva i nadam se da se taj kontinuitet neće prekinuti.

Kakva je novosadska čitalačka publika?

− Uopšte gledano 90 posto ljudi ne ulazi u knjižare, nema tu svest o knjizi i mislim da je uvek bilo tako. Danas se više kupuju knjige nego pre zahvaljujući društvenim mrežama i dobrom marketingu, ali koliko se čita to ne znam. Ako gledam po sebi, manje se čita. U poslednje vreme slabo čitam. Dok se ne izmestim, ne odem na godišnji odmor, sklonim se od uticaja i te distrakcije, teško mi je da uđem u knjigu. Naša čitalačka publika, mislim na Bulevar Books, je drugačija od uobičajene. Ljudi kod nas dolaze namenski jer baš tu žele da kupe knjigu. Lepo prodajemo književnost, ne trivijalnu i komercijalnu već onu lepu (smeh). Idu humanističke nauke, neki hibridni žanrovi, eseji sa filozofskim primesama, ima tu zanimljivih novih pokušaja. Stripove najviše prodajemo, naravno. Nismo smešteni u stambenom delu, manje prolaze majke sa decom, pa dosta slabije prodajemo dečiju literaturu nego na Bulevaru oslobođenja.


Ušao si u najuži izbor za NIN-ovu nagradu?

− Delovalo je nestvarno dobro. Izuzetno prija, ne samo kad postoji reakcija javnosti, nego što je prepoznala kvalitet u tome što si stvorio. Knjiga je potpuno premašila moja očekivanja. Zahvaljujući pažnji koju NIN-ova nagrada donosi, naknadno stiže i čitalački feedback, što zaista imponuje i dobar je osećaj. Realno, kad u Srbiji napišeš roman, u odnosu na uloženi trud, maltretiranje oko izdavača i stizanja do čitalaca, materijalna satisfakcija ne postoji. I onda dođe ova priča sa nagradom i zakrpi sve to, daje podsticaj za dalje, da povremeno treba da pišeš. Meni pisanje jeste totalni hobi.

Urbanizacija se prenaglo desila i to u visinu, a ne u širinu, kao kad dete brzo izraste i bude nezgrapno

Novi Sad nekad i sad?

− Promenio se, to je svakom jasno. Na Bulevaru smo nekad najnormalnije prelazili van pešačkog prelaza, sad mi je baš frka i deci je strogo zabranjeno da to ne čine. Vozila je nesnosno mnogo, urbanizacija se prenaglo desila i to u visinu, a ne u širinu, kao kad dete brzo izraste i bude nezgrapno. Zanemaruju se zelene površine na račun investitorskog građevinarstva. Međutim, dobar je Novi Sad i dalje prepoznajem taj neki duh. Daleko je od mirnog ravničarskog grada, ali ima života u njemu, pulsira.

Poručio bih Novosađanima da slušaju dobru muziku, čitaju knjige, ali nekad i da ih kupe.

 

Dejan Ignjić

Oceni vest:
37
3

* Sva polja su obavezna (Preostalo 500 karaktera)

Pošalji fotografiju uz komentar (do 2MB)
  • Biljana

    pre 462 dana i 10 sati

    Svaka cast Vama i knjizari ali zaposleni su, blago receno, blagi uzas.
    Bezvoljni, vecito nadrndani, napravili su atmosferu kao da im ulazis u kucu a da oni nisu preterano srecni zbog toga. Ne prekidaju svoju pricu, ne prekidaju ispijanje kafe, uvek deluje kao da si usao u neko nedoba...Zaobilazim

    Oceni komentar:
    21
    31
  • Misha

    pre 462 dana i 6 sati

    Slažem se sa prethodnim komentarom, nisam znao da je ovaj lik vlasnik jer uvek deluje nezainteresovano. Ugostiteljski momenat katastrasno.

    Oceni komentar:
    21
    24
  • Viki

    pre 461 dan i 18 sati

    Istinska oaza mira i kulture ; uđeš, natenane pregledaš knjige, ploče,stripove Nema spopadanja s vrata, nego opušteno. Možeš sa par knjiga da se udobno smestiš na galeriju i pročitao koji pasus uz kafu, čaj - bez obaveze. Ta knjižara nije prodavnica, butik, već mesto gde napuniš baterije prijatnom, kulturnom atmosferom, jer kad izađeš, dočeka te sve suprotno. A to treba izdržati.

    Oceni komentar:
    2
    33
  • Edita Vukajlovic

    pre 461 dan i 16 sati

    Najbolji u gradu,vlasnika ne poznajem,ali zaposleni uvijek ljubazni,na usluzi,ma sve je bas kako treba da bude,a druzenja sa piscima nezaboravna kao i svirke❤

    Oceni komentar:
    3
    20
  • frimen

    pre 461 dan i 15 sati

    super je što bilja i misha zaobilaze..

    Oceni komentar:
    6
    21
  • zoran

    pre 461 dan i 13 sati

    Čestitam toj trojici ljudi što su uspeli da naprave ovakvo mesto u Novom Sadu! To je živ, otvoren i veseo prostor, nepretenciozno mesto i kulturno utočište u kome je čini mi se svako dobrodošao. Ne poznajem nikog tamo, a tako se osećam, kao kod kuće, možda baš zato što me niko ne saleće. Ležerna atmosfera, odlična muzika, probrani i najbolji koncerti, najveći izbor knjiga i stripova. Moramo da ih čuvamo. A zaposleni nisu dresirani i uštogljeni. Šarena ekipa, kakvih ima odlični su :D

    Oceni komentar:
    2
    19
  • Markov

    pre 461 dan i 13 sati

    Sve, sve, ali ne govori se tako o almi mater. Mogao je da oćuti, ali je namerno pljunuo u lice svim profesorima sa srbistike. Tamo radi dosta rodoljuba, ali s obzirom kakva sve drugosrbijanština gamiže kroz Bulevar Buks, ne čudi takav stav.

    Oceni komentar:
    31
    5
  • Vuk

    pre 461 dan i 8 sati

    @Markov
    Poznajem čoveka i ne slažem se sa Vašim mišljenjem. Čovek je završio studije književnosti i ima pravo da kaže svoje mišljenje. Druga stvar je ta, što ste Vi - samozvani "patriota", a o rodoljublju, čini se, ne znate puno. Kad čujem reči "prvo", "drugo" ili "trećesrbijanci", shvatim koliko ostrašćenosti u sebi nose ljudi kao Vi. Kad biste dali šansu i "drugosrbijanskim" autorima, shvatili bi Ste da nacionalizam našoj zemlju ne donosi ništa dobro.

    Oceni komentar:
    4
    32
  • Siniša

    pre 461 dan i 7 sati

    Ponosan na drugare iz osnovne škole

    Oceni komentar:
    0
    17
  • Dragana

    pre 460 dana i 17 sati

    Retko mesto u gradu gde se osećam kao kod kuće.Veoma prijatna atmosfera,knjige,dobra muzika i prijateljski raspolozena ekipa.Iz knjizare uvek odem odlicno raspoložena!Bravo i samo mapred!

    Oceni komentar:
    1
    17
  • Nebojsa

    pre 460 dana i 13 sati

    Uz duzno Neposovanje prema dole potpisanima
    imam da pohvalim knjizaru, osoblje domacinsku atmosferu, zgodno jedno mesto i uvek fin ugodjaj za nesto prelistati ,pogledati ploce, popiti pivce, poslusati Svirku, poslusati odlicne goste i njihova predavanja.
    Jedno od retkih mesta gde se nekako jos uvek oseca Novosadski duh bez pritiska neukusa buke i nepotrebne nakindjurenosti koje kao naterani amovima moramo da gledamo u Novom sadu. Sve pohvale vlasnika sam licno upoznao fin covek i jedan Gospodin.

    Oceni komentar:
    1
    15
  • Kike

    pre 459 dana i 19 sati

    Kad je drugar dolazio iz USA, odabrao sam da se nađemo baš u toj knjižari, jedno od retkih normalnih mesta u NS!

    Oceni komentar:
    0
    14
  • no name

    pre 459 dana i 15 sati

    Eh, deco! Moram tako reci, jer rodjena sam 1950. Oduvek tokom zivota sam najvise volela " shopping" po knjizarama. :) Pored Svetlosti i Vuka Karadzica bilo jos divnih mesta sa izborom knjiga. Knjizara Nolit, knjizara Branko Radicevic, knjizara Matice Srpske, pa antikvarnice ...Sve jos u vreme moje gimnazije. Mnogo divnih knjiga se moglo kupiti za dusu i zadovoljstvo, i ne tako mnogo novca.

    Oceni komentar:
    1
    19
  • Tina

    pre 452 dana i 8 sati

    Divno mesto, mada ga vise posecujem zbog svirki nego knjiga.

    Oceni komentar:
    3
    6