Mira Beba Dobrković, cirkuska umetnica: Novosađanka za koju je ceo svet jedno veliko igralište

Zajedno sa ostalim članovima Centra za razvoj cirkuskih umetnosti "Ludifico", čija je predsednica, naša današnja sagovornica zadivljuje novosadsku publiku akrobacijama na svili, trapezu, žongliranjem s različitim vatrenim rekvizitima, hodanjem i plesom na štulama.

Mira Beba Dobrković diplomirani je geograf, a bavi se cirkuskom umetnošću. Neko vreme je radila i u struci, ali kada je sa 26 godina došla u dodir sa ovom vrstom umetnosti, obećala je sebi da će postati uspešna cirkuska artistkinja.

S obzirom da za "cirkuzante" kažu da su neozbiljni, nezreli i detinjasti, nismo se ustručavali da je odmah na početku razgovora za portal mojnovisad.com pitamo zašto je poželela da bude jedan od njih.

- Cirkuzanti se uvek igraju sa svojim rekvizitima i ceo svet posmatraju kao igralište, baš kao deca. Inače, bavljenje cirkusom je poziv kao i svaki drugi, sastoji se od ozbiljnog rada, truda i vežbanja. U okviru projekta u kojem sam učestvovala, došla sam u dodir sa prvim žonglerskim rekvizitom i on me je potpuno me je fascinirao. Kada sam otišla na prvu žonglersku konvenciju, osećala sam se kao kod kuće i znala sam da je to put kojim želim dalje da idem u svom životu – iskrena je Mira.

Koje sve rekvizite koristite prilikom nastupa?

- Radim sa dosta različitih rekvizita i ne koristim u svakom nastupu isto. Imam performans sa vatrom, “Burning stone”, u kojem koristim orb, kišobran, vatrenu suknju, hula-hup, kontakt štap i poi. Potom, u predstavi “Život na visokoj nozi”, radim akrobacije u vazduhu, duo trapez i svila, dok u performansu “Inspiracija” plešem na štulama. Sve zavisi od postavke predstave.

Kako ste realizovali prvi nastup?

- Kao što sam već pomenula, u okviru jednog projekta došla sam u dodir sa prvim svojim rekvizitom, u pitanju je poi. Na tom projektu, bila sam u grupi za performans, te smo dosta nastupa odmah realizovali. Jako zabavno, kreativno i inspirativno iskustvo za dalji rad i istraživanje na polju cirkusa.

Umetnička organizacija “Ludifico”, čija ste članica, začetnik je savremenog cirkuskog izraza u Srbiji. S kojim ciljem ste ušli u ovaj projekat? Kako se “skontala” ekipa?

- Centar za razvoj cirkuskih umetnosti “Ludifico” jedna je od malobrojinih organizacija koje se bave savremenim cirkusom na našim prostorima. Želja nam je da doprinesemo razvoju scene savremenog cirkusa kroz približavanje ovog vida umetnosti publici i budućim kolegama. Ekipa se nekako sama “skontala”, okupljena oko ljubavi prema sličnim veštinama.

Kako se država odnosi prema ovoj neobičnoj, vaninstitucionalnoj umetnosti?

- Generalno, u Srbiji se dosta mali budžet izdvaja za kulturu, dok za nezavisnu scenu od toga odlazi još manji deo. Cirkus kao nedovoljno razvijena i prihvaćena grana umetnosti svakako je na nezavidnom mestu, zato se svojim radom trudimo da to promenimo.

Gde uvežbavate cirkuske veštine? Ima li Novi Sad adekvatan prostor i potrebne rekvizite za bavljenje cirkuskom umetnošću? Koji su uslovi rada za aktere sa savremene cirkuske scene?

- Od marta ove godine, kao prostor za vežbanje koristimo zapadni hol Spensa, jer imamo mogućnosti za kačenje rekvizita za akrobacije u vazduhu, odgovarajuću opremu i strunjače. Pred svaki trening kačimo rekvizite, postavljamo pod i strunjače, dok po završetku treninga sve navedeno sklanjamo i ostavljamo hol prazan. Kada se na Spensu koristi zapadni hol, spakujemo svoju šatru i ode cirkus. Idealno bi bilo da imamo prostor koji je isključivo namenjen cirkusu, gde možemo svu svoju opremu, koja je prikupljana godinama, postaviti i raditi kako na održavanju i uvežbavanju trikova, tako i na kreiranju predstava u normalnim uslovima.

PEČAT KOLEKTIVNOG USPEHA: “Sa predstavom ‘Život na visokoj nozi’, 2016. godine na festivalu Mini art fest u Sofiji, osvojili smo ‘Zlatnu mravku’ – nagradu za najbolju predstavu u celosti”, skromna je naša sagovornica.

Kako je do sad novosadska publika reagovala na vaš rad?

- Publici se obično dopadaju naše predstave. Zapravo, problem je što publika ne zna šta može da očekuje na predstavi savremenog cirkusa, pa smo često dobijali komentare poput, “Pa, vi ste sivi, očekivali smo šarenilo”, ili, “Nemate životinje”. Za razliku od tradicionalnog, savremeni cirkus stavlja akcenat na estetski doživljaj, razvoj priče i karaktera, dizajn rasvete, originalnu muziku i kostim, što se dalje kombinuje sa tradicionalnim cirkuskim veštinama akrobatike, manipulacije objektima, komike, dok su životinje potpuno zapostavljene i sad moraju da se muče negde po divljini i nalaze same svoju hranu, a sav glamur i izgubljenu slavu da ni ne spominjem – sarkastična je gospođica Dobrković.

Kako je došlo do saradnje sa Srpskim narodnim pozorištem, Akademijom umetnosti, Bitef teatrom, Exitom, Infantom ili “Festivalom uličnih svirača”...? Koliko su ti projekti isplativi – kao iskustvo, kao način zarade? Koji su ciljevi te saradnje?

- U Srpskom narodnom pozorištu smo izvodili predstavu “Everyman”, dok smo na Akademiji umetnosti igrali predstavu “Život na visokoj nozi”, sa kojom je rediteljka Sonja Petrović diplomirala. “Festival uličnih svirača”, jedan je od retkih kod nas koji promoviše ulične svirače i izvođače. Sa njima sarađujemo često, igrali smo mnoge predstave i učestvovali u njihovom projektu “Cirkus kao način života”. Spomenula bih i festival “Cirkobalkana”, koji se, pod cirkuskom šatrom, organizuje u Beogradu i Zagrebu svake godine, a jedini je festival savremenog cirkusa kod nas. Festivali ovog tipa daju prilike domaćim artistima da nastupaju, a publici da gleda predstave kakvih nema često na repertoarima domaćih pozorišta. Kako nam je jedan od ciljeva razvoj scene savremenog cirkusa, izuzetno nam je značajna saradnja sa ustanovama kulture, prisutnost naših predstava na festivalima i priznatim pozorištima.

Nastup koji pamtite, zbog čega?

- Najviše pamtim one nastupe na kojima se desi nešto nepredviđeno. Kada smo igrali na ulici u Zagrebu, dete nam je uzelo jedan rekvizit i lepo se zaigralo, dok je u Sofiji jedna devojka poželela da bude deo scene, pa je ušla i počela da igra sa nama. U takvim situacijama moramo da se snalazimo, te se dešavaju scene koje nas iznenade, ali koje pamtimo i prepričavamo.

Kako vam polazi za rukom da u želji da odgovorite na zahtev za zabavom, usput ne izgubite umetnost?

- Kada kreiramo predstavu ne razmišljamo o tome šta bi nekome drugom bilo zabavno, nego šta želimo time da kažemo. Dosad se obično pokazalo da je publici dosta zabavno, ako je i nama zabavno. Umetnost na zabavan način, cirkus – šaljivo odgovara Mira.

Kojim temama se bave vaši performansi i predstave? Na čemu ste trenutno angažovani?

- Teme su razne, ali najčešće su to neka suštinska životna pitanja. Predstava “Život na viskoj nozi” govori o deljenju, davanju, kompleksima, slojevima u društvu i hijerarhiji, “Work in progres” bavi se pravom na rad i položajem malog čoveka u sistemu kojim vlada krupni kapital, spreman da samelje svakog, dok se predstava “Everyman” bavi temom smrti, kroz preispitivanje kvaliteta života kakav vodimo. Trenutno sam angažovana na predstavi “Plava ptica”, u režiji Sonje Petrović, u Narodnom pozorištu u Somboru, gde radim koreografije.

Koliko je opasno to što radite i koliko je vežbe i treninga potrebno za nastup bez greške? S kojim problemima se suočavate u njegovom realizovanju?

- Sve što se koristi na nastupu mora biti jako dobro uvežbano. Akrobacije u vazduhu se prvo vežbaju nisko, pa se tek sa stečenom sigurnošću mogu raditi na visini. Kod žongliranja sa vatrom se prvo vežba sa nevatrenim rekvizitima. Do sada nam je najveći problem u radu bilo nepostojanje adekvatne sale za cirkus, pa se dešavalo da nemamo gde ni da probamo, a kamoli da održavamo kontinuitet u vežbanju – iskrena je naša sagovornica.

Kako izgledaju radionice koje držite? Čemu nastojite da naučite buduće cirkusante i rekreativce? Šta ih savetujete?

- Držimo radionice akrobacija u vazduhu na svili i ringu, za omladince i rekreativce, a imamo i dečiju grupu za mališane starije od devet godina. Učimo ih mnogim trikovima, ali ih i inspirišemo da sami istražuju, kreiraju, otkrivaju, a savetujemo ih da u tome uživaju te da redovno treniraju. Ako želite isprobati ili možda upisati svoje dete na ovu aktivnost, sve informacije vezane za radionice se mogu naći na Fejsbuk stranicama “Ludifico” i “Kreativni pogon”.

Razgovarala: Biljana Banović
Foto: Privatna arhiva Mire Dobrković, Facebook.com/Ludifico