Miloš Maslovarić, ugostitelj: "Lazino tele" ne bi moglo da opstane samo od rokenrola

Miloš Maslovarić, ugostitelj: "Lazino tele" ne bi moglo da opstane samo od rokenrola

Pričamo s vlasnikom jednog od najpopularnijih pabova u gradu, smeštenog u ulici koja je obeležila (noćni) život čitavoj jednoj generaciji.


Rođeni Sremac, Miloš Maslovarić detinjstvo je proveo u Pećincima i Donjem Tovarniku kod Obedske bare. Od kuće je otišao već sa 14 godina, kada se preselio u Beograd i tamo pohađao srednju školu. U to vreme se aktivno bavio fudbalom, ali mu je karijera stala kada je napustio prestonicu. U Novi Sad je došao 1997. i ovde upisuje fakultet. Odlazak na studije mu je ujedno bio povod za prvu posetu Novom Sadu, u koji se, kako kaže, preselio na nagovor majke. Desetak godina kasnije, deo je trojke koja vodi “Lazino Tele”, jedan od najposećenijih klubova u Novom Sadu. Miloš sa svojom ekipom stoji i iza kafića “Sketch” kod SUP-a i ekskluzivnog kluba “Reset” u Sremskoj Kamenici. Sve u svemu, nećemo pogrešiti ako kažemo da je majka bila u pravu.



Danas vodiš jedno od omiljenih mesta za izlaske u gradu. Kako ti je noćna scena Novog Sada izgledala u vreme kada si u njega prvi put došao?

- Iskreno, dugo mi je trebalo da spoznam novosadsku klupsku priču i mesta za noćna dešavanja. Tada mi se društveni život uglavnom vodio oko Doma B, ali istina je da sam se više puta selio za vreme studiranja. Mislim da sam promenio dvadesetak stanova za to vreme. Na svirke sam uglavnom išao u “NS Time”, a sa ekipom sa faksa sam se najviše provodio u domovima uz gitare, sve dok se nisu pokazali uslovi za malo redovnije izlaske. Išli smo i po lokalnim mestima kao što je bio “Inkognito”, birtija gde smo odlazili na pivo, a izlazilo se i u “Irish”, ”Piping”, “Latino”...

Godine 2001. Laze Telečkog je bila jedna od mirnijih ulica u centru grada


Kako si uopšte ušao u ugostiteljsku priču?

- Bilo je to iz nužde, zapravo. Nikada nisam maštao o tome da ću jednog dana otvoriti spostvenu kafanu. Tokom studija sam neko vreme konobarisao po potrebi, a 2001. godine sam otišao na studentsku razmenu u Ameriku što je tada bilo nešto sasvim novo. Bio sam tamo pet meseci i vratio se opet naredne godine. Nakon toga sam konačno u rukama imao neka ozbiljnija sredstva, te sam počeo darazmišljam o tome šta bih mogao sa tim da uradim. S obzirom na to da sam uvek voleo pabove i opuštena, "mračnija" mesta na kojima se sluša rokenrol, prelomio sam da ću da otvorim nešto svoje i počeo da tražim adekvatan lokal. Na tom mestu gde je sada “London” nalazio se bivši kafić “Verdi”, spreman za izdavanje. U to vreme, Laze Telečkog je bila jedna od mirnijih ulica u centru grada. Iako sam tada već neko vreme bio Novosađanin, sećam se da lokal isprva nisam mogao ni da ponađem. Međutim, odlučio sam da otvorim “London” baš tu. U priču je sa mnom ušao moj prijatelj Nenad Pajović, a kasnije i moj brat Momčilo.



Sećam se i ja tog perioda. Tada ulica Laze Telečkog još uvek nije bila popločana 

- To je bio jedan od razloga zašto smo izašli iz “Londona” relativno brzo. Prostor smo iznajmili 2003. godine i od njega napravili klub koji je imao neku svoju, tada interesantnu priču. Činilo se da je gradu tada baš trebalo tako nešto, pa je za vrlo kratko vreme postao privlačan novosadskoj publici. Kada smo dole otvorili “Underground” uz pomoć još nekih ljudi, počeli smo da budemo aktivni i na muzičkoj sceni i da pravimo neku posebnu priču. U to vreme je ulica već postala dosta popularna.

Mesecima smo prelazili preko dasaka i po mesec dana nam skoro niko nije ulazio u lokal


Može se reći da je na neki način je obeležila društveni život jedne generacije. Leti je bilo krcato, a i zimi je uvek bilo nekih dešavanja. Međutim, meni se čini da se to sve desilo jako brzo, budući da je pre 2003. tamo radilo svega par lokala.

- U doba kada smo mi otvarali “London” tamo su radile jedino “Marta” i “Kuća mala”, i to dugo pre nas. No, “London” je u tom periodu vrlo brzo doživeo ekspanziju. Nekada smo imali i oko 50 do 100 ljudi koji su stajali ispred kluba jer nisu mogli da stanu unutra. U to vreme se otvaraju “Cuba Libre” i drugi lokali. U 2005. je Laze Telečkog bila interesantna ulica za izlaske, kao posebna tačka u gradu u kojoj se nešto dešava. Međutim, onda su počeli da kopaju ulicu, menjaju kanalizacione cevi i postavljaju behaton. Mesecima smo prelazili preko dasaka i po mesec dana nam skoro niko nije ulazio u lokal. Konačno smo izašli iz “Londona” 2005. godine, a današnji vlasnik je zadržao isto ime, pa ta priča i dalje živi, što je super. Pauza između “Londona” i “Teleta” je trajala oko godinu i po. Neko kratko vreme smo u Jevrejskoj držali “Central House” i ubrzo se vratili u Laze Telečkog.



- “Tele” otvaramo 2007. godine na mestu stare kuće koja je ovde nekada bila. Imali smo ideju da od te kuće napravimo specifičan objekat i nakon izvesnog vremena smo našli čoveka koji je mogao da isprati našu ideju, da kupi tu kuću, renovira je i nama je iznajmi na neki duži period. Unajmili smo je u “sirovom” stanju i od toga napravili ono što imamo danas. Enterijer i delovi lokala su se vremenom menjali. Neko vreme je tu bio neki ajnfort, a ovde gde sedimo je bilo otvoreno. Imali smo i baštu i galeriju, a recimo da se gornji deo godinama najmanje menjao. Danas “Tele” funkcioniše kao da u jednom lokalu imamo dva. Gore su svirke, a dole je didžej.   

 

"Tele" danas funkcioniše kao da u jednom lokalu imamo dva


Upečatljiv vizuelni identitet je ipak opstao tokom godina.

- Da, enterijer “Teleta” je priča za sebe. Mnogo toga je ovde završilo iz raznih novosadskih gajbi. Prvih par godina sam stvarno najviše vremena provodio na Najlonu i raznoraznim tavanima, čak su me i ljudi zvali kod sebe da vidim ima li u njihovim kolekcijama, ili u stvarima koje su nasledili od svojih baka, nešto meni interesantno. Po zidovima lokala se mogu naći i stvari iz novosadskih antikvarnica koje nisu od prevelike vrednosti da se ne bi oštetile u ovim uslovima. Kolekciju flaša sam dobio od prijatelja, a kasnije su nam ih i gosti donosili iz svih krajeva sveta jer im je bilo drago da ostave tako nešto u lokalu. Mislim da u stražnjem prostoru stoji još oko dvesta flaša koje ovde nisu stale.



Ipak, većina nas “Lazino Tele” prvenstveno vezuje za kvalitetne svirke, kako autorskih tako i
cover bendova.

- Za 11 godina ovde je održano preko 3.000 svirki, a svojevremeno ih je bilo i po pet nedeljno. Želeli smo da ovde okupljamo rokenrol publiku i preko radnih dana, budući da su vikendom ljudi imali više opcija. Mislim da smo otvaranjem “Teleta” napravili neki ozbiljan iskorak. Tako je naša priča definitivno odskočila i ostavila trag u gradu što i dan danas traje. Mogu reći da je “Tele” preraslo je sve nas. Realno mi se čini da mali broj ljudi zna ko vodi klub, iako smo mi tu uvek manje-više prisutni. Međutim, pošto mi živimo od ovoga, a isključivo od rokenrola klub ne bi mogao da opstane toliko dugo, vikendom je ovde najčešće zastupljena klupska varijanta, a radnim danima organizujemo svirke. Svih ovh 11 godina unazad, “Tele” živi kao takvo i odoleva promenama. Nije nam išlo na ruku kad je ulica krenula da se menja, ne ide nam ni sada, ali odolevamo.

Revolt prema ulici Laze Telečkog danas je sve osetljiviji


Kada je, po tvom mišljenju, bilo najbolje u Laze Telečkog i na koji se način to promenilo?

- Najbolje je svakako bilo tih prvih par godna. Mi to zovemo “zlatnim dobom” Laze Telečkog. Nekada je ulica živela i preko dana, a sada isključivo živi noću i budi se tek oko 9 uveče. No, nije to ono strašno u celoj toj priči. Promenila se ciljna grupa. Iako smo mi ostali ono što smo bili od prvog dana, promenili su se klubovi oko nas i danas je sve osetniji revolt ljudi prema samoj ulici. Počeli su da se zatvaraju klubovi koji privlače alternativnu publiku i počeli da dolaze ugostitelji koji su samo hteli da se smeste ovde, a nisu iskreno želeli da pričaju tu priču i vrlo brzo je počeo da se menja koncept. Onda kada su videli da to prolazi, počelo je da se širi i sad, eto, imamo ovo što imamo.


MILOŠEVI OMILJENI KONCERTI U "TELETU": "Po mom mišljenju, najbolje svirke u pabu su održali My Baby, bend iz Holandije koji je ovde svirao dva puta, pa Radio Moscow i My Buddy Moose. Imali smo priliku da upoznamo sjajne ljude poput Normana Beakera, britanskog gitariste koji je tokom svoje karijere delio binu i sa Vanom Morrisonom. Imali smo ovde zaista puno dobrih svirki i trudimo se da tu tradiciju ne prekidamo. Uvek smo raspoloženi i otvoreni za interesantne bendove i nove saradnje", otkriva nam svoje muzičke afinitete Miloš Maslovarić.


Da li se, samim tim, promenila i struktura ljudi koji posećuju vaš klub?
 

- Promenila se generacija. Čini mi se da je rokenrol generalno izgubio na interesovanju među tim nekim novim klincima i oni su sada našli neka svoja nova alternativna mesta. Nedavno sam u Zmaj Jovinoj čuo jednog momka, muzičara Strahinju Jajića, i pozvao ga da gostuje kod nas. Prvi put kada je ovde svirao je sa njim došlo dosta njegovih prijatelja, a to su većinom mladi od dvadesetak i vise godina i to im je bio prvi put u “Teletu” iako već neko vreme izlaze po gradu. Tada sam shvatio koliko je ulica “zatrovana” u smislu da nove generacije uopšte ni ne dolaze ovde, jer Laze Telečkog sada važi za deo centra u kojem se puca, koji nije bezbedan.


- Postoji taj paradoks da mnogi ljudi našu priču stavljaju u koš sa nekim drugim mestima i to samo na osnovu našeg imena. U doba kada smo otvorili pab, ime “Lazino Tele” je zvučalo interesantno i dosta brzo je odjeknulo. U svetu je često da pabovi dobijaju imena koja predstavljaju parodiju na ime ulice u kojoj se nalaze, a to je ovde bila dobra fora. Međutim, ta priča sa “Lazinim imenima” se nastavila, a ljudi ponekad nisu svesni da ne stoji ista ekipa iza svih tih lokala. Postoje situacije sa ljudima koji rezervišu sto u nekom drugom mestu, pa dođu ovde i zbuni ih ambijent i muzika.

Mnogi ljudi našu priču stavljaju u koš sa nekim drugim mestima – i to samo na osnovu imena


Vas trojica ste pre četiri godine otvorili i klub “Reset” u Sremskoj Kamenici. Kako je došlo do toga?

- “Reset” je potekao iz neke moje ideje koja je inspirisana pričom klubova zatvorenog tipa u Americi gde sam neko vreme radio. Tu sam puno naučio i stekao iskustvo u organizaciji ekskluzivnih događaja, pa sam oduvek gajio nadu da ćemo moći nešto slično da napravimo i u Srbiji. Klub smo hteli da izmestimo van grada, na mestu koje je opet dostupno i koje ima lepu baštu. Nakon izvesnog vremena smo našli kućicu koji smo pretvorili u autentično mesto kakvo je “Reset”.


Taj lokal prati potpuno drugačiji vid ugostiteljstva. Kao klub zatvorenog tipa, on okuplja velike grupe ljudi određenim povodom i nudi opcije smeštaja. Kako ste se snašli u tim vodama?
 

- Da, prostor se namenski iznajmljuje za posebne događaje i arhitektonski je malo drugačiji od onoga na šta smo navikli ovde, pa je konceptualno iskočio od ponude u gradu. Ljudi su do tada venčanja mogli da organizuju samo u klasičnim lokalima. Iako je u Novom Sadu uvek bilo kreativnih ljudi koji su umeli da naprave nešto zanimljivo, mi smo pružili nešto novo i to je ubrzo postalo popularno i van granica grada. Dolaze nam ljudi iz inostranstva i iz ostalih gradova. Nekada nam dođu kompletne svadbe, sve sa gostima od kojih niko nije iz Novog Sada. Uglavnom su to ljudi koji su otišli negde preko i tamo sagradili neki svoj život, pa kad se vrate da obave venčanje, ovo im se pokazalo kao odlično rešenje. Uz to, tu se organizuju i poslovne konferencije, seminari, razna druženja i proslave poput krštenja i rođendana. U poređenju sa “Teletom” i “Sketchom”, ovo je najizazovniji tip ugostiteljstva kojim se bavimo.

Pružili smo nešto novo i to je ubrzo postalo popularno i van granica grada


Pretpostavljam da mnogo vremena provodiš u svojim lokalima. Pa, zanima me gde voliš da izlaziš, a da to nije jedno od tvojih mesta?

- Već osam godina sam otac, pa sam tu priču s izlascima sveo samo na neke specijalne prilike i koncerte. Obično idem tamo gde se organizuju svirke, poput mesta u Kineskoj četvrti. Sa prijateljima i porodicom obično posećujem restorane, jer je noćna priča u mom slučaju malo utihnula. Volimo da odemo na Frušku goru sa klincima i društvom pa nam je to najčešća  destinacija tokom vikenda, kao i Štrand, naravno. To su te neke ustaljene porodične šetnje, ali umeju dobro da dođu kao odmor od paba i svakodnevnice.



Razgovarala:
Branka Malenica
Foto: Aleksandar Jovanović/mojnovisad.com, klub "Reset", privatna arhiva

Oceni vest:
23
5

* Sva polja su obavezna

Pošalji fotografiju uz komentar (do 2MB)

Ovaj članak još uvek nije komentarisan

Isključenje struje matičar isključenja struje JKP Vodovod i kanalizacija bebe RHMZ Republički hidrometeorološki zavod betanija servisne informacije novi sad klinika za ginekologiju i akušerstvo novosađani vremenska prognoza novosadska policija policija Hitna pomoć gradonačelnik Miloš Vučević Novosađanka elektrovojvodina vremenska prognoza novi sad kosovo i metohija bez vode Goran Bajšanski Vreme u Novom Sadu Mirjana Bursać novorođenčad sremski karlovci isključenje vode novosadski sajam novosadsko porodilište Predškolska ustanova Radosno detinjstvo