MSc Igor Jezdimirović: Sramota je da živimo u gradu s najvećim budžetom po glavi stanovnika, a gušimo se u smradu zapaljenih smetlišta i fekalija na keju

Osamdesetih godina prošlog veka Novi Sad je bio proglašen za najčistiji grad tadašnje države – Jugoslavije. Od tada je prošlo više od tri decenije, naša varoš se znatno proširila, povećao se broj onih kojima je postala dom, a i primetno je da to više nije onaj zelen i blistav grad. Ne samo da nikad više nije dobio ekološki epitet, već je dospeo u kategoriju gradova sa zagađenim vazduhom, a i zna se pojaviti više od hiljadu tona toksičnog otpada.

Misli globalno, deluj lokalno – moto je Udruženja "Inženjeri zaštite životne sredine", a filozofija njihovog rada oslanja se i na pismo indijanskog poglavice Sijetla iz 1854. godine. Od 2005. godine "Inženjeri" organizuju konkretne akcije za poboljšanje stanja životne sredine, jer bez zdrave životne sredine nema ni zdravih ljudi. Predsednik udruženja MSc Igor Jezdimirović kaže da Novi Sad, kao sedište Inženjera, grad u kojem je rođen i gde odrasta njegovo troje dece, nažalost, u poslednje vreme postaje loš primer jer se problemi zagađenja gomilaju, odgovorni se prave nenadležni ili jednostavno ćute, znajući da nema posledica za takvo njihovo ponašanje.

- Pitanje zaštite životne sredine je političko pitanje i to strateško političko pitanje. Zato mi je neshvatljivo kad se od njega pravi partijsko pitanje i prepucavanje. Nema te partije koja vas može sačuvati od štetnih materija u vazduhu, vodi, hrani. Kad bolest uđe u kuću, radost je napušta i počinje prava golgota, ne samo za onog ko je oboleo već i za sve oko njega. Najbolji način da se tako nešto spreči jeste da se obezbede zdravi uslovi za život i rad, reši pitanje bacanja smeća i požara na smetlištima, spreče životinje da rovare po njima i raznose bolesti, uspostavi se sistem prikupljanja opasnog otpada i njegovo bezbedno uklanjanje, otkloni problem fekalija i industrijskih otpadnih voda koje se bez ikakvog tretmana ulivaju u Dunav, iskontrolišu individualna ložišta i spreči loženje otrovnih materija (istrošena motorna ulja, gume, plastika...), unapredi javni i biciklistički saobraćaj i smanji zagađenost vazduha, poveća nivo zelenih površina u urbanim sredinama, poveća nivo energetske efikasnosti u javnim i privatnim objektima, uvedu mere podrške za uvođenje sistema cirkularne ekonomije u privredne aktivnosti, podrže kontinuirani edukativni programi za sve uzraste, uvede sistem depozita za ambalažu, iskoriste nova saznanja kod nas i u svetu, da Novi Sad ponovo postane bezbedno i zdravo mesto za život i rad – rekao je Jezdimirović.

Naš sagovornik ističe da je svedok ozbiljnih zahteva koji se postavljaju pred Srbiju kao zemlju kandidata za člana EU i to je iz čistog interesa, a ne visoko moralnih i etičkih razloga jer život u zdravoj životnoj sredini donosi manji broj bolesnih, manje troškove lečenja i bolji ekonomski rast i kvalitet života. Kako bi narod rekao, "Bolje sprečiti, nego lečiti", a svi treba da shvate da životnu sredinu treba da čuvamo zbog sebe i svog zdravlja, jer pre ili kasnije otpad oko nas završi u nama, fekalije iz reka završe u vodi koju pijemo, a zagađujući gasovi u našim plućima.

- Stanje koje imamo danas u Novom Sadu može se sagledati kroz primer divljih deponija. Neko dođe i istovari smeće gde mu nije mesto. Onda se iz Budžetskog fonda za zaštitu životne sredine grada Novog Sada plati JKP "Čistoća" da ukloni to smeće, a troškove snosimo svi mi kroz stavku "Eko" na računu "Informatike" ili lokalni porez. Pritom u gradu imamo komunalnu inspekciju i policiju kojima je posao da sankcionišu ovakvo ponašanje i omoguće da trošak uklanjanja tog otpada padne na račun zagađivača, a ne svih nas. U proseku, svaki Novosađanin dnevno generiše kilogram otpada koji se odnosi na gradsku deponiju na Klisi. Smetlište na Klisi ima negativan uticaj na životnu sredinu jer nema nikakvu zaštitu od ocednih voda koje odlaze direktno u podzemne vode. Životinje, naročito ptice, hrane se na smetlištu, otpad leti okolo, dešavaju se požari, pa velike količine zagađujućih materija odlaze u vazduh i direktno ugrožavaju zdravlje Novosađana... Pritom, niko neće odgovarati, niti će se uraditi merenje zagađenja tokom požara, kako bi znali čime se trujemo i u kojoj meri. Sramota je i neodgovorno da živimo u Novom Sadu, gradu s najvećim budžetom po glavi stanovnika u celoj Srbiji, a gušimo se u smradu smetlišta koje gori i fekalijama na Keju, dok u isto vreme u Budžetski fond za zaštitu životne sredine grada Novog Sada svake godine uplatimo dva miliona evra – jasan je Jezdimirović.

Prema rečima Jezdimirovića, naš grad, ali i država, vape za promenom u načinu razmišljanja i ponašanja jer nije normalno da svi očekuju da neko drugi uradi nešto umesto njih i da posmatraju opšti interes kao nešto tuđe i strano. Kako objašnjava, čekanje da se problem desi u sopstvenom dvorištu, pa tek onda reagovati, dovodi do degradacije, ne samo životne sredine, nego i društva kao celine. Mora se nekada žrtvovati malo svog zarad dobrobiti cele zajednice. Upravo u tome i jeste smisao filozofije održivog razvoja kome teže razvijene i prosvećene zemlje. Uzimajući onoliko koliko nam je potrebno, a ne onoliko koliko možemo, da priuštimo i omogućimo i budućim generacijama da imaju pristojan život.

- Postoje delotvorni mehanizmi jer sad se svi vezujemo kad uđemo u kola zbog visokih kazni. Za zagađenje životne sredine ne postoji kolektivna krivica, već samo pojedinačna namera i zagađenje. Zbog toga je neophodno da se individualna krivica utvrdi i počinioci kazne, uz obavezan zahtev za sanaciju nastale štete i nadoknade onima koju su oštećeni. Kada vidite zagađenje koje je se iz dana u dan povećava i traje, nije nam za to kriv NATO pakt ili strani moćnici, ekipa iz Beograda ili vanzemaljci, već mi i naše komšije, sugrađani, kojima smo dozvolili da nekažnjeno zagađuju i ugrožavaju naše zdravlje. Možda nismo direktno mogli da sprečimo zagađenje, ali sigurno možemo da zahtevamo od onih koji za to primaju platu da taj problem reše odmah i sad, jer hronično zagađenje je vrlo često opasnije nego akutno – zaključio je Jezdimirović.

Pažnja – Maksimalna dozvoljena koncentracija (MDK)

Jezdimirović ističe da je najvažnije da građani zapamte pojam Maksimalna dozvoljena koncentracija (MDK). To je nivo neke supstance koji, kada se prekorači, sigurno izaziva posledice po zdravlje onoga koji je bio izložen. Ta posledica može biti mala, velika, hronična, akutna, ali u svakom slučaju ona postoji.

- U EU propisi i zahtevi idu u smeru smanjenja MDK zagađenja i ovom problemu se pristupa veoma ozbiljno, i sa naučne i sa strane donosioca odluka i zainteresovanih strana. Kod nas se prekoračenje MDK posmatra olako, a čak nadležni inspektori za zaštitu životne sredine donose rešenja sa konstatacijom da je prekoračenje "uobičajeno". Situacija je naročito alarmantna kada je reč o opasnim materijama, jer kada se njihova MDK prekorači posledice su daleko gore. Zbog toga nam je pored svih aktivističkih priča, potreban snažan i jak sistem kontrole i kažnjavanja zagađivača, uz konstantno i svrsishodno praćenje kvaliteta vazduha, vode, hrane. Ovakav sistem moramo kao građani da izgradimo i pratimo njegov rada, jer smo sredina koja ima istoriju dobrih ideja, s lošim izvođenjem i nedostatkom odgovornosti – poručio je Jezdimirović.