Momčilo Bajagić Bajaga: Da sam hteo da se bavim politikom, bio bih u nekoj stranci

Momčilo Bajagić Bajaga: Da sam hteo da se bavim politikom, bio bih u nekoj stranci

Prve muzičke korake napravio je već sa 14 godina, a na veliku binu zakoračio je pet godina kasnije, svirajući u bendu Riblja čorba. Sredinom osamdesetih je kao samostalni autor, pevač i gitarista okićen brojnim nagradama i laskavim epitetom "jugoslovenski Pol Mekartni". Četiri decenije duga karijera iznedrila je dvocifreni broj albuma, brojne numere rađene za televiziju, film i pozorište, te koncertne nastupe na šest kontinenata, koji su na jednom mestu okupljali i do 100.000 ljudi.

Momčilo Bajagić je miljenik ljubitelja rokenrola svih generacija. Njegova popularnost s godinama ne jenjava, čemu svedoče rasprodate koncertne sale i brojni nastupi širom regiona. S obzirom na to da će novosadska publika uz "muziku na struju” dočekati 2020. godinu, odlučili smo da od Bajage saznamo kakav koncert možemo da očekujemo. Za Portal Moj Novi Sad govorio je o svojim prvim nastupima u našem gradu, prisetio se snimanja albuma u Studiju M i poverio nam svoje novogodišnje želje.


Nedavno ste u Sava centru svirali četiri koncerta sa velikim orkestrom, a pred novosadsku publiku stajete sa gudačkim kvartetom iz Novog Sada i horom "Sonja Marinković".
Kakav koncert možemo da očekujemo?

– To će biti nešto između našeg standardnog koncerta i ovog što smo radili u Sava centru. Tamo je bilo više gudača, ovde nismo mogli da angažujemo još gudača jer je njima dosta nezgodno da sviraju napolju na velikoj hladnoći, ali hor će biti sličan. Koncert u Sava centru je trajao tri sata, sutrašnji ćemo ipak morati da skratimo. Sviraćemo stvari koje nismo svirali ranije npr. "Zmaj od noćaja" i "Što ne može niko možeš ti" i pesme koje smo svirali ranije i koje su zgodne da se izvode u ovakvoj postavi. Imamo dobre aranžmane za "Ruski voz" ali gledaćemo, naravno, da bude više brzih pesama kako bi ljudi mogli da se ugreju i vesele. Nas ima šest u bendu, četiri je gudača i dvadeset članova hora, biće nas ukupno tridesetoro na bini. Hor će se pojaviti u poslednjih pet numera, jer prosto nije takva muzika da mogu da budu prisutni sve vreme, pa smo njih ostavili za samo finale. Sad ne mogu sve da otkrijem, onda vam neće biti interesantno (smeh).


Iako 35 godina predvodite Instruktore, muzikom ste počeli da se bavite deset godina ranije. Sećate li se kako je izgledao vaš prvi koncert u Novom Sadu?

– Uh, pa to je verovatno bilo sa Ribljom čorbom, ali ne sećam se tačno tog koncerta. Ali se zato sećam kada sam ovde prvi put gostovao sa Instruktorima", svirali smo na "Mašincu". To nam je bio prvi koncert, a čini mi se i da je bio odmah nakon našeg prvog koncerta u Domu sindikata, 1984. godine. Bilo je tamo nekih 200–300 ljudi, morali smo da stavimo neku malu binu, a kako je tamo plafon dosta nizak bili smo skroz do plafona (smeh). Ali odličan je bio taj koncert. Posle smo svirali na raznim mestima u Novom Sadu, bili smo na rukometnom stadionu u vreme "Druge strane jastuka", imali smo dva rasprodata koncerta tamo u parku, svirali smo na trgu više puta, na Spensu, pa i prošle godine na Exitu.


Pomenuli ste album Sa druge strane jastuka koji je prodat u vrtoglavih 360.000 primeraka. U to vreme ste koncertne sale punili 200 dana godišnje. Ima li danas muzičke euforije kao u ono vreme?

– Ima ali je drugačije vreme. Ne može više da se proda toliko albuma, mislim da albume kupuju još samo veliki fanovi i ljubitelji vinila. Internet je sve promenio, ali muzika svakako opstaje. Rokenrol više nije dominantna muzika u svetu, već je tamo negde na trećem, četvrtom mestu. Ali on i dalje živi, jer je ipak prisutan na svim velikim događajima, i što bi rekao moj prijatelj Peca Popović, "Još uvek stadione pune oni sa gitarama u rukama". Kada pogledate, i u svetskim okvirima je to tako.


Prema vašem mišljenju, ko je od domaćih muzičara zaslužio da bude megapopularan a čiju popularnost ne razumete?

– Mislim da svako ko treba da postane megapopularan to i postane. Ljudi imaju različite ukuse, ima muzike koju ja ne slušam ali ne mislim da zbog toga ne treba da postoji. Čim ima publiku, znači da to neko voli da sluša. Ja mislim da je nemoguće sakriti hit ili sakriti dobru grupu. Kao, ima neka strašno dobra grupa ali su nesrećni i niko ih ne razume (smeh). Ako je nešto dobro, naći će način da stigne do ljudi.


Godine 1989. je u Studiju M nastao album Prodavnica tajni. Zanimljivo je da snimanje pesme "Ruski voz” ometala buka izazvana "jogurt revolucijom”.
Kako vi pamtite te dane?

– Meni je bilo veoma prijatno snimanje u Novom Sadu, drugačije je nego kada smo radili kod kuće. Pre toga smo snimali album Jahači magle i još smo se zeznuli da u isto vreme snimamo film o nastanku albuma. Tako da smo sve vreme bili pred kamerama, stalno je tu prolazilo mnogo ljudi, bilo je kao na železničkoj stanici (smeh). Onda nam je Novi Sad delovao super, taman je dovoljno daleko da beogradske novinare mrzi da dolaze svaki dan da gledaju šta radimo, a i bilo je super jer je Studio M bio jedan od dva, tri najbolja studija u bivšoj Jugoslaviji. Družili smo se sa novosadskim umetnicima, pomagali su nam kada nam zatreba oprema, bilo je punih lepih mesta za izlazak i druženje, stvarno nam je sve bilo super. To snimanje mi je ostalo kao jedno od najlepših. Mislim da album ne bi bio takav da smo ga radili u Beogradu.


Kada smo kod Studija M, plan je da se ovaj prostor, u kojem su snimani mnogobrojni kultni albumi, pretvori u "Muzej 20. veka". Kako se vama čini ta ideja?

– Studio M je naš Ebi roud (Abbey Roud), dakle to je kao kada bi tamo napravili ćevabdžinicu. Ok, muzej je lepa stvar naravno, ali valjda ima još zgrada u Novom Sadu gde mogu da ga smeste. Jedna stvar koja je bitna kod Studija M je to što ima jako puno ugrađenog drveta, što danas niko ne bi radio jer je užasno skupo. Možda je tamo oprema zastarela ali takav prostor je jako teško naći, pa je pitanje kada će ovaj grad ponovo doći u situaciju da ponovo napravi tako dobar studio. Možda bi eventualno moglo da se iskombinuje da to bude muzej, ali i da studio i dalje bude u funkciji za snimanje.


Kako ste uspeli da se za sve ove godine držite po strani i izbegnete političke zamke, uprkos tome što su neke vaše pesme "prisvajale" opozicije u različitim periodima?

– Ja neću da se petljam u politiku. Mogu da imam privatan stav ali nije moje da se bavim time, jer moja publika ima različita politička opredeljenja i uverenja. Da sam hteo da se bavim politikom, bio bih u nekoj stranci. Pošto se bavim muzikom, onda je najbolje da se držim po strani, kao što i radim. Moja muzika je bila angažovana u onom smislu koliko je to normalno, ali nikada nije bila politički opredeljena.



Imate li novogodišnjih želja vezanih za karijeru? Ima li nešto što niste uspeli da ostvarite, za četiri decenije koliko ste na sceni?

– Manje-više sam sve uradio što sam hteo ali naredne godine će biti još dešavanja. Sada sam radio deo muzike za film Duška Kovačevića "Nije loše biti čovek", pa sa Milošem Bikovićem za jedan srpsko-ruski film koji se zove "Hotel Beograd", Jug Radivojević režira mjuzikl "S druge strane jastuka" u Pozorištu na Terazijama, pa eto, ne bi bilo loše da se nešto od tih pesama objavi na vinilu. I sigurno ćemo svirati puno koncerata, što mi je drago.


A šta u novoj godini želite Novosađanima?

– Kao i svim ljudima i sebi uvek poželim zdravlje i sreću, a za ostale stvari mogu i sami da se snađu (smeh).


Razgovarala:
S. S. 
Foto: Promo (Nebojša Babić), mojnovisad.com

Oceni vest:
10
0

* Sva polja su obavezna

Pošalji fotografiju uz komentar (do 2MB)

Ovaj članak još uvek nije komentarisan