Miodrag Balaban Stavra, bubnjar: Muzika je moj život, od kad sam se primio na metal, ne prestajem da ga slušam

Bubnjar i jedan od osnivača novosadskog heavy/thrash/speed sastava Annathema Miodrag Balaban Stavra, rođen je u Novom Sadu 1962. godine, gde je završio i Srednju ugostiteljsku školu te sada radi, u struci, na Institutu u Sremskoj Kamenici. Jedan je od retkih koji se, i pored zaposlenja, od svoje 13. godine nije odrekao muzike, a posebno bubnjeva bez kojih ne bi mogao da zamisli život. Nadimak "Stavra" je dobio po fudbaleru Grku Stavrosu, kog je samo jednom spomenuo, a njegova ekipa ga je već sutradan tako prozvala.

Otac je dvoje dece – Avrama i Mine koji su delimično krenuli njegovim stopama, jer su oboje završili Srednju muzičku školu. Avram se bavi didžejingom još od srednje škole, i napustio je Muzičku akademiju mada, prema Stavrinim rečima, zna da svira u bubnjeve, dok Mina studira psihologiju. Sem u bendu Annathema, bio je bubnjar i u bendovima Vrisak Generacije, Ritam Nereda, Gunsale, Blizzard Wizzard Tribute to Black Sabbath.
 

Razgovarali smo o tome kako je proticalo njegovo detinjstvo na Satelitu i Limanu gde i danas živi, o Novom Sadu u kom je odrastao, mestima na koje je izlazio, muzičkoj karijeri, kao i o novom sastavu benda koji će iznenaditi svoje fanove već ove jeseni.

U kom delu grada ste odrasli i kako je proticalo vaše detinjstvo?

– Odrastao sam na Satelitu gde sam pohađao osnovnu školu "Boris Kidrič", s tim da sam se na polugodištu sedmog razreda, kada sam imao 13 godina (1975) preselio na Liman 3 pa sam morao godinu i po dana da putujem u školu. Bilo mi je pomalo neobično kada sam se preselio u potpuno novu sredinu jer su Limanci bili malo drugačiji od dece s kojom sam se družio u starom kraju. Međutim, u novu sredinu sam se brzo uklopio i stekao brojna prijateljstva. Interesantna je i priča da sam, dok sam pohađao osnovnu školu, imao nekoliko drugara s kojima sam počeo da sviram, naravno – bubnjeve, s tim da nigde i nikad nismo nastupali, ali smo probe imali po stanovima gde smo, praktično, učili da sviramo. Ne sećam se čak ni kako se bend zvao jer smo mu i ime često menjali. Ono što je interesantno je da nismo skidali muziku drugih bendova već smo pravili našu, autorsku, jer zaista niko od nas nije znao da svira "skidačine". Onda možeš zamisliti na šta su te pesme ličile. A onda sam ja 1977. godine, od svog matorog, za 15. rođendan dobio bubnjeve marke "TON" koji su se proizvodili u novosadskoj fabrici za proizvodnju bubnjeva koja se nalazila u ulici Pap Pavla. Iskreno, ti bubnjevi nisu ličili ni na šta jer sam ih skršio nakon svega godinu dana. Tako da, zbog toga, celu srednju školu nisam svirao.

Kako su vam proticali tinejdžerski dani, gde ste izlazili i koju vrstu muzike ste slušali?

– U 9. i 10. razred sam išao u "Zlikovačku" školu", za one koji ne znaju reč je o školi "Đorđe Zličić", današnja "Mileva Marić Ajnštajn", a kasnije sam završio i i Srednju ugostiteljsku. Kada je reč o izlascima, priznajem da nismo imali neka određena mesta, sem što sam otpadao u Pipingu i na Mašincu gde su izlazili isključivo pankeri i metalci. Uglavnom smo se okupljali po nekim malim nepoznatim kafićima gde niko nije izlazio i tu smo ludovali i puštali metal, a za nama bi dolazila ekipa koja je takođe bila u tom fazonu. Ceo svoj život sam metalac, prvo što sam čuo bio je Deep Purple, pa Cepelini i Black Sabbath i zbog ovih bendova sam totalno odlepio tako da se ni dan-danas nisam pomerio iz tog pravca. Ne kažem da nisam slušao ništa drugo, ali ovo mi je bilo primarno, tačnije, mogu slobodno da kažem da sam sa 18 postao metalac. Inače, kada sam završio srednju školu 1982. godine, negde početkom oktobra Voja Vilić Ušar i ja osnivamo bend Annathema. Voja je svirao gitaru, a ja bubnjeve, a onda smo krajem oktobra našli još dvojicu – Dragana Radojčića Radoja i Mirka Živkovića Žileta, basistu i to je bila prva postava benda. U to vreme još nismo imali program, a ja nisam imao bubanj, nego smo kao kod Ušara pravili probe na kojima smo uvežbavali set od pet pesama i to je bilo to. Sećam se i da smo imali svirku u Ratkovu na Gitarijadi, 3. aprila 1983. godine, a četiri dana kasnije, 7. aprila, Ušar i ja smo otišli u vojsku.

^{Foto: Lea Bodor}

Šta se dešavalo nakon tog perioda i da li je bend nakon vašeg odlaska u vojsku nastavio da živi?

– Nekako odmah iza nas su u JNA  otišli Žile i Radoja pa, dok se svi nismo vratili iz vojske, prošlo je skoro tri godine, a onda smo 1986. godine krenuli sa radom i to za prvomajske praznike, s tim da Ušar više nije svirao, odnosno, otišao je iz benda u "Amajliju", a mi smo uzeli gitaristu Branu Vukotića. Znači, u maju 1986. godine smo zvanično osnovali bend, a u avgustu smo već bili u Bukovcu gde smo snimili pet demo pesama. Na tim demo snimcima je svirao Brana, koji kasnije nikada više nije svirao u Annathemi. Nakon Brane, bendu se priključio Vuja odnosno Milan Vujkov. U međuvremenu nalazimo i pevača, pokojnog Duška Uvalića odnosno Duleta Fancuza. I to je bilo to – Vuja, Radoja Žile, Francuz i ja. Tada sam imao 25 godina. U avgustu smo snimili prve, a u novembru druge demo snimke, mislim da je bilo šest pesama.

Vaš bend je poprilično bio popularan, posebno među metalcima, ko je zaslužan za tada veliku popularnost?

– Sećam se da me je u avgustu 1986. godine na Štrandu moj drugar upoznao sa Konstantinom Koletom Polzovićem, s pričom da je to momak koji se loži na metal, da ima fanzin i da otkida na Metaliku. Već pri našem prvom susretu sam mu rekao kako imamo demo snimak koji smo izdali pre nekoliko dana, kao i da pržimo thrash metal, nešto poput Metalike. Rekoh mu tada, da može da dođe do mene, ukoliko to želi, i da presluša naše stvari. Naravno, Kole se složio, jer je bio radoznao i želeo je da posluša naše stvari, a kad sam mu pustio kasetu praktično je odlepio, i odmah preko fanzina nas je gurao i slao kasete sa tada tih pet pesama, a posle tri četiri meseca slao je i preostalih šest stvari. Tako da je Kole sve to odradio, jer da njega nije bilo, Annathema nikad ne bi ni postojala, i nikad niko i ne bi čuo za nas. Kole nam je sredio i album da izađe, preko Bugara, preko Đanga, ma da ti ne pričam, sve kao neki menadžeri, a teški prevaranti. 

Kada je Annathema održala svoj prvi koncert i kakva su vam sećanja vezana za taj period?

– Prvi koncert smo održali 1986. godine ispod mosta na Štrandu, svirali smo mi, Vamp, Sinovi i još neki bendovi, mislim da je bilo pet grupa, ali nisam siguran, davno to beše. To nam je, u stvari, prva prava svirka, ako ne računam onu Gitarijadu u Ratkovu, jer kako smo mi tada svirali, to je bila katastrofa, veruj mi kad se ne sećam ni stvari koje smo svirali, ma ništa... Ipak, mi smo ubrzo već od 1987. godine dobili veliki broj fanova i tada kreće ludilo totalno. Inače, 1988. godine izdajemo album sa Bugarima, pošto ovde takvu vrstu muzike niko nije hteo da izda jer, bukvalno, tada si za thrash metal kod izdavača mogao da dobiješ nula poena. Naš prvi album se zvao "Annathema", sa stvarima "To Hell And Back", "Steel In My Breath", "Burn In A Flames", "Killer Machine", "Big Ferry Eyes", "Loud", "Proud And Deaf", "Matriarch", "Forever Survive", "Ramzes II", "Rough Sound" i "Annathema". E, nakon što smo izdali album, nešto smo se posvađali i jednostavno smo se raspali.

I kako teče dalje vaša karijera i vaš životni put kada je u pitanju muzika?

– Nakon što se bend raspao, aprila 1994. godine, poziva me Boban da sviram s Ritmom Nereda. S njima sam ostao naredne tri godine, odnosno – od 1994. do 1997. godine. Mogu ti reći da sam se vrlo lako uklopio, ja sam sve njih znao od ranije, sa svirki i iz izlazaka. Sećam se da su 1993. izdali album "Breaking", te su kasetu doneli u "Žutu kuću", baš u tom momentu i ja sam bio tamo, pa su me pitali šta mislim o njihovoj muzici. Već posle treće ili četvrte stvari sam se oduševio što sam im i rekao, a to je da je to nešto najbolje što sam ikad čuo u istoriji jugoslovenskog rokenrola. Pošto metal ne računam, jer je za mene metal, samo metal i to je to, jer ima isključivo jednu vrstu publike, dok je Ritam Nereda sasvim druga priča. Valjda su me zato i zvali kod njih jer mi se dopala njihova muzika. Znali su oni da ja sviram u Annathemi, mislim svi smo se mi u gradu znali, što je normalno. Taj period mi je jedan od najboljih u životu, išli smo na svirke i svirali smo dosta, to je inače opet neviđeno pogurao Kole Polzović. Ritam je tada izdao album "Pogo Live" na kom su bili sve samo hitovi, te smo nastupali i na čuvenom Koncertu godine. Meni je to najlepša svirka u životu jer, kad smo izašli, napravili smo haos. Masa je bukvalno odlepila, jer su oni već imali mnogo svojih fanova, imali su svirke i dva albuma iza sebe. Kasnije sam u još jednom navratu bio kod njih godinu dana, kada sam menjao bubnjara koji je otišao u inostranstvo.

Kažete da vam je u Ritmu Nereda bilo savršeno, zašto ste napustili bend i šta se posle toga dešavalo u vašoj karijeri?

– Ponovo osnivam Annathemu, kada snimamo i naš treći album, s tim da sam zaboravio da kažem da smo 1990. godine snimili drugi – "Empire of Noise" i tu smo napravili totalnu bum, jer na prvom još nismo imali te neke prave stvari, a onda smo na tom drugom baš ozbiljno radili i bili smo strašno navežbani, a imali smo i vrlo ozbiljne probe. No, da se vratim na taj treći album pod nazivom "Don't Go Down", koji smo izdali 1998. godine... Postava nije bila ista, jer je moj kum Ljuba Pejić svirao gitaru, Ljuba je bio i producent pa je sve odradio oko albuma i zato smatram da nam je taj treći i najbolji. On je došao i uneo nam je svežinu, jer je i producent i kompozitor, napravio je pola pesama. Znaš ono kad ti producent napravi pesmu – to ima formu, pošto smo mi do tada pravili puko ubacivanje ritmova i prangijanje, to ti je zapravo pankerska šema, samo što sviramo metal. To je ona fora kad stvar napraviš za dva dana i to je to, tako ide i na ploču, zato je HM i čudan, jer muzika je mešavina svega i svačega.

Ako sada ne budemo nešto napravili, onda više nikad neće biti Annatheme...

– Onda je krenulo to nesrećno bombardovanje tako da nismo ni svirali, imali smo tri-četiri do pet svirki, pa opet ništa. Posle smo se 2004. godine opet skupili, ali u novom sastavu: Igor Koprivica iz Tivta koji je ovde studirao, svirao je gitaru, a Savo Bosanac iz Bačkog Brestovca, koji je takođe bio student, je pevao. U međuvremenu je i Marko Milosavljević došao u bend, a Vuja je otišao. Posle, umesto Save dolazi pevač Blaža, momak iz Stapara. U stvari, trebalo bi opet na jesen da krenemo sa probama sa Annathemom i to je valjda zadnji trzaj. Znači, ako sada ne budemo nešto napravili, onda više nikad neće biti Annatheme.

Da li ste trenutno negde angažovani i da li svirate u nekom bendu?

– Ma gde ne sviram, praktično stalno sam u tome. Jedinu pauzu sam napravio od 2010. do 2015. godine kada nisam svirao uopšte, a razlog tome je što nije bilo ljudi za svirku, a ja kad sviram to moraju da budu ozbiljne probe. Elem, 2015. godine sam poludeo, otišao sam u grad i našao klince, i od tog momenta do danas imam pet bendova. U toj prvoj turi sam pokupio svog sina i još neke klince, te sa njima osnivam bend i sa njima uvežbavam Tribute Motorhed. Svirali smo u Fabrici gde smo razvalili, Relja i Lemi su tada imali 17 godina. Onda sam našao novu ekipu, sa njima uvežbavam Tribute Black Sabbath i nakon toga kreću svirke koje smo imali sve do korone. E onda sam, za vreme korone, napravio bend British Steel, tribute britanskom roku i heavy metalu 70-ih i 80-ih. Na repertoaru su nam Whitesnake, Led Zeppelin, Tygers of Pang Tang, Saxon, Black Sabbath, Iron Maiden, Rainbow, Queen, Judas Priest, Motorhead, UFO, Diamond Head, Gary Moore, Ozzy Osbourne, Thin Lizzy, Deep Purple, Sweet Savage. Pre tri nedelje sam počeo da sviram repertoar AC/DC, sa bendom Bendix iz Zemuna pa sada i sa njima nastupam.

Zbog Metalike sam osnovao Annathemu – tada sam rekao: "Ovako ćemo da sviramo ili nikako"...

Pojedini smatraju da udarati u bubnjeve i nije neka umetnost, šta ti kažeš o tome i koliko dugo vežbaš, odnosno, koliko vremena provodiš za bubnjevima?

– Stalno govorim da ja u stvari ne znam da sviram bubnjeve, jer sam samouk, a zbog toga me mnogi ljudi teraju u p.m. da ne lajem sad. Mada ceo život sviram, ne vežbam baš puno, jer za sviranje ovog instrumenta moraš biti ili talentovan ili muzikalan. Smatram da nisam talentovan, a još manje sam vredan i radan. Zapravo sam samo muzikalan, lenština sam, ali nisam ni duduk. Prosto, osećam muziku i non-stop je slušam, od kad sam se primio na metal, od one godine kada sam prvi put čuo Deep Purple, nisam prestajao da ga slušam. Koncerata sam prošao ne zna im se se broj... Još osamdesetih godina prošlog veka sam sa ekipom išao u Nemačku na koncerte gde su svirali metalci. 

I pored velikog uticaja Metalike, nešto se promenilo?

Metalika je nešto što ne može da se poredi ni sa jednim drugim bendom, njih sam prvi put čuo u vojsci i to je bila ljubav na prvo slušanje. Kao što rekoh, vojsku sam služio 1983/4. a Metalika je krajem '83. izdala album, a meni je neko od garija poslao kasetu. Pošto sam imao vokmen, pustio sam i praktično odlepio za njima. Zbog njih i jesam osnovao Annathemu – tada sam rekao: "Ovako ćemo da sviramo ili nikako". Inače, pet puta sam uživo slušao i gledao Metaliku, prvi put 1987. godine kada su imali turneju pod nazivom "Master of puppets" išli smo Kole Polzović, pokojni Sira panker, basista iz Dva minuta mržnje, Stiv Pergament i ja. Znači, do 1994. sam pet puta gledao Metaliku, a posle više nijednom, jer više ne mogu da ih smislim, naročito posle 'Crnog albuma'. Oni za mene više ne postoje" – poručio je Stavra za kraj.