Milena Jančurić, muzičarka: Flauta je izabrala mene, a ne ja nju

Milena Jančurić, muzičarka: Flauta je izabrala mene, a ne ja nju

Razgovaramo o detinjstvu u ulici Sonje Marinković, školskim danima provedenim uz muziku, životu na koledžu u Bostonu, o "Novosadskom džez festivalu" i Exitu nekad i sad, ali i o posvećenosti i radu koji su potrebni da bi se postalo vrhunski izvođač...

Milena Jančurić rođena je u Novom Sadu 18. septembra 1986. godine. Studije flaute završila je 2010. na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu. U leto 2011, započela je studije na Berklee College of Music u Bostonu, SAD, a diplomirala je, Magna cum laude, dve godine kasnije na Odseku za izvođače ovog svetski uvažavanog koledža za savremenu muziku.

Kako ističe, odlazak u Boston na studije pomogao joj je da, pored velikog zadovoljstva koje joj pruža izvođenje klasične muzike, otkrije nova polja svoje muzičke osećajnosti i izražajnosti – naklonost prema improvizaciji i komponovanju. Tu počinje da stvara i izvodi svoje autorske kompozicije.

U februaru 2013. osnovala je Milena Jančurić Trio s kojim je debitovala i uspešno se predstavila bostonskoj muzičkoj publici, a učestvovala je i na brojnim koncertima i u muzičkim projektima kao solistkinja ili kao članica orkestara, kamernih ansambala, malih i ad hok muzičkih grupa, ali i kao studijski muzičar.

Pored toga što predvodi autorski sastav Milena Jančurić Group, ova 32-godišnja Novosađanka sarađivala je i svirala sa muzičarima u umetničkim sastavima kao što su Lazar Novkov & Frame Orchestra, Sanja Marković Ascension Project, Aleksandar Dujin Orchestra, Women of the World, Tomoko Ozawa QuintetYabuno Ettun Project, Ehud Ettun Trio, Jacinsta Clusellas Group, Gaia Petrelli Willmer Octet.

Kao učesnica projekta Yakir Arbib: "Vision of Waves" nastupala je u vašingtonskom Kenedi Centru 2013. godine, a ljubiteljima rok zvuka biće zanimljiv i podatak da je Milena, kao članica orkestra Berkli koledža, svirala na koncertu proslavljene hevi metal  grupe Dream Theatre u Bostonskoj operi

Osim u gradovima širom Srbije nastupala je i u SAD, Panami, Nemačkoj, Italiji, Francuskoj, Sloveniji, Mađarskoj, Poljskoj, Izraelu, dok je svoje sugrađane poslednji put digla na noge na poslednjem "Novosadskom džez festivalu", pojavivši se kao specijalna gošća tokom nastupa sastava The Berklee Global Jazz Institute Ambassadors.

Ima godinu dana starijeg brata Milana koji svira saksofon i radi kao profesor u Muzičkoj školi u Subotici, a uz kog je – otkriva nam na početku razgovora u kultnom kafeu "Foxtrot" – još u ranom detinjstvu zakoračila u magični svet muzike... 



Možete li da prizovete u sećanje vaš prvi susret s muzikom?

– Naši roditelji nisu muzičari, niti su se ikad bavili muzikom, ali jesu zaljubljenici u muziku. Sećam se da je mama bratu i meni umesto uspavanke puštala ploče, i to Geršvina "Rapsodiju u plavom" i "Amerikanca u Parizu", ali i po neku pesmu Stivija Vondera, tako da su to neke moje prve muzičke uspomene. Sa tetkom smo provodili puno vremena u kulturnoj rubrici "Dnevnika", gde je ona radila, te smo od detinjstva oboje bili upućeni na lepe stvari, muziku, pozorište, balet… Sećam se mene male i čuvenog Ravelovog "Bolera", kako kod tetke u stanu pokušavamo da ga otplešemo, davno je to bilo (smeh).


A šta je s muzikom koja je u vreme vašeg odrastanja odzvanjala praktično sa svih strana, takozvanim turbo folkom? Kako ste se odupirali pritisku okoline?

– U vreme kad sam išla u vrtić već su bile popularne Lepa Brena i Dragana Mirković, pa dođem kući i kažem, "Znaš, mama, sve drugarice imaju one Barbike Lepa Brena...", ali me je brzo odgovorila od toga. U našoj kući se oduvek slušala muzika, mama voli džez ali i Pink Flojd i Džetro Tal, a tata je je voleo Dorse ali i Baha. Tu su, naravno, uvek bile pesme Balaševića i Bajage, ali i čuveni Treći kanal koji je puštao tadašnje MTV hitove, poput Majkla Džeksona, Gans end Rouzisa, Kvina, Red Hot Čili Pepersa... Ne mogu da kažem da nam je turbo folk bio zabranjen, ali su nas roditelji usmerili da ga zaobiđemo. Smatram da turbo folk nije samo muzika, već i način života, a to se u našoj kući jednostavno nije slušalo. Kao mali, brat i ja smo slušali i dečiju muziku, dečje pesmice, i u zabavištu a i kod kuće.

Ne mogu da kažem da nam je turbo folk bio zabranjen, ali su nas roditelji usmerili da ga zaobiđemo


Prvi susret sa izvođenjem muzike na sceni desio se s dečjim horom
"Zvončići" ili ranije?

– U Osnovnoj školi "Đorđe Natošević" pevala sam u horu već od prvog, drugog razreda, tu je, u stvari, počelo sve. Hor je vodila Olga Živković koja je kasnije zajedno sa Brankom Ružičinom osnovala "Zvončiće", a onda smo se Milan i ja slučajno našli na audiciji i krenuli da pevamo sa njima. Mislim da i dan-danas znam napamet sve te dečije pesme koje smo pevali u "Zvončićima" (smeh). Učestvovali smo na festivalima poput "Deca pevaju hitove", "Zlatno zvonce", "Zimske čarolije", a dosta vremena smo provodili i u studiju RTV-a na Mišeluku, učestvujući u brojnim dečijim emisijama.

foto: Aleksandar PlačkovFoto: Aleksandar Plačkov


Kako otkrivate flautu? Je li to bio prvi muzički instrument na kom ste se okušali?

– Prvi i jedan jedini (smeh), ne mogu da kažem da znam da sviram bilo šta drugo. Sećam se kao da je juče bilo, brat i ja smo se sreli ispred plakata za muzičku školu, audicija za instrumente, i Milan kaže, "Hoćeš ti da ideš u muzičku školu?" – "Pa, ne znam. Hoćeš ti?". Imala sam tad već devet i po godina, što je kasno za klavir ili violinu, ali, kažem mu, "Možda bih mogla flautu". On je želeo da svira saksofon, ali pošto ga nije bilo na spisku odlučio se za klarinet. Uveče, tokom večere, kada je cela porodica bila na okupu, pitali smo roditelje možemo li da se upišemo u muzičku školu. Odgovor je bio, "A je l' imate vi vremena za to? Ako svi domaći zadaci i sve ostale obaveze budu obavljene na vreme – onda može". Bukvalno smo sami otišli na te prijemne i sećam se da me je profesor Aleksandar Đurić, koji me je i primio, pitao jesu li mi tu mama ili tata, trebalo je nešto da potpišu. "Evo, sad ću ja otići kući po tatu!" (smeh) i tako smo se upisali. Ja u tom trenutku nisam ni znala kako izgleda flauta, ali sam žarko želela da je sviram, tako da sam sklona da verujem da je flauta izabrala mene, a ne ja nju.

Moj najteži prijemni bio je onaj kada sam upisivala srednju muzičku školu "Isidor Bajić"


Imajući to u vidu, rekao bih da je druženje s flautom kasnije teklo glatko...

– Kao svako dete, i ja sam prošla kroz razne "dečije bolesti" i faze odrastanja, jednom mi je čak palo na pamet da se lepo ispišem iz niže muzičke škole, pa sam povela tatu na čas flaute da razgovara sa profesorom, ali moj profesor to nije hteo da dozvoli – "Ona je talentovana, ali baš ne vežba mnogo. Možda bi joj bilo lakše ako bi se više posvetila flauti". Tako je i bilo. Roditelji su mi pomogli i naterali me da više vežbam, a ja sam kroz taj rad kasnije shvatila da, u stvari, to hoću i sećam se da sam bila vrlo hrabra i uporna. U neku ruku, moj najteži prijemni bio je onaj kada sam upisivala srednju muzičku školu "Isidor Bajić". Jako sam se trudila oko toga i imala sam ogromnu želju, ništa drugo mi u tom momentu nije bilo toliko važno.



Kad kažete da niste mnogo vežbali, pretpostavljam da ste u detinjstvu i ranoj mladosti slobodno vreme provodili poput drugih svojih vršnjaka...

– Naravno, igrala sam se kao i sva druga deca (smeh). Ali u srednoj sam vežbala, to je već druga priča, mnogo veća posvećenost. Mnogi upisuju srednju muzičku zato što tamo nema matematike, ali ja sam bila Vukovac u osnovnoj školi, učenje mi nikad nije bilo problem, i upisala sam je zato što sam želela da sviram. Tu želju je prepoznala i moja profesorka flaute Aleksandra Horvat, koja me je nesebično vodila kroz ceo proces sazrevanja mladog umetnika, i osim što me je učila da sviram flautu, prenela mi je veliku ljubav prema muzici. U srednoj muzičkoj sam upoznala ljude, đake, drugare, koji su po senzibilitetu bili sličniji meni, svi smo isto želeli, a volimo se i družimo se i dan-danas, iako većina njih više ne živi u Novom Sadu. Bila je to neka sasvim druga energija i te četiri godine u "Bajiću" smatram za jedan od najlepših perioda u životu. Samo nas je muzika zanimala, vežbali smo i učili zajedno, a ponekad smo i bežali sa poslednjeg časa kako bismo "upali" na neki koncert u Sinagogi ili na operu u SNP-u. U to vreme sam, naravno, i izlazila, išla na svirke, ali čak i ako zaglavim u gradu, recimo, u subotu uveče, znala sam da u nedelju u devet moram biti u školi da vežbam, nema druge.

Čak i ako zaglavim u gradu subotom uveče, znala sam da u nedelju u devet moram biti u školi da vežbam, nema druge


Jeste li u to vreme, poput brata Milana, i vi sarađivali s lokalnim sastavima koji se bave popularnom muzikom?

– U to vreme ja sam bila samo njegova sestra. On je već u srednjoj školi počeo da svira sa bendom Lost Propeleros – mislim da su mu oni i dan-danas najveća ljubav – a svirao je i sa Drum'n'zezom i još nekim divnim, uspešnim novosadskim bendovima. Ja sam do tada svirala isključivo klasiku, a onda je Igor Molnar Đango u "Bajiću" otvorio fakultativnu džez radionicu, koju sam upisala i pohađala tokom prve dve godine srednje, tako da je taj mali džez sastav u kom sam na tim časovima svirala bio praktično moj prvi "bend".


Nakon stečene diplome na Fakultetu muzičke metnosti u Beogradu upisujete studije na Berkliju. Kako se jedna Novosađanka uopšte obrela na jednom od najcenjenijih muzičkih koledža na svetu?

 – Dok sam studirala u Beogradu uvek sam tražila i druge opcije za sticanje obrazovanja, a onda se jednog dana na Akademiji pojavio plakat "Multikultivatora", beogradske agencije koja se bavi kulturnim dešavanjima, na kom je pisalo da će biti organizovane Berklijeve muzičke klinike i audicije za upis na koledž. Priča zapravo počinje nekoliko meseci, možda čak i čitavu godinu ranije. Srećom, na mom fakultetu često smo imali priliku da sretnemo mnoge svetski priznate umetnike, flautiste kao što su Vincent Lukas i Emanuel Pahud, a to je sve veoma lepo organizovao naš profesor Ljubiša Jovanović. Tako se desilo da je došla flautistkinja iz Amerike Julia Koidin, koja svira klasiku ali i brazilsku muziku, i kojoj sam na seminaru priznala da volim klasiku ali da bih jednog dana volela da se više bavim improvizacijom, na šta mi je ona odgovorila, "Pa što ne upišeš Berkli? Tamo predaje jedan sjajan profesor, flautista po imenu Fernando Brandao, koji svira džez ali jako lepo izvodi i brazilsku muziku". Upisala sam njegovo ime na nekim notama i posle, mislim, čak godinu dana, dešava se ta audicija, ja sviram dela klasične muzike za solo flautu, da bi mi na kraju ljudi koji su bili u komisiji rekli, "Kod nas na fakultetu ima jedan sjajan flautista, zove se Fernando Brandao..." – "A, pa znam ja za njega!" (smeh). Imala sam vrlo dobar osećaj nakon audicije i posle par meseci stigao mi je i-mejl u kom piše da sam dobila izuzetno veliku stipendiju. Nakon toga, provela sam skoro godinu i po dana baveći se "papirologijom" i prikupljanjem novca da uopšte odem tamo, pošto je to sve jako skupo za naše prilike.

KOLEDŽ KOJI IDE U KORAK SA SVETOM: "Ne mogu da kažem da je Berkli danas samo džez škola, ali jeste bila pre nekoliko decenija. Taj koledž danas obrazuje i ljude koji se bave muzičkom industrijom, popularnom muzikom, na primer, svetski poznati kantautor Čarli Put je moja generacija na Berkliju. Film scoring, music production... sve je do te mere rašireno na razne segmente muzike da Berklijevi studenti i alumniji danas osvajaju i Gremije, i Oskare, i sve moguće druge nagrade. Postoji, naravno, i dosta muzike koja je vezana za džez ali ne mogu reći da to preovladava na Berkliju, barem ne trenutno, što je možda i dobro jer mislim da se Berkli trudi da ide u korak sa svetom i svim novim muzičkim pravcima, a ne treba zaboraviti da je i džez nekada, u nekom vremenu, bio 'popularna' muzika. Na Berkliju ne postoji smer po muzičkom žanru, nego je sve organizovano prema tome šta želiš da radiš, da li je to muzički biznis, muzikoterapija, produkcija, da li je to dizajn elektronske muzike... Ja sam, igrom slučaja, završila performance" – otkriva nam naša ovonedeljna sagovornica (na slici s članovima svog bostonskog trija). 


Kako se dalje razvijala vaša sklonost ka improvizaciji, želja da odete izvan onoga što je zapisano u notnim sveskama?

– Ja nikad ništa nisam mogla da sviram bez greške (smeh), ne u smislu da nije bilo navežbano, već me je uvek neki đavo terao da radim nešto. Sećam se, u prvom srednje, bila sam na takmičenju flautista u Valjevu, svirala sam Pergolezijev Koncert za flautu, prvi stav, barokno delo koje ima jedan deo sa šesnaestinama, gde ja krenem da grešim note. Vidim mamu u publici kako reaguje, ali kažem u sebi, "Nemoj da se sekiraš, znam ja gde sam" – improvizala sam skoro čitava tri reda i vratila se tačno gde treba, na razrešenje. Tom prilikom, isti onaj Ljubiša Jovanović koji će za koju godinu postati moj profesor, rekao je, "Ma, znala je ona gde je, nije to greška". Oduvek sam želela da improvizujem i da naučim što više o tome, ali muzika je sama po sebi toliko lepa da se ponekad zakačimo za ono jedno jedino što nam je ponuđeno, dok, u stvari, možda u sebi nosimo nešto drugačije. Mislim da se to ne može sakriti – bilo koji muzički stil da se svira, mi sviramo ono što smo mi, i kada neko isforsirano svira drugačije, to se odmah čuje. Mene je, ma koliko ovo zvučalo kao šablon, uvek vodila iskrena ljubav prema muzici, a iz tog "nečeg" izvukla sam se upravo na Berkliju.

Bilo koji muzički stil da se svira, mi sviramo ono što mi jesmo


Vi sebe ne definišete ni kao džezerku niti kao klasičarku, već isključivo kao flautistkinju...

– Džezeri kažu da sam klasičarka, a klasičari da sam džezerka, tako da... (smeh). Jedna od najdivnijih stvari koje su mi se desile na Berkliju bilo je i to što sam imala tu sreću da upoznam neke od najvećih džez muzičara današnjice, one koji potiču "iz matice", kao što je Danilo Perez, klavirista u kvartetu Vejna Šortera. Danilo je uvek ponavljao reči koje čuo od Dizija Gilespija, "Treba da sviraš ono odakle ti dolaziš, jer sve drugo je već odsvirano ali ti nisi".

ISIDOR BAJIĆ PRVI PUT U BOSTONU: "Berkli zaista zauzima jedno posebno mesto u mom životu, to iskustvo ne mogu da uporedim ni sa čim drugim. Oplemenilo me je za ceo život, ali ne samo kao škola, nego i kao mesto gde sam upoznala ljude i kulture iz celog sveta. Pored džeza, imala sam priliku i sreću da sviram i u venecuelanskom, i u maležanskom bendu, u ansamblima sa Brazilicima, raznim latino i afro-kuban sastavima, kao i japansku i korejsku muziku. Poenta je u tome da sam svirala njihovu narodnu muziku, ili autorsku muziku inspirisanu ritmovima raznih kultura. Nastupila sam i na godišnjem okupljanju Venecuelanaca u Bostonu, kao jedina koja nije iz Venecuele, a malo sam i dalje od američkog kontinenta (smeh). Bila sam zadivljena kada sam shvatila koliko su ti ljudi voleli svoju muziku i svoju kulturu, koliko su voleli ono što oni jesu. I, naravno, tu se ta crta probudi i u meni, jer naše podneblje ima toliko divne muzike, toliko nečeg posebnog što je u svima nama, iako ne mislimo na to. Kompoziciju Isidora Bajića 'Sve dok je tvoga blagog oka' zaista volim, a odsvirali smo je upravo zato da bih kolegama iz benda i bostonskoj publici predstavila nešto što potiče iz moje zemlje, mada u malo drugačijem maniru" – Milena nam otkriva šta se nalazi u pozadini nastupa koji možete pogledati na linku ispod.


Verujem da ste sigurno pogledali film Dejmiena Šazela "Ritam ludila", u originalu "Whiplash". Koliko ono što je opisano u ovom ostvarenju ima veze s realnošću kakvom ste je vi iskusili tokom muzičkih studija u SAD?

– Taj film je uzdrmao sve na neki način, moram da kažem da su džez muzičari, pogotovo naši profesori bili veoma razočarani filmom, jer to što je prikazano na ekranu nije džez. Samu tu psihološku priču bih pre videla u klasici, s nekim violinistom ili pijanistom, ali svrha džez muzike to nije. Od tebe zavisi hoćeš li ti to da radiš ili ne, neće te niko na to prisiliti. To je, na kraju, samo privatna škola koju neki plaćaju, a neki dobijaju stipendiju, ali ako si stipendista onda moraš da radiš i da radom pokažeš da si vredan toga. A ako nećeš da radiš, ti si na gubitku, ne treba da krvariš za to osim ako to sâm iznutra ne želiš. Dobro se sećam Danilovih reči s jednog predavanja na tu temu – "Ljudi, molim vas, mi ovde radimo za ljubav, za razumevanju i empatiju među ljudima, za neke topline ljudskog života, a ne za nešto drugo".

Od tebe zavisi hoćeš li da radiš ili ne, niko te na to neće prisiliti

Koliko je za ovaj grad bitan "Novosadski džez festival", koji je prošle godine proslavio već 20 godina postojanja? Neki stariji poznavaoci džeza u Novom Sadu i dalje tvrde da se ništa ne može uporediti s legendarnim "Danima džeza" u Studiju M...

– "Novosadski džez festival" me uvek asocira na nešto lepo, jer tu sam se, bukvalno, zaljubila u džez. Tu se i dan-danas okuplja neka slična ekipa i za mene je to još uvek događaj. Novi Sad gledam s te neke romantične strane, pa volim NOMUS, a volim i "Džez festival", jer imam utisak da ta muzika nikad ne nestaje. Verujem da je u Studiju M atmosfera bila intimnija, verujem da je i osećaj bio drugačji, ali za dvadesetogodišnjicu "Novosadskog džez festivala" smo na bini videli tri big benda zajedno, mislim da i to ima svoju težinu. Svaka čast Vesni Kaćanski što to "gura",jer znam koliko je to zahtevan posao, koliko je teško organizovati takav događaj, izaći na kraj sa svim pojedinostima... Smatram da "Novosadski džez festival" ide u korak sa svetskim džez festivalima, kada je reč o muzici koju plasira, jer, kao i sve drugo, i ta vrsta muzike se razvija i ide u nekom pravcu. Za mene je to i uspeh Novog Sada, jer po mojim prijateljima, vrhunskim muzičarima koji su došli sa svih strana sveta, vidim da se oni ovde osećaju kao kod kuće. Jedan od mojih najboljih prijatelja, saksofonista Gustavo Diamiko koji živi u Njujorku, ostao je tri nedelje ovde. Nedavno mi je i profesor sa Berklija, saksofonista Marko Pinjataro u razgovoru rekao, "Jao, Novi Sad je tako kući" (smeh). Jako mi je drago zbog toga, ne samo zato što je Novi Sad moja kuća i biće uvek moja kuća, već i zato što ljudi koji me znaju iz nekog drugog sveta, koji dolaze iz raznih krajeva, dođu ovde i osećaju kao kod kuće. Što je dobro, zar ne?


Foto: Aleksandar Plačkov


Posećujete li i Exit?

– Pratila sam ga kao tinejdžerka i išla sam redovno od 2002. godine. Obožavala sam Exit, ali mi je uvek najlepše bilo na nekoj rok bini, a sećam se da je nekad postojao i "Jazz& blues" stejdž ili tako nešto. Exit je bio jedan od onih događaja kada se osećaš kao da je Tvrđava centar sveta. Danas, nažalost – ili na sreću, ne želim emotivno da se unosim u to – mlada publika dolazi na festivale zbog festivala, čini mi se da više nije sasvim bitno ko nastupa, bitno je samo da tu bude nekoime, neko ko možda ima jednu popularnu pesmu i dobro je izreklamiran. Mi smo na Exit išli zato što smo voleli muziku, zato što smo želeli da čujemo bendove, didžejeve i druge umetnike. Sad zvučim kao oni, malopre pomenuti, stari novosadski džezeri, "Jao, Exit je nekad bio bolji" (smeh).

 Exit je bio jedan od onih događaja kada se osećaš kao da je Tvrđava centar sveta


Šta trenutno, na muzičkom planu, radi Milena Jančurić? Usput, opišite nam i kako izgleda prosečnih mesec dana u životu jednog muzičkog izvođača i stvaraoca u Srbiji?

– Trenutno radim na albumu, mom prvencu, koji će, nadam se, izaći do kraja godine. Reč je o autorskim kompozicijama koje predstavljaju razne priče, više inspirisane životom, a razvijene kroz određene muzičke ideje i pravce. Tu su, naravno, i drugi projekti i umetnici sa kojima redovno sarađujem poput Lazara Novkova, Aleksandra Dujina, Nevene Reljin, Sanje Marković... U poslednjih par godina napravila sam lepu saradnju sa kontrabasistom Ehudom Etunom i muzičkim institutom "Internal Compass" iz Izraela, gde redovno nastupam kao izvođač ali i kao gostujući profesor, odnosno guest artist.


– Prosečnih mesec dana u životu jednog umetnika u Srbiji su uglavnom nepredvidivi. Ponekad je raspored izuzetno gust, a onda se desi i da ima dosta "lufta". Ono što mogu da kažem jeste da i dalje svaki dan radim na sebi, trudim se da redovno vežbam, uživam u "flautskim boljkama" poput raznih tehničkih vežbi, istražujem i slušam muziku, čitam i komponujem.


Nedostaje neko kolektivno dobro, kolektivna svest – kad sviramo da zajednički nešto stvaramo


Primetio sam da su Vam na nastupima, tokom soliranja, improvizacije, oči obično zatvorene. Na šta se fokusirate u tim trenucima?

– Ja nikad ne žmurim, samo provirujem (smeh). Slušanje je najbitnije, jer ne improvizujem ja to sama, mi smo tu svi zajedno. Volim da sviram s ljudima, volim da imamo komunikaciju, a da bismo se razumeli moramo međusobno pažljivo da se slušamo. Zato naprosto moram da "isključim" jedno čulo kako bih znala o čemu se tu razgovara, gde smo, šta smo i gde ćemo da zajedno, jer improvizacija je kolektivna stvar. U današnje vreme forsiraju se više individualne vrednosti, ali meni nedostaje neko kolektivno dobro, kolektivna svest, kad sviramo da zajednički nešto stvaramo. Fenomenalno mi je kad na sceni vidim kvartet Vejna Šortera – bez obzira na to što je on danas već 85-godišnjak – oni su kao deca na igralištu koja su u tom momentu otputovala u svemir. Volim slobodu u sviranju, ali ne slobodu u smislu anarhije, kao, 'ajd sad da sviramo bilo šta, to nije okej. Talenat je talenat ali je potrebno mnogo vežbe i učenja da se dođe do te slobode da muzičari mogu negde zajedno da otputuju i stvore nešto. U avgustu prošle godine učestvovala sam na seminaru instituta "Internal Compass" u Izraelu, gde većina profesora i predavača matično potiče iz Bostona, ali bubnjar je bio poreklom iz Perua, pijanista iz Brazila, basista iz Izraela, drugi bubnjar je bio iz Poljske... Pošto smo ceo dan predavali, imali smo samo sat vremena da se pripremimo za koncert, na kom smo prvi put na bini izveli jednu moju kompoziciju, i bilo je sjajno. Posle svirke, priđem bubnjaru, koji inače predaje na Berkliju, da mu se zahvalim, a on mi kaže, "Ja sam samo hteo da sviramo ono što si ti".


Na sceni ste uvek elegatno odeveni – haljina, cipele na štiklu...

– Kad sam bila mlađa i svirala klasiku to je bilo još gore (smeh). Pristojno odevanje je samo način da poštuješ sebe i svoj posao. Moji momci iz benda, moji "dečaci", ozbiljni ljudi i vrhunski muzičari, svi znaju da kad sviramo treba da izgledamo elegantno. A i zašto da ne, čovek treba da se oseća dobro u svojoj koži. To je neki moj momenat, način na koji prezentujem sebe. E sad, što se tiče štikli, priznajem da su patike ponekad mnogo udobnije (smeh).

Kada bih poželela nešto materijalno, onda to ne bi bilo to, to je za nekog drugog


Gde vidite Milenu Jančurić kao izvođača i kompozitora za deset godina?

– Vidim je negde kao srećnu osobu (smeh). Meni je u muzici bitno da se izrazim, svejedno da li je to ovde u "Foxtrotu", u sali Srpskog narodnog pozorišta, u Karnegi holu ili u nekoj galeriji, ali ja taj izraz ne mogu da forsiram, on mora da dođe. Ne mogu da kažem, "Ja bih sad da sviram svaki dan", to tako ne ide, jer sve mora da dođe i da se namesti. Sve što mi se do sad u životu dogodilo namestilo se u pravo vreme i na pravi način, tako da se nadam da će se i taj izraz za deset godina namestiti baš onako kako treba. Svirala sam u najvećoj sali Kenedi centra ispred hiljadu najmoćnijih žena na svetu, svirala sam i u klubu "Blue Note", na "Panama džez festivalu", nastupala sam i na velikim i na malim binama, tako da su s te strane mnoge moje želje dobrim delom već ispunjene. Više me zanima u šta će se taj moj izraz izroditi u narednih deset godina, to me vuče i da sviram i da radim to što radim. Kada bih poželela nešto materijalno, onda to ne bi bilo to, to je za nekog drugog, to više nije moje.


TOP 10: MILENINI OMILJENI FLAUTISTIČKI DŽEZ ALBUMI

Magic Malik Orchestra 00-237 XP-I

Joe FarellJoe Farell Quartet

Hubert Laws The Laws of Jazz

Frank Wess & Milt JacksonBags & Flute

Jamie BaumBridges


Lea Freire & Teco CardosoQuinteto

Orlando Valle MaracaFormula Uno

Christian ScottStretch Music (with Elena Pinderhughes)

Marco PignataroSofia's Heart (with Matt Marvuglio)

Eddie Gomez & Jeremy SteigRain Forest


Razgovarao:
Stevan Gojkov
Foto: Aleksandar Jovanović, Aleksandar Plačkov, privatna arhiva Milene Jančurić

Oceni vest:
22
3

* Sva polja su obavezna

Pošalji fotografiju uz komentar (do 2MB)

Ovaj članak još uvek nije komentarisan

havarija na vodovodu isključenje vode servisne informacije novi sad isključenja struje servisne informacije bez struje bez vode Elektrodistribucija Novi Sad novosadsko porodilište lisje novosadska policija opens distrikt novorođenčad JKP Vodovod i kanalizacija Novo naselje betanija opens 2019 sahrane novi sad horoskop raspored sahrana i ispraćaja Spens gradsko groblje sahrane elektrovojvodina bebe raspored sahrana novi sad almaško groblje policija štrand jkp lisje