Miša Perić, vajar: Naši ljudi na umetnike i dalje gledaju kao na hobiste i marginalce

Miša Perić, vajar: Naši ljudi na umetnike i dalje gledaju kao na hobiste i marginalce

Miodrag Miša Perić rođen je 1971. godine u Novom Sadu, a 1997. diplomirao je na Akademiji likovnih umetnosti (odsek: skulptura). Njegova dela najčešće su izrađena od drveta, ali ni drugi materijali i mediji nisu mu strani. Kao rezultat bogatog slikarskog iskustva, on koristi i boju u skulpturi i ima veoma otvorenu i uspešnu saradnju s drugim umetnicima, vajarima, slikarima, ali i s piscima i muzičarima. Osim svojih skulptura autor je mnogih ilustracija za knjige i muzička izdanja.

Jedni Mišu poznaju kao umetnika, drugi kao vlasnika čuvenog podbarskog kafea "Graffiti" (interno "Grafosi "), a treći kao pasioniranog ljubitelja rokenrol muzike i kolekcionara vinila. Iz koje god priče ga poznavali, oko jedne stvari nema sumnje: Miša je najbolji vajar među ugostiteljima i najbolji ugostitelj među vajarima. A od svih njih verovatno ima i najbolju kolekciju gramofonskih ploča. 

U razgovoru za portal mojnovisad.com Miša nam je ispričao kako u toj svojoj svestranosti on vidi samog sebe, gde pronalazi inspiraciju i kako nastaju njegova umetnička dela. Pre početka razgovora, zamenili smo uloge, Miša je seo da nam ispriča svoju priču, a mi smo bili tu da ga poslužimo i poslušamo. U skladu s tom promenom uloga bilo je i naše prvo pitanje.

Šta piješ, Mišo?

- Inače pijem crveno pivo, ali, pošto je ovo vanredna situacija, napraviću izuzetak i uzeću roze.

Kad smo već krenuli s "neozbiljnom", kafanskom pričom, ispričaj nam, za one koji ne znaju, kraću istoriju svog lokala. Kad si ga otvorio? Koliko si lokacija promenio? Šta gosti mogu da očekuju u "Graffitima" osim redovnih kafanskih aktivnosti i usluga?

-  "Graffite" sam preuzeo pre 14 godina, 13 i po tačnije. "Graffite" većina zna po staroj lokaciji, 200 metara niže niz Kosovsku ulicu, gde je kafana originalno i uspostavljena 80-ih godina. Vlasnici tih starih "Graffita" redovno su se menjali, a onda je Škrba, najomiljeniji gazda do mene, prodao lokal i od 2002. na ovamo ja sam vlasnik. Ništa se tu drastično nije menjalo, ali se iz dana u dan nadograđivalo. "Graffiti" su godinama stasavali i postali zvaničan, podkulturni znak Novog Sada, u smislu da se u njima dešava sve ono što je nestandardno za ugostiteljski život. Tipično za "Graffite" jeste i to što se ovde često odigravaju vrlo prihvaćene i posećene vinil večeri, tokom kojih su svoje didžej setove, s jednakim uspehom, imali prilike da prezentuju i profesionalci  i amateri hobisti. Pre nekoliko meseci "Graffiti" su dobili i prostor pored lokala, u kojem se odvijaju promocije i manje izložbe za neafirmisane i mlade umetnike u nastajanju. Za mene je bilo potpuno prirodno da imam neki prostor u kojem bi ljudi koji su već tu negde oko "Graffita" mogli da se prezentuju na jedan atipičan način, u punom svetlu i onakvi kakvi zaista jesu, a ne samo kao obični gosti.

Jesi li i ti kao student dobijao takve prilike?

- Devedesetih godina, kad sam bio mlad student, za nas su mnoga vrata bila zatvorena, u smislu da ste ili morali da budete supertalentovani ili supermiljenik nekog profesora da biste se bilo gde progurali. Mi smo bili upućeni na tzv. kafe-galerije, a ja sam emotivno i ekonomski bio povezan za kafe-galeriju "Dublin", u kojoj su izlagali mnogi poznati novosadski umetnici. Došao je i moj red i moja prva studentska izložba bila je održana tamo. Za svakog ko dolazi na likovnu scenu važno je da ima odskočnu dasku i da dobije sve ono što mu na kraju krajeva i sleduje u budućoj umetničkoj karijeri.

Podeli s nama neku situaciju iz lokala koju ćeš pamtiti i koju ćeš i sam prepričavati...

- Mladen Urdarević i ja smo tri godine menadžerisali i vodili klub "Crna kuća". Rešili smo da to uradimo na nešto drugačiji način i počeli smo da se povezujemo s promotivnim kućama iz Engleske i Amerike, pa su tako i Godfathersi prvi put došli u Novi Sad. Smatram da je to bila prelomna tačka cele priče, posle koje su mnogi zaista poznati bendovi svirali u "Crnoj kući". Svima je ostala u lepom sećanju i svi su se lepo proveli. Bio je to sasvim drugačiji pristup u odnosu na ono kako se do tada radilo. Imali smo bendove koji su dolazili da sviraju za cugu i putne troškove, a onda smo odjednom imali priliku da gledamo visokobudžetne grupe, za neku srednju sumu. Dobili smo vrhunski ugođaj, kao da se zaista nalazimo negde, gde smo zapravo odavno trebali da budemo. Afterparti i jutarnja kafa nakon tih koncerata uglavnom su bili organizovani u "Graffitima". Svi članovi Godfathersa, Fuzztonesa, benda Andrea Williamsa vrlo rado se sećaju i spominju "Graffite" u najlepšem mogućem kontekstu. Poslednja takva situacija dogodila se nakon koncerta Stevea Wynna u Studiju M, kad nam je, dobrano nakon nastupa, na već zatarabljena vrata lokala, banuo Steve lično, uz komentar: "Meni su rekli da je ovde super da se popije".

Jesi li u ugostiteljsku priču ušao jer si želeo i planirao da imaš kafanu koju možeš nazvati svojom, ili si na "Graffite" u začetku prvenstveno gledao kao na izvor prihoda?

- U trenutku kada sam preuzeo "Graffite" bukvalno nisam imao gde, morao sam pronaći neki stabilan izvor prihoda. Škrba više nije hteo da se bavi kafanom, pa sam odlučio da ja preuzmem gazdovanje. Bile su to surove godine, do bombardovanja i par godina posle – smutljivo vreme, sa sumnjivima licima. Ipak, neki nukleus, uslovno rečeno normalnih ljudi uspeo je da preživi, ne samo na Podbari, već u celom Novom Sadu i sve njih su na neki način povezivali "Graffiti". Nakon punih 13 godina postoji jedna solidna platforma i kompletna nadgradnja koja se sada radi u vezi sa "Graffitima" više se ne tiče mene, već ljudi koji tu dolaze i koji tu ostavljaju deo sebe.

Očigledno je da si zadovoljan današnjim stanjem "Graffita"... Jesi li tokom prethodnih godina pomišljao da digneš ruke od ugostiteljskog posla?

 - Itekako! Opšte mesto u srpskoj kulturi je tvrdnja prema kojoj je kafana zakon i institucija. Pre svega, kafana je psihijatrijsko savetovalište. Ljudi dođu, za male pare se istresu na nekog drugog i odu, bez da imaju ikakvu obavezu prema tome. Sve to mi je na nos izlazilo i pomišljao sam da ću poludeti. Ipak, vremenom su ljudi shvatili da više ne mogu da se istresaju i da sve ima svoju cenu, odnosno naučiš da se nosiš sa time...

Jesu li se ljudi promenili, ili si ti oguglao?

- Ostario sam, ali nisam oguglao. Ne mislim da su se ljudi promenili, već da su se isfiltrirali. Imam tu sreću da ako sam i osuđen da saslušam nekoga ko ima određeni problem, taj mi je makar malo drag, pa mi nije teško.

Kako si se odlučio baš za vajarstvo? Da li si se za njega zainteresovao sam, ili te je neko usmerio?

- Od malena sam imao afinitet prema skulpturi. Imao sam jedan turbulentni period premišljanja, ali posle srednje škole i pred upis na fakultet bilo mi je potpuno jasno da ću biti vajar. Iz četvrtog puta sam upisao Akademiju u Novom Sadu. O tome kakav sam bio student, bolje bi mogla da vam ispriča moja profesorica, ali čini mi se da sam bio uporan.

Stiče se utisak da su Novosađani slabije upoznati s tvojim radom, a sad se već može reći da si izlagao bukvalno u celom svetu.

- Kad sam  bio student, kao uostalom i sad, vajarske klase su bile vrlo male i u tim godinama beznađa bilo nam je jasno da od toga baš i neće biti puno hleba u ovoj zemlji. Početkom 2000-ih, neposredno nakon što ću preuzeti "Graffite" postalo mi je i definitivno jasno da svoju karijeru neću graditi u Srbiji. Otišao sam u Berlin i tamo upoznao čitav jedan novi svet i čitavu scenu umetnika koji žive na sličan način. Svi oni, ma koliko različiti bili, imali su svoje dostojanstvo – bili su gospoda umetnici. Sve je to isto kao i Novom Sadu, osim što je nama slomljena kičma. Kad ovde kažeš da si umetnik odmah si i pijanac, prgavac, narkoman, ovakav, onakav... Kad tamo kažeš da si umetnik, neka vrata ti se otvaraju. Pritom,  nikad nisam želeo ništa što je njihovo, nisam želeo da se preselim u Berlin. Samo sam hteo da sa svakim svojim povratkom donesem barem nešto u Novi Sad i da to nešto navede nekoga na drugačije razmišljanje. Nakon mene, u Berlin su otišli mnogi mladi umetnici iz Novog Sada i svi su tamo pronašli barem delić svoje sreće, bez da sam im ja to sugerisao. U jednom momentu moj pravac je definitivno bila Evropa, posle toga sam bio u Indiji, zatim jedan od odabranih 2.000 umetnika u Kini i tamo radio na jednom od najvećih simpozijuma na svetu. Moja skulptura izrađena od tri metra čelika stoji u Čangčunu, gradu pobratimu Novog Sada. Čangčun ima najveću vajarsku akademiju u Kini, najveći park skulptura u istočnom svetu, centar automobilske industrije cele Kine, samim tim i pola sveta, vrlo dinamičan grad, grad u kojem je sniman fim "Poslednji kineski car". Ipak, nije da nisam pokušavao... Godine 2009. oformio sam vajarski simpozijum na Štrandu, po uzoru na simpozijume kako se to radi napolju. Akcenat je bio na dignitetu vajara i to je bio prvi internacionalni vajarski simpozijum u Novom Sadu, ikada. Tom prilikom izrađeno je osam skulptura i sve su ostale na Štrandu. Bio je to prvi pokušaj da se napravi nešto između građanske inicijative i društveno odgovornih firmi kao što je "Gradsko zelenilo", uz sponzorstvo grada. Postojala je pozitivna klima, obezbeđen je novac  za vajare, ali nažalost simpozijum je potrajao još samo sledeću godinu, kad smo morali da nađemo druge sponzore, dok je gradski sekretarijat za kulturu delom pomogao. Treću godinu nismo uspeli. Promenile su se vlasti, promenila se klima, sve je Dunav odneo. Rešeno je da se skulpture sklone, ostalo je samo ono što je po nečijem kriterijumu bilo lepo. Skulpture, pritom, ni po čemu nisu bile ni eksplicitne niti kompromitujuće. U Novom Sadu postoji jedan diskontinuitet u razumevanju savremene umetničke prakse, i po tom kriterijumu su te stvari i sklonjene sa Štranda. Zapravo, to je ta prevelika karika koja nama nedostaje. Mi smo 90-ih godina zanemarili sve što je normalno i što ima veze sa zdravim razumom. Naši ljudi umetnike i dalje shvataju kao hobiste i totalne marginalce. Tu sam konačno shvatio da je sve to za mene veliko rasipanje energije, nisam imao živaca da se na taj način borim sa Novim Sadom. Sveukupno, u Novom Sadu sam izlagao dva puta.  

Na koje izložbe si najponosniji, a gde si bio najuspešniji?

- Pre mesec dana sam imao izložbu u Londonu, što je takođe bila priča potpuno "van pameti". Aplicirao sam samo par dana pre nego što će se zatvoriti konkurs i kad sam video ko je bio u žiriju i ko je sve konkurisao, nisam se nadao ničemu. Ozbiljne face... Od nekoliko hiljada prijavljenih umetnika bira se osamdeset. Zakupljen je ceo jedan sprat u hotelu s pet zvezdica, koji se nalazi u samom centru Londona, pored Ridžens parka. Svaka soba na spratu hotela data je jednom umetniku da se prezentira, a mene su obavestili da sam prošao, kao i da sam jedan od osam učesnika na konferenciji koju organizuje Marin Tangi – najveća mlada zvezda umetničkog sveta, trenutni kurator broj jedan. U vrlo kratkom vremenu morao sam da pripremim sve svoje radove, a učešće na konferenciji za mene je bila potpuno nova dimenzija. Nikad nisam imao priliku da govorim pred tolikom publikom i pod tolikim pritiskom. Priča je morala da teče brzo, a ja sam morao jako da pazim šta ću reći, pošto mi od toga može zavisiti čitava karijera. To je nešto što je za mene najsvežije, a svaka nova izložba za mene je, u neku ruku, značajnija od one prethodne. Pre toga sam izlagao u Antverpenu, u najstarijoj galeriji i aukcijskoj kući u Evropi, zatim u centru Soluna, u turskom kupatilu iz XVI veka, gde sam izlagao po pozivu grčke vlade. Moji radovi su zahtevni i ja nemam jednostavan rad. Oni u sebi moraju da imaju intrigu, moraju da imaju konkretnu priču, moraju da imaju visoko estetski vizuelni identitet i iz tih razloga ja godišnje proizvedem oko šest radova. Svaka moja izložba sadrži nešto staro i nešto novo. Jako je važno da se vidi kontinuitet, jer bez tog kontinuiteta ni jedna ličnost ne može sebe da predstavi.

Kako izgleda tvoj radni prostor i, s obzirom na specifičnost tvojih skulptura, koristiš li neke nestandardne alate?

- Osnovni materijal s kojim  radim su drvo i čelik, ali često radim i s kožom, pa se osim standardnih stolarskih alata služim i obućarskim oruđima, kao i varilačkim mašinama. Imam klasičnu stolarsku radionicu, sa abrihterom, cirkularima, bezbroj motornih testera i, naravno, dleta, turpije, batovi... Bez svega toga nema tog nekog životnog impulsa, rad bi bio mašinski izveden i to ne bi bilo to. Kad radionicu ne bih očistio barem četiri puta godišnje, verovatno bih udario glavom u plafon. Ipak, boravio sam u vajarskim ateljeima koji su neverovatno čisti i bilo mi je teško da to shvatim. Pojedine kolege nakon svakog rada imaju neverovatnu potrebu da počiste za sobom, a ja volim da imam tragove. Takođe, imam potrebu da fotografišem deo po deo – od golog drveta ili komada čelične ploče, pa sve do finalnog rada. Ne radim to da bih sebi dokazao da sam živ i da sam nešto uradio, već su to koraci u kojima ja sebe pronalazim. Nikada sebe ne gledam u toj središnjoj slici, već uvek gledam sa strane. Možda zvuči kao filozofiranje, ali to je stvarno tako.

Može li danas da se živi od umetnosti, ili bi, kao što si to učinio i pre 15-ak godina, morao da otvoriš kafanu?

- Od umetnosti, nažalost, života nema. Sijaset puta se događalo da, kad kolegama koje ne žive u Srbiji spomenem da radim još neki posao, oni redom ostanu u čudu. Iako je surovi kapitalzam prisutan u čitavom svetu, u inostranstvu uglavnom još uvek važi pravilo tri osmice – osam sati rada, osam sati zabave, osam sati odmora. Kod nas toga nema, kod nas važi pravilo šesnaestice i jedne dobrano okrnjene osmice. Mora da se radi više poslova, ali jedna stvar ne isključuje drugu. Za mnoge ljude u Novom Sadu ja sam ugostitelj i o mom umetničkom radu ne znaju ništa. Čovek se stalno vraća negde na početak i najviše se troši da nekome objasni ko je on zaista, što je pogrešno. Ja više ne moram da objašnjavam nikome ništa, niti bilo šta da krijem. Ono što radiš u životu to je tvoja lična karta, a u našem slučaju ona uglavnom ima dve strane.

Razgovor vodio: Mladen Borocki

 

OSTAO DOSLEDAN SEBI: Suština čitavog ovog razgovora je da se upornost isplati. Ja sam uložio jako puno u sebe, ali šta bih drugo radio, taj novac bi svejedno bio potrošen. Ovako sam ostao dosledan sebi i smatram da je za čoveka jako važno da se ostvari. Ako toga nema, čemu živeti? Šta god da radiš, radi to kako treba i samo tako ćeš stići do uspeha, kaže na kraju Miša Perić.

 

Oceni vest:
24
0

* Sva polja su obavezna

Pošalji fotografiju uz komentar (do 2MB)

Ovaj članak još uvek nije komentarisan

smanjen pritisak vode OK Vojvodina Vreme u Novom Sadu novosađani horoskopski znaci jkp novosadska toplana vremenska prognoza bez grejanja Srbija Republički hidrometeorološki zavod bez tople vode odbojkaši vojvodine horoskop bez vode ljubavni horoskop tajne horoskopa novi sad isključenje vode novosadsko porodilište elektrovojvodina servisne informacije novi sad JKP Vodovod i kanalizacija Isključenje struje prognoza vremena bebe klinika za ginekologiju i akušerstvo novorođenčad isključenje grejanja betanija bez struje